РЕЦИ ОДЛУЧНО НЕ

Последњих година сведоци смо наглог пораста вршњачког насиља које више не остаје у границама школских клупа и околине већ се попут најгоре пошасти шири и друштвеним мрежама. Један од најчешћих проблема са којима се деца суочавају постаје све бруталније што показује и нимало охрабрујућа статистика. Према истраживањима које је спровео УНИЦЕФ већина ученика макар једном била је изложена неком облику вршњачког насиља од којих је најзаступљеније вербално, сплеткарење и ширење лажи, а затим и претње и застрашивања. Према најновијим подацима кроз тортуру прође свако четврто дете у току свог школовања.
- Током еваулација школа које су у програму „Школа без насиља“ показало се да је најприсутније управо вербално насиље ““ ширење лажи, сплеткарење, упућивање погрдних речи, па онда физичко које је присутније у основним школама. У средњим је више социјално које подразумева изолацију из групе, као и електронско насиље које је ризичније јер жртва бива много више оштећена него код вербалног насиља зато што онај ко чини насиље, злостављач, може бити анониман. Информација се веома брзо шири и онда је жртва у ситуацији да трпи стид, срамоту, потцењивање. Некад су ти садржаји врло експлицитно засићени неким вулгарним сексистичким порукама ““ каже школски психолог ОШ „Ната Јеличић“ Слободанка Алексић, менторка у програму „Школа без насиља“.
Једна од школа у којима постоји Тим за безбедност и заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања и Тим за психолошко кризне ситуације је ОШ „Николај Велимировић“.
- Оба та тима имају свој план и програм по ком раде. У тимове су укључени сви запослени, део родитеља и ученици из Ученичког парламента. Наравно, по потреби састав тих тимова се мења зависно од врсте насиља, односно ситуације која се деси. Активности које се по том питању дешавају у школи углавном су превентивне. Кроз часове одељенских заједница, радионице, трибине, едукације и семинаре за ученике, семинаре за нас запослене, наставнике, трибине за родитеље, тематске родитељске састанке, чак и кроз предметну наставу током редовне наставе покушавамо да укажемо на овај проблем. Мислим да је то резултирало смањењем насиља на минимум. Када је у питању наша школа не памтимо када се десило физичко насиље ““ истиче Оливера Милутиновић, специјални педагог за превенцију проблема у понашању у ОШ „Николај Велимировић“.
Најновија истраживања показују да корени насиља сежу у породицама где је ауторитет неприкосновен, уз грубо обраћање деци која нису слободна да комуницирају и изграђују неке социјалне вештине.
- То јесу потенцијално деца која показују агресивно понашање у школи. Дете које је сведок породичног насиља такође учењем по том моделу преноси својим понашањем у школу. Трећа варијанта су попустљиви родитељи који сматрају да је њихово дете увек у праву. Штите га и не сукобљавају се са њим. На тај начин оно сукобу не приступа разумнијим путем, разговором и слично. Ниједна од тих ситуација није развојно постицајна за дете у смислу развијања толеранције тако да из таквих породица, из таквих ситуација, дете може бити у школи склоно да испољава агресивност, да реагује са малом толеранцијом на фрустрацију и да прва реакција буде насилна било да је физичко, психолошко или неко друго насиље у питању - упозорава Слободанка Алексића.
Родитељи су ти који имају једну од најзначајнијих улога када је у питању васпитање деце. Став психолога је да је најважнији отворени разговор са децом. Децу треба учити како код куће тако и у школи да пријавити насиље није тужакање него брига о безбедности, тј. превенцији безбедности. Да насиље није решење ни за какав проблем, уверена је и Соња Макевић, ученица ВИ1 ОШ „Лаза К. Лазаревић“.
- Све може да се реши разговором. Толеранција је веома лоша. Треба да поштујемо свачије мишљење. Насиље никад није решење. Била сам у прилици да присуствујем расправи. Осећала сам се веома лоше, љуто на децу која малтретирају. Зато се увек потрудим, колико је то у мојој моћи, да помогнем особи која је жртва насиља.
Ескалација вршњачког насиља у Србији ствар је друштвених прилика, негативног утицаја медија, како електронских тако и штампаних, који пласирају непримерене садржаје у којима се потенцирају насилне сцене, ситуације, препирке, свађе, понижавања и слично.
- Кривица је у свима нама. Родитељи би требали да се на прави начин баве својом децом и да их уче како да реагују у конфликтним и насилним ситуацијама. Исто тако не могу ни они сами. Потребна им је подршка запослених у школама и међусобна сарадња како би се проблеми решили. Уколико та унутрашња мрежа није довољна по посебном протоколу ту је обраћање Центру за социјални рад, Полицијској управи. Уколико је потребно ту је и Развојно саветовалиште ““ поручује Оливера Милутиновић.
ПОГУБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Последице по злостављано дете могу бити погубне, поготово ако околина не реагује као што је то пре пет година био случај са четрнаестогодишњим Алексом Јанковићем из Ниша.
- Ако је у питању насиље у школи дете избегава да долази у школу, осећа несигурност, интензиван страх, губи самопоуздање, има психосоматске тегобе, бол у стомаку. То може да се развије у неку депресивну реакцију. Зато је јако важно да постоји особа од поверења коме ће се дете које трпи насиље обратити, да ли је то одељенски старешина психолог, педагог у школи, родитељ. Јако је важно да постоји однос поверења између родитеља и деце и да деца кажу, пријаве насиље јер не можемо реаговати ако немамо сазнања о томе ““ упозорава школски психолог Слободанка Алексић.