ШИЉЧИЋИ, ОПАНЧИЋИ...

Недавно је у шабачком Народном музеју одржана културна манифестација под називом “Ми смо међу вама”. Била је то уједно прилика за презентацију старих, већ заборављених заната (ковачког, сарачког, кујунџијског...). Тим поводом, у изложбеној Галерији Народног музеја, место је нашла и опанчарска тезга, “панкло”. На њој су били калупи за опанке, шилићи, ножеви, чекић и ексерчићи. Поред тезге је био и 74 годишњи Милорад – Мића Марић, бивши мајстор-опанчар, сада пензионер. Довољан повод за почетак приче о опанчарству, занату који нестаје.
Опанци одувек били и остали симбол српства, део српске националне ношње. “Његово величанство” српски опанак, запамтио је многе ратове, стигао до Крфа, острва Вида... У повратку преко Албаније, у блату Валоне и Драча, остало је око 70.000 пари српских опанака. Ни једна сеоска слава, вашар или свадба, није се у прошлости могла замислити без опанака. “Шиљкани” или “капичари”, ковани или шивени, свеједно је... Што шаренији, то бољи...
У Шапцу је између два светска рата било на десетине опанчарских радњи. Налазиле су се углавном у три улице: Доњи шор (данашња Поп Лукина), Преки шор (Масарикова), и на Камичку. Најпознатији мајстори – опанчари тог времена били су: Ненад Ђукић, Новак Пантелић, Јова Гајић, Јова Јуришић, браћа Миле и Боја Грубић, Бојица Симић, Борисав Гладовић... О том времену, опанчар Мића Марић прича:
- Ја сам “шегртовао”, учио занат, у опанчарској радњи мајстора Новака Пантелића. Радња се налазила у данашњој Карађорђевој улици, преко пута Основне школе “Јанко Веселиновић”. То је било време од 10. октобра 1934. до октобра 1937. године. Имао сам тада дванаест година. Осим мене, у радњи су радила још два младића, такозване “калфе”. За разлику од мене мајстор је рад “калфи” плаћао. У то време радило се другачије, мада се тадашњи алат задржао до данашњих дана. Већина мајстора у двориштима су имали “сепије” (базене), у којима смо штавили сирову кожу, најчешће у кречу, шишарки и киселини. И поред тога, веома често, нисмо имали довољно материјала за рад. Толико се у то време опанака продавало. Највише се продавало петком, када је пијачни дан. Тада би сељаци, најчешће старешине задруга, долазили и куповали за укућане више пари опанака. Углавном смо правили коване опанке, такозване “капичаре”. За време мог “шегртовања”, мајстор је био веома строг. Понекад би ме чак и “исфорпасовао”, (истукао). Сећам се, једном сам чак, побегао оцу у родни Дреновац. Међутим, он ме изгрдио и вратио мајстору. А, мајстор Новак је био, заиста, један од најбољих опанчара у Шапцу. Касније сам, присећа се мајстор Мића, изучио и месарски занат код “чувеног” касапина Алберта Румла. Ипак сам се вратио својој првој љубави, опанчарству, и дуго радио у “Опанчарској задрузи”, да би 1963. године отворио своју приватну радњу, овде у Шапцу. Из ње сам 1981. године и отишао у пензију. Радњу сам затворио, јер више није било нимало интересовања за опанчарски занат – завршио је своју “опанчарску” причу Милорад –Мића Марић, један од последњих шабачких мајстора – опанчара.
Данас се кожни опанци могу видети само као музејски експонати, или у гардеробама културно-уметничких друштава.