ТАМАРА МАКСИМОВИЋ, ШАБАЧКА СПОРТСКА НАДА
НЕ ПРЕЦЕНИТИ СЕБЕ
„Нисам тип који тренира да би се такмичио. Тренирам због себе, свог менталног, психо-физичког стања. Велики успеси никада ми нису били приоритет. Ако се деси, деси се. Ако не, ником ништа. Волела бих да тренирам још дуго, да једноставно не престајем“, каже млада спортисткиња Карате клуба „Каишин“, носилац црног појаса, освајачица трећег места у тим катама на Светском првенству у Београду крајем прошле године
Када је у питању Тамара Максимовић све се може рећи али и не да је обична девојка. Наиме, ова млада Шапчанка већ десет година успешно се бави спортом који ју је, како сама каже, створио особом каква је данас. Успешна, сигурна, са јасно зацртаним животним циљевима које полако али сигурно остварује.
- На карате сам се уписала захваљујући другарици још док смо биле први разред основне школе. Она је убрзо одустала а ја сам наставила даље. Када сам почела да тренирам сан ми је био да на неком већем такмичењу освојим медаљу. Остварио ми се у децембру прошле године на Светском првенству у Београду. Са другарицама Милицом Лазаревић и Милицом Омеровић освојила сам треће место у катама у јакој конкуренцији јуниорки 1998/99. Осећај је невероватан. Не могу описати како је када изађете на татами - почиње своју причу Тамара која је, како признаје, мање тип за борбе а више за кате.
Носилац црног појаса од августа прошле године редовно тренира у свом Карате клубу „Каишин“ под будним оком тренера Саше Ковачевића, карате мајстора четврти дан. Припреме пред такмичења су интензивније и напорније али Тамара ужива у сваком тренутку.
- Такмичарска сезона почиње негде у фебруару. Тада су тренинзи доста јачи, интензивнији. Потребно је доста концентрације, одрицања што се тиче школе и друштва. Тада сам фокусирана само на тренинге који су три пута недељно, а пред такмичења и пет пута недељно, а понекад и у току једног дана два пута.
У овом спорту „дефинитивно се пронашла“ иако изискује сву посвећеност. И поред тога стиже захваљујућу својој упорности и разумевању професора да све своје школске обавезе заврши на време. Трећа је година Економско-трговинске школе, смер финансијски администратор. Иако има још годину и по дана до своје одлуке по питању студија не колеба се у одлуци да упише Полицијску академију.
- За пар година видим себе у полицијској униформи. То ми је жеља од петог разреда основне школе. Није у питању клише тренирам карате па сад да будем полицајка. Мислим да сам као особа спремна за то. Свесна сам да то није лако завршити, нити је то лак посао али ја једноставно волим адреналин, акцију, а и тренирам карате. При том све је то изузетно лепо за мене.
Припреме за такмичарску сезону крећу. На лето је очекује Европско првенство. И даље сматра да је важно волети оно чиме се бавите не размишљајући о успеху који дође сам по себи. Највећа подршка су јој мајка Рада, отац Раде и брат Тодор.
- Без њих не бих оволико година истрајала. Када си млад мора неко да буде иза тебе, да те гура, јер, искрено, тада не знаш шта хоћеш. Немаш неке циљеве. Тренираш било шта да би имао неку обавезу. Уз помоћ моје породице истрајала сам у свему овоме и сада сам им веома захвална.
Дугогодишња посвећеност спорту Тамару је обликовала у личност која зна шта хоће. Себи је зацртала одређене циљеве и, како сама каже, даће све од себе да успе у томе. Ми јој верујемо да ће једног дана ова надасве талентована девојка своје знање и таленат показати не само као студент Полицијске академије већ и као формирана особа која зна праве вредности.
Добро је такмичити се без обзира на исход. На тај начин побеђујеш себе, побеђујеш трему, стичеш искуство. У себи кажеш мораш ово да урадиш за своје добро, вежбао си, трудио се, нећеш ништа изгубити. И ако изгубиш и ако победиш то је опет неки успех.
