ПРЕМИЈЕР ЧИВИЈАШКЕ РЕПУБЛИКЕ ЗОРАН КЕСИЋ О СУДБИНИ ЕМИСИЈЕ “24 МИНУТА”
ДОГОВОР ИМАМО, НЕ И УГОВОР
Вероватно ћемо се поново емитовати од марта - Као да се подразумева да сви треба да клекнемо пред влашћу и заљубљено је гледамо док нас нежно мази по главици - Шапчани су стари зафрканти и једва су дочекали да ми увале врућ кромпир у руке
Зоран Кесић, аутор емисије “24 минута” која се до краја новембра емитовала на Б92, ретко кога може да остави равнодушним. Његов хумор и сатирично сагледавање стварности вероватно је превазишло очекивања свих који су укључени у реализацију ове емисије. Нада се наставку сарадње са Б92, али како каже, уговор још није потписан.
- Дефинитивна судбина наше емисије могла се наслутити још после прве епизоде, када су се бројне реакције гледалаца могле свести на реченицу “одлични сте, али укинуће вас”. Након три сезоне и 70 и кусур епизода и даље смо одлични, а тај тег укидања и даље нам се клати над главом. Дефинитивна судбина нам је очигледно да немамо појма каква нам је дефинитивна судбина, али да свако мало морамо да одговарамо на питања о дефинитивној судбини. Па хајдемо још једном, није ни први ни последњи пут – вероватно ћемо се поново емитовати од марта. Кажем вероватно, јер договор са Б92 јесте постигнут, али уговор још увек није потписан. Ја лично и моја екипа се надамо и радујемо том марту – каже Кесић за “Глас Подриња”.
Зашто је дошло до прекида емитовања емисије крајем новембра и зашто се чекало толико дуго за наставак разговора?
- До прекида је дошло, јер је у последњој недељи новембра емитована последња епизода предвиђена уговором. Уговор је гласио на 30 епизода, а ето та новембарска је била тридесета. Право питање заправо гласи “зашто нам телевизија није понудила анекс уговора којим би се омогућило несметано снимање и емитовање емисије током децембра, укључујући и новогодишњу емисију, као и претходних сезона”. Али то питање није питање за екипу наше емисије која је била више него расположена да настави са радом, већ за телевизију на којој се емитујемо. И ми на то питање не можемо да одговарамо уместо телевизије. На наставак разговора се чекало дуго јер су нам људи из менаџмента, са којима је требало да се састанемо, више пута померали и одлагали састанке. Не бих сад наводио разлоге за одлагање, било их је (одлагања и разлога за одлагање), чини ми се три или четири.
Активни сте и у протестима које организују удружења новинара у којима се тражи оставка министар одбране Братислава Гашића због изјаве да “воли новинарке које лако клекну”. Колико је управо та изјава парадигма ситуације у којој се налази седма сила данас у Србији?
- Пре бих рекао да та изјава најбоље осликава лошу селекцију кадрова на одговорним, руководећим местима. Катастрофално је лоша процена премијера Вучића да тог и таквог Гашића постави за министра одбране. Зар се, на основу личног познанства са господином Гашићем, није могло проценити да он и није баш најбољи избор за министра? Или је најбољи избор не онај који је најбољи, већ онај који је најоданији? Ако се иде том логиком, долазимо до закључка да у Влади предност над корисним имају одани играчи, а предност над стручним кадровима имају увлакачки кадрови. Гашићев простаклук није само метафора односа власти према новинарима, већ и односа власти према свим грађанима. Као да смо сви ми ту због њих, а не они због нас. Као да се подразумева да сви треба да клекнемо пред влашћу и заљубљено је гледамо док нас нежно мази по главици, добацује коску, или, зашто да не, брутално зајебава.
Колико Вам је жао што управо ту ситуацију са министром нисте имали прилике да обрадите у емисији?
- Написао сам, свега неколико сати после тог догађаја, један прилично ефектан текст о томе у оквиру мог блога на сајту Ал Џазире и позвао преко друштвених мрежа све колеге новинаре на бојкот министра Гашића док се не објави вест о оставци или смени. Драго ми је што су новинарска удружења подржала ову моју лепу идеју и што је реакција јавности била тако бурна да је смена Гашића била неминовна. Није ми жао што тог случаја није било у емисији, јер сигуран сам да ћемо и од марта имати на претек повода за критику. Морам ипак да изразим наду, да у првој епизоди следеће сезоне нећемо морати да отварамо тему “зашто Гашић и даље није смењен”.
У међувремену сте закували клин чорбу на РТС. Коме би је сервирао?
