ПАТРИОТИЗАМ МИМО РОВОВА ВЕЛИКОГ РАТА
ЉУБАВ ПИСАНА ОДАНОШЋУ СРБИЈИ
Више књига, усмених предања и слика бележе да су Драгојло Марјановић, угледни шабачки житни трговац, пореклом из Раденковића и његови синови Душан, Риста и Коста, много волели Србију и страствено се залагали за њену афирмацију
У случају Драгојла Марјановића, најпознатијег шабачког житног трговца у другој половини 19. века, рођеног у мачванском селу Раденковићу и његових синова, свако је на свој начин допринео да се државно добро и интерес отаџбине далеко чују. Драгојло се у Шабац са фирмом преселио негде око 1880. године, а његови су највероватније тридесетих година 19. века из Херцеговине дошли на простор Мачве.
Марјановићи су сви били писмени. По доласку у нови завичај ишли су у школу у пет километара удаљено село Глушце, јер у Раденковићу тад није било школе. И Драгојлови синови о којима више говоримо у овој причи сви су били школарци.
Најпознатији међу њима био је по старости средњи син Риста. Рођен је 1886. године, а о њему сасвим добро сведочи изложбена поставка Народног музеја у Шапцу, коју је приредио историчар Бранко Станковић и с доста пажње ју је видело много љубитеља фотографије у више градова. Изложба је импозантно сведочанство о животу, личности и делу Ристе Марјановића, угледног фотографа Њујорк Хералда, тада најтиражнијег листа у свету.
Ристину изложбу фотографија са ратишта српске војске, отворио је 1916. године председник Француске Рајмон Поенкар. Свет је видео сва недела која су по Србији чинили аустроугарски војници. И током рата Риста је с својим оружјем у руци ( фото апаратом) био све време уз српску војску. Имао је статус официра у команди за информисање. Занемарио је миран и удобан живот ратним збивањима, а након ослобођења 1919. године основао је Авалу, прву новинску агенцију на тлу некадашње Југославије.
Најстарији Драгојлов син Душан је рођен 1882. године. У својој генерацији био је најбољи ђак Шабачке гимназије. Постао је убрзо професор математике, а неко време био директор гимназија у Смедереву и Неготину. После селидбе у Београд, обављао је дужност директора Пете мушке гимназије. Учесник је балканских и Великог рата. Касније постаје резервни пуковник артиљерије, а у време колубарске битке имао је велике заслуге за ослобођење Шапца, града који је како сам наводи волео највише на свету. Ипак је морао да нареди својим артиљерцима да сруше торањ Саборне цркве у родном граду јер је ту било изузетно утврђено непријатељско гнездо. Душан је преминуо 1958. године и почива на гробљу у Земуну.
Најмлађи Драгојлов син Коста, рођен је 1888. године. Био је најбољи ђак своје генерације у Шабачкој гимназији, касније и један од најбољих студената фармације. У балканским и Великом рату био је резервни официр санитета. И њему је одбрана српства била најсветлији дуг према отаџбини и ако је имао велике могућности да избегне ратне тешкоће. Током рата се разболео, а лека за њега није било ни у Швајцарској, где је убрзо преминуо.
Синови Драгојла Марјановића су светао пример младима како се воли и брани отаџбина, а данас њихових потомака угледних и образованих има и у Раденковићу и у Београду.
Марјановићи су сви били писмени. По доласку у нови завичај ишли су у школу у пет километара удаљено село Глушце, јер у Раденковићу тад није било школе. И Драгојлови синови о којима више говоримо у овој причи сви су били школарци.
Најпознатији међу њима био је по старости средњи син Риста. Рођен је 1886. године, а о њему сасвим добро сведочи изложбена поставка Народног музеја у Шапцу, коју је приредио историчар Бранко Станковић и с доста пажње ју је видело много љубитеља фотографије у више градова. Изложба је импозантно сведочанство о животу, личности и делу Ристе Марјановића, угледног фотографа Њујорк Хералда, тада најтиражнијег листа у свету.
Ристину изложбу фотографија са ратишта српске војске, отворио је 1916. године председник Француске Рајмон Поенкар. Свет је видео сва недела која су по Србији чинили аустроугарски војници. И током рата Риста је с својим оружјем у руци ( фото апаратом) био све време уз српску војску. Имао је статус официра у команди за информисање. Занемарио је миран и удобан живот ратним збивањима, а након ослобођења 1919. године основао је Авалу, прву новинску агенцију на тлу некадашње Југославије.
Најстарији Драгојлов син Душан је рођен 1882. године. У својој генерацији био је најбољи ђак Шабачке гимназије. Постао је убрзо професор математике, а неко време био директор гимназија у Смедереву и Неготину. После селидбе у Београд, обављао је дужност директора Пете мушке гимназије. Учесник је балканских и Великог рата. Касније постаје резервни пуковник артиљерије, а у време колубарске битке имао је велике заслуге за ослобођење Шапца, града који је како сам наводи волео највише на свету. Ипак је морао да нареди својим артиљерцима да сруше торањ Саборне цркве у родном граду јер је ту било изузетно утврђено непријатељско гнездо. Душан је преминуо 1958. године и почива на гробљу у Земуну.
Најмлађи Драгојлов син Коста, рођен је 1888. године. Био је најбољи ђак своје генерације у Шабачкој гимназији, касније и један од најбољих студената фармације. У балканским и Великом рату био је резервни официр санитета. И њему је одбрана српства била најсветлији дуг према отаџбини и ако је имао велике могућности да избегне ратне тешкоће. Током рата се разболео, а лека за њега није било ни у Швајцарској, где је убрзо преминуо.
Синови Драгојла Марјановића су светао пример младима како се воли и брани отаџбина, а данас њихових потомака угледних и образованих има и у Раденковићу и у Београду.
Љ. Ђукић
Најновији број
25. април 2024.