Сви успеси са Светског првенства и са мањих такмичења десили су се изненада. То нисам очекивала од себе. Сматрам ако себе не прецениш и ако не мислиш да си само ти најбољи успеси се ређају без неког великог очекивања. Мислим да је то циљ и подстицај за даље.
Када је у питању Тамара Максимовић све се може рећи али и не да је обична девојка. Наиме, ова млада Шапчанка већ десет година успешно се бави спортом који ју је, како сама каже, створио особом каква је данас. Успешна, сигурна, са јасно зацртаним животним циљевима које полако али сигурно остварује.
- На карате сам се уписала захваљујући другарици још док смо биле први разред основне школе. Она је убрзо одустала а ја сам наставила даље. Када сам почела да тренирам сан ми је био да на неком већем такмичењу освојим медаљу. Остварио ми се у децембру прошле године на Светском првенству у Београду. Са другарицама Милицом Лазаревић и Милицом Омеровић освојила сам треће место у катама у јакој конкуренцији јуниорки 1998/99. Осећај је невероватан. Не могу описати како је када изађете на татами - почиње своју причу Тамара која је, како признаје, мање тип за борбе а више за кате.
Носилац црног појаса од августа прошле године редовно тренира у свом Карате клубу „Каишин“ под будним оком тренера Саше Ковачевића, карате мајстора четврти дан. Припреме пред такмичења су интензивније и напорније али Тамара ужива у сваком тренутку.
- Такмичарска сезона почиње негде у фебруару. Тада су тренинзи доста јачи, интензивнији. Потребно је доста концентрације, одрицања што се тиче школе и друштва. Тада сам фокусирана само на тренинге који су три пута недељно, а пред такмичења и пет пута недељно, а понекад и у току једног дана два пута.
У овом спорту „дефинитивно се пронашла“ иако изискује сву посвећеност. И поред тога стиже захваљујућу својој упорности и разумевању професора да све своје школске обавезе заврши на време. Трећа је година Економско-трговинске школе, смер финансијски администратор. Иако има још годину и по дана до своје одлуке по питању студија не колеба се у одлуци да упише Полицијску академију.
- За пар година видим себе у полицијској униформи. То ми је жеља од петог разреда основне школе. Није у питању клише тренирам карате па сад да будем полицајка. Мислим да сам као особа спремна за то. Свесна сам да то није лако завршити, нити је то лак посао али ја једноставно волим адреналин, акцију, а и тренирам карате. При том све је то изузетно лепо за мене.
Припреме за такмичарску сезону крећу. На лето је очекује Европско првенство. И даље сматра да је важно волети оно чиме се бавите не размишљајући о успеху који дође сам по себи. Највећа подршка су јој мајка Рада, отац Раде и брат Тодор.
- Без њих не бих оволико година истрајала. Када си млад мора неко да буде иза тебе, да те гура, јер, искрено, тада не знаш шта хоћеш. Немаш неке циљеве. Тренираш било шта да би имао неку обавезу. Уз помоћ моје породице истрајала сам у свему овоме и сада сам им веома захвална.
Дугогодишња посвећеност спорту Тамару је обликовала у личност која зна шта хоће. Себи је зацртала одређене циљеве и, како сама каже, даће све од себе да успе у томе. Ми јој верујемо да ће једног дана ова надасве талентована девојка своје знање и таленат показати не само као студент Полицијске академије већ и као формирана особа која зна праве вредности.
Добро је такмичити се без обзира на исход. На тај начин побеђујеш себе, побеђујеш трему, стичеш искуство. У себи кажеш мораш ово да урадиш за своје добро, вежбао си, трудио се, нећеш ништа изгубити. И ако изгубиш и ако победиш то је опет неки успех.
Сви успеси са Светског првенства и са мањих такмичења десили су се изненада. То нисам очекивала од себе. Сматрам ако себе не прецениш и ако не мислиш да си само ти најбољи успеси се ређају без неког великог очекивања. Мислим да је то циљ и подстицај за даље.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