- То је чорба намењена свим грађанима Србије. Време празника је било идеално да поделим са народом овај леп рецепт и хвала колегиници Ради што ми је ставила на располагање своју тв кухињу и драгоцене минуте на јавном сервису. Нема превелике приче иза те чорбе. И глупо је уопште причати о томе, давати тој хумористичкој минијатури неку већу димензију, препричавати виц… Индикативна је међутим чињеница да је чорба изазвала толике реакције, уместо да буде очекивани гег сатиричара који и иначе “закувава” политичке чорбе. Лагао бих када бих рекао да ми не пријају комплименти, уосталом сваки кувар воли кад му се похвали јело, али замислите како би било лепо да живимо у земљи у којој је нормално, очекивано и пожељно да се у забавном шоу програму на националној телевизији, гледаоци забављају, између осталог, и на овај начин. Па, колики се то страх и колико се то “не сме се” увукло у све нас, да нам је једна клин чорба пример херојства и слободне мисли? Понављам, драго ми је због чорбе, али није ми драго што нам таква чорбица толико недостаје.
Шапчани су Вам лепу чивију извукли када су одлучили да Вас уместо за председника, изаберу за премијера. Колико је тешко обављати овакву одговорну дужност?
- Шапчани су стари зафрканти и једва су дочекали да ми увале врућ кромпир у руке. Лепо сам могао као и сваки председник…добро, као наш председник…да се повремено обратим народу, кажем своје мишљење иако ми га нико није тражио, ту и тамо обрадујем народ неким цитатом из Креманског пророчанства и генерално, да се не умарам много и не мешам претерано у свој посао. Али не. Прогласише ме за премијера, а сви знамо шта то значи. Немаш ни суботу ни недељу, ни црвено слово, ни државни празник, море виђаш само на слици, а приватни живот готово и да немаш. Рад, рад, рад, рад, рад и рад. Ето, то је мој посао као премијера Чивијашке републике.
Е ксклузивно:
Ако не буде емисије, барем читаоци “Гласа Подриња” не би требало да се брину, јер ће Зоран Кесић, у наредном периоду, два пута месечно писати колумне управо за ваш и наш лист.
ПОБЕДИЋУ ПОНОВО
Шта нас све очекује до истека премијерског мандата?
- Очекују нас крв, зној и сузе. Уколико сте фанови ријалити програма. Тога тамо има у хектолитрима. Очекује нас много боља година него што је била прошла. Уколико сте веверица. Очекује нас повећање пензија. Које смо претходно смањили. И повећање оптимизма у народу. Који смо благовремено утукли. Очекују нас локални избори. На којима ћу тријумфовати ја. Можда и парламентарни. Ако ми буде до тога. Видећу још. Очекује нас…па најједноставније би било рећи, очекујем нас ја. Мало ли је на ову кризу?
- Дефинитивна судбина наше емисије могла се наслутити још после прве епизоде, када су се бројне реакције гледалаца могле свести на реченицу “одлични сте, али укинуће вас”. Након три сезоне и 70 и кусур епизода и даље смо одлични, а тај тег укидања и даље нам се клати над главом. Дефинитивна судбина нам је очигледно да немамо појма каква нам је дефинитивна судбина, али да свако мало морамо да одговарамо на питања о дефинитивној судбини. Па хајдемо још једном, није ни први ни последњи пут – вероватно ћемо се поново емитовати од марта. Кажем вероватно, јер договор са Б92 јесте постигнут, али уговор још увек није потписан. Ја лично и моја екипа се надамо и радујемо том марту – каже Кесић за “Глас Подриња”.
Зашто је дошло до прекида емитовања емисије крајем новембра и зашто се чекало толико дуго за наставак разговора?
- До прекида је дошло, јер је у последњој недељи новембра емитована последња епизода предвиђена уговором. Уговор је гласио на 30 епизода, а ето та новембарска је била тридесета. Право питање заправо гласи “зашто нам телевизија није понудила анекс уговора којим би се омогућило несметано снимање и емитовање емисије током децембра, укључујући и новогодишњу емисију, као и претходних сезона”. Али то питање није питање за екипу наше емисије која је била више него расположена да настави са радом, већ за телевизију на којој се емитујемо. И ми на то питање не можемо да одговарамо уместо телевизије. На наставак разговора се чекало дуго јер су нам људи из менаџмента, са којима је требало да се састанемо, више пута померали и одлагали састанке. Не бих сад наводио разлоге за одлагање, било их је (одлагања и разлога за одлагање), чини ми се три или четири.
Активни сте и у протестима које организују удружења новинара у којима се тражи оставка министар одбране Братислава Гашића због изјаве да “воли новинарке које лако клекну”. Колико је управо та изјава парадигма ситуације у којој се налази седма сила данас у Србији?
