АЛЕКСАНДАР ТРШИЋ - НЕКАД И САД
ШАБАЧКИ БАНКАР
Александар Тршић, један је од оних људи који су у економској сфери шабачке регије оставили значајног трага. Иако спада у ред бољих банкара у Србији, већ одавно нико му се не обраћа за савет, а он, доследан урођеној одмерености, мирно и достојанствено проводи пензионерске дане у Шапцу. Животни пут га је водио од Агрокомбината и Интерне банке, до потпредседника општине, те другог човека југословенске банке и потпредседника клуба шабачких прослављених рукометаша.
Рођен је у Мајуру, на периферији Шапца, 1937. године, после гимназије, иако нису постојали, како каже, реални материјални услови, определио се за студије економије у Београду, једно време и радио а при крају студија добио стипендију Општине, односно „Шапчанке“, па је по завршетку факултета 1963. године ту дошао и да ради.
Тада је формиран Пољопривредно прехрамбени комбинат „Мачва“, са Кланицом, Хладњачом и „Шапчанком“ која је тада почела да се гради. Ја сам имао ту срећу да је мој приправнички стаж трајао само 15 дана, па сам добио конкретно задужење, водио сам финансијски део изградње и опремање „Шапчанке“, и мислим да ми је то много значило у будућем раду. Иначе то је био и период када се доста урадило у том комбинату. За „Шапчанку“, на пример, створени су услови да та фабрика постане савремена са новим постројењима и опремом. Производи „Шапчанке“ били су познати и цењени по квалитету. После је тај комбинат обједињен у Агрокомбинат „Подриње“,који је спојио све те организације у области аграра и прехрамбене индустрије. Ту сам био финансијски директор, да би формирањем Интерне банке „Подриња“, после прве деценије ангажовања у области финансија, прешао у банкарство.
Ти прерађивачки капацитети, посебно „Шапчанка“, били су од великог значаја за овај крај, данас их нема?
- Штета је што није тај континуитет одржан, што се стало у развоју јер логично је да тамо где има сировине, да се организују и граде ти капацитети, а они су тада били успешни. Касније се изгубио континуитет у развоју, али нажалост, не само „Шапчанке“, већ и других прехрамбених фабрика. То је нешто што и сада недостаје овом крају где је добра сировинска база... У сваком случају кад прођем тамо тешко ми је када видим да је то опустело.
Потом сте се више посветили банкарству?
Па и тај део који сам провео у комбинату је био финансијски и везан за банкарство. Са том Интерном банком ја сам заокружио мој ангажман, ако могу да кажем финансијски, у комбинату, и после сам проценио да је мој интерес да идем више банкарству и на предлог „Југобанке“ отишао сам у ту банку где сам највише година провео, непуне две деценије.
Рођен је у Мајуру, на периферији Шапца, 1937. године, после гимназије, иако нису постојали, како каже, реални материјални услови, определио се за студије економије у Београду, једно време и радио а при крају студија добио стипендију Општине, односно „Шапчанке“, па је по завршетку факултета 1963. године ту дошао и да ради.
Тада је формиран Пољопривредно прехрамбени комбинат „Мачва“, са Кланицом, Хладњачом и „Шапчанком“ која је тада почела да се гради. Ја сам имао ту срећу да је мој приправнички стаж трајао само 15 дана, па сам добио конкретно задужење, водио сам финансијски део изградње и опремање „Шапчанке“, и мислим да ми је то много значило у будућем раду. Иначе то је био и период када се доста урадило у том комбинату. За „Шапчанку“, на пример, створени су услови да та фабрика постане савремена са новим постројењима и опремом. Производи „Шапчанке“ били су познати и цењени по квалитету. После је тај комбинат обједињен у Агрокомбинат „Подриње“,који је спојио све те организације у области аграра и прехрамбене индустрије. Ту сам био финансијски директор, да би формирањем Интерне банке „Подриња“, после прве деценије ангажовања у области финансија, прешао у банкарство.
Ти прерађивачки капацитети, посебно „Шапчанка“, били су од великог значаја за овај крај, данас их нема?
- Штета је што није тај континуитет одржан, што се стало у развоју јер логично је да тамо где има сировине, да се организују и граде ти капацитети, а они су тада били успешни. Касније се изгубио континуитет у развоју, али нажалост, не само „Шапчанке“, већ и других прехрамбених фабрика. То је нешто што и сада недостаје овом крају где је добра сировинска база... У сваком случају кад прођем тамо тешко ми је када видим да је то опустело.
Потом сте се више посветили банкарству?
Па и тај део који сам провео у комбинату је био финансијски и везан за банкарство. Са том Интерном банком ја сам заокружио мој ангажман, ако могу да кажем финансијски, у комбинату, и после сам проценио да је мој интерес да идем више банкарству и на предлог „Југобанке“ отишао сам у ту банку где сам највише година провео, непуне две деценије.
Најновији број
25. април 2024.
