НАНО, КАКО МИРИШЕ ЛЕПИЊА

Увек ће бити сиротиње и вавек ће бити, кажу стари. Сећање на дане служења код локалних кулака нерада је слика али вреди за наук. У Поцерини било пар њих. Слуга неупоредиво више. Надничара река. Копали се курузи. Народ стрпљиво чеко оће ли добити прилику уз пртену торбу на леђима где је било мало проје и беле сланине ако затреба. И радили колико је ко мого. О доручку предрадник је одабрао оне који остају остали су могли кући. А торба празна. Брашна пројина ни зрно.
Уз песму баба Стаменија подложила фуруну да је добро угреје да се, ни мање ни више једанаесторо чељади прехрани, печеним колачићима од проје и сувих шљива. Али авај. И тако из дана у дан.
После неколико посрећи се и стиже са пуном пројом и то бела брашна, кулак беше мекша срца. Испече бака мале сомуне, деца се наједоше а најмлађа Анђелија упита:
“Нано, како мирише лепиња.“
Жена сакри сузе јер управо је јела по први пут лепињу. Оста без одговора.
Брутално време нуди и другу слику. У старој кући у прастаром ормару чувало се суво месо, сланина и кости и нешто масти. Да се о великим годовима нађе. И када случајно кум наврати и уважени гости. Деца молила за само дељку али ни говора. Нана је била неумољива.
Понекад само о празнику јело се печено пиле, и то не било какво, већ оно које се морало јурити сат два, домаће које је имало месо које се лепило за прсте. Некада било а у сећању деце истина сада замашних година живи и не верује шта се све баца.
Прича о немаштини има и ону велику страну. У селу далеком живело седморо браће. Један имао здравствених проблема, и плашили су се да ће претећи. Најстарији брат свој део проје је давао брату а, када је увидео да му је мало крадом ишао да помузе газдинску краву и у посуди од дрвета доносио брату који је оживео и постао стасит момак. Брат брата волео као сандук злата, остала изрека.
И тако редом из села у село приче се нижу. Људскост и доброта су сликали најневероватније приче. Залутало јагње спремано за продају је стигло у дом сироме са бројном децом. Ни на трен нису замишљали да га закољу. Вратили су кулаку а он им је дао само мало соли, које скоро да није ни било. И помогао да нејач истраје. Њему мало а, јагње није дочекало продају. Упртио га једног јутра и однео у дом сироме који му много посла порадио. Частили се пар дана, а прича ето остала завек.