- Пре бих рекао да та изјава најбоље осликава лошу селекцију кадрова на одговорним, руководећим местима. Катастрофално је лоша процена премијера Вучића да тог и таквог Гашића постави за министра одбране. Зар се, на основу личног познанства са господином Гашићем, није могло проценити да он и није баш најбољи избор за министра? Или је најбољи избор не онај који је најбољи, већ онај који је најоданији? Ако се иде том логиком, долазимо до закључка да у Влади предност над корисним имају одани играчи, а предност над стручним кадровима имају увлакачки кадрови. Гашићев простаклук није само метафора односа власти према новинарима, већ и односа власти према свим грађанима. Као да смо сви ми ту због њих, а не они због нас. Као да се подразумева да сви треба да клекнемо пред влашћу и заљубљено је гледамо док нас нежно мази по главици, добацује коску, или, зашто да не, брутално зајебава.
Колико Вам је жао што управо ту ситуацију са министром нисте имали прилике да обрадите у емисији?
- Написао сам, свега неколико сати после тог догађаја, један прилично ефектан текст о томе у оквиру мог блога на сајту Ал Џазире и позвао преко друштвених мрежа све колеге новинаре на бојкот министра Гашића док се не објави вест о оставци или смени. Драго ми је што су новинарска удружења подржала ову моју лепу идеју и што је реакција јавности била тако бурна да је смена Гашића била неминовна. Није ми жао што тог случаја није било у емисији, јер сигуран сам да ћемо и од марта имати на претек повода за критику. Морам ипак да изразим наду, да у првој епизоди следеће сезоне нећемо морати да отварамо тему “зашто Гашић и даље није смењен”.
У међувремену сте закували клин чорбу на РТС. Коме би је сервирао?
- То је чорба намењена свим грађанима Србије. Време празника је било идеално да поделим са народом овај леп рецепт и хвала колегиници Ради што ми је ставила на располагање своју тв кухињу и драгоцене минуте на јавном сервису. Нема превелике приче иза те чорбе. И глупо је уопште причати о томе, давати тој хумористичкој минијатури неку већу димензију, препричавати виц… Индикативна је међутим чињеница да је чорба изазвала толике реакције, уместо да буде очекивани гег сатиричара који и иначе “закувава” политичке чорбе. Лагао бих када бих рекао да ми не пријају комплименти, уосталом сваки кувар воли кад му се похвали јело, али замислите како би било лепо да живимо у земљи у којој је нормално, очекивано и пожељно да се у забавном шоу програму на националној телевизији, гледаоци забављају, између осталог, и на овај начин. Па, колики се то страх и колико се то “не сме се” увукло у све нас, да нам је једна клин чорба пример херојства и слободне мисли? Понављам, драго ми је због чорбе, али није ми драго што нам таква чорбица толико недостаје.
Шапчани су Вам лепу чивију извукли када су одлучили да Вас уместо за председника, изаберу за премијера. Колико је тешко обављати овакву одговорну дужност?
- Шапчани су стари зафрканти и једва су дочекали да ми увале врућ кромпир у руке. Лепо сам могао као и сваки председник…добро, као наш председник…да се повремено обратим народу, кажем своје мишљење иако ми га нико није тражио, ту и тамо обрадујем народ неким цитатом из Креманског пророчанства и генерално, да се не умарам много и не мешам претерано у свој посао. Али не. Прогласише ме за премијера, а сви знамо шта то значи. Немаш ни суботу ни недељу, ни црвено слово, ни државни празник, море виђаш само на слици, а приватни живот готово и да немаш. Рад, рад, рад, рад, рад и рад. Ето, то је мој посао као премијера Чивијашке републике.
Е ксклузивно:
Ако не буде емисије, барем читаоци “Гласа Подриња” не би требало да се брину, јер ће Зоран Кесић, у наредном периоду, два пута месечно писати колумне управо за ваш и наш лист.
ПОБЕДИЋУ ПОНОВО
Шта нас све очекује до истека премијерског мандата?
- Очекују нас крв, зној и сузе. Уколико сте фанови ријалити програма. Тога тамо има у хектолитрима. Очекује нас много боља година него што је била прошла. Уколико сте веверица. Очекује нас повећање пензија. Које смо претходно смањили. И повећање оптимизма у народу. Који смо благовремено утукли. Очекују нас локални избори. На којима ћу тријумфовати ја. Можда и парламентарни. Ако ми буде до тога. Видећу још. Очекује нас…па најједноставније би било рећи, очекујем нас ја. Мало ли је на ову кризу?
Ненад Кулачин
Најновији број
25. април 2024.
