ПЕСНИЧКИ „МИНУТ“

Песме су „паковане“ у књигу с“™ брда с“™ дола јер тако мора./ Треба их читати по једну дневно, да буде јасно/ и да што дуже будемо заједно./ Препоручује се у послеподневним сатима читања/ јер то је право време да себи поставите питање./ Не читати их ујутру, да вам упитно не почне дан,/ не читати их ни увече да вам не ремети сан./ Надам се да ће вам песме очи отворити,/ још више да вас нико никад неће покорити, песнички складно Драган Ђурановић поручује будућем читаоцу своје поезије.
У недавно објављеној збирци поезије „Минут“, осамнаестој по реду, огласио се са шездесет девет песама различите тематике. Као што то обично бива, песнички убојито, на моменте алегорично, из дубине душе на светлост дана изнето, даје јасну слику друштва у коме песник обитава. Зато и у почетној песми „Кад ме моје мисли у облаке вину“ кажу: „Кад ме моје мисли у облаке вину/Осећам се као да исправљам криву Дрину/јер треба урадити оно што се мора/Па чак и да виси сува крпа на дну мора“.
Све оно што тишти обичног човека пронашло је пут кроз песничку Ђурановићеву мисао која жели „нормалан живот сад“ у времену у ком владају завист, егоизам, отуђеност, злоба, лицемерје, без сентименталности, а све подређено интересима. Гледајући око себе, проналазећи врлине и мане, не желећи да ћути, узвикује кроз стихове о неправди, капитализацији, приватизацији, легализацији, провокацији, манипулацији, дискриминацији, инфлацији, рационализацији, експлоатацији, глобализацији, корпорацији, модификацији, колонизацији, окупацији, асимилацији уз једно јасно: „Није зезанција.“
Онај ко зарони у стихове Драгана Ђурановића пронаћи ће делић себе, ближњих својих, али и тренутке у којима је „умрло једноумље, а родило малоумље“ уз неизоставни примитивизам који је сахранио разум, морал, и све оно чему стреми једно друштво које вреднује праве културне вредности. Песнички „Минут“ као упозорење и истовремено отрежњење.