ДРУГИ ПИШУ
Српски избори и казахстанска „демокрација“
Званични резултати потврдили су убедљиву победу казахстанског председника Нурсултана Назарбајева који је, према Централној изборној комисији, освојио 97,7 одсто гласова на председничким изборима, јавиле су агенције крајем априла прошле године. Том приликом, Назарбајев, коме је ово иначе пети мандат, изјавио је да такав резултат показује „јединство народа“ и обећао да ће “оправдати поверење“. Главни противкандидати Назарбајева били су извесни Тургун Сиздиков и Абелгази Кусаинов, такође провладине фигуре, и освојили су око један одсто гласова, док опозиција није имала кандидата.
Према подацима казахстанске Централне изборне комисије, излазност је била рекордна и износила 95, 22 одсто. Назарбајев, који влада Казахстаном од распада Совјетског Савеза, оценио је да је изласком на изборе народ његове земље још једном осветлао образ, показао јединство и тимски дух. “Још једном смо то показали свету и посматрачима“, рекао је Назарбајев, подсећајући да је изборе пратило готово 860 међународних посматрача и 170 страних новинара.
Тако је било у Казахстану прошле године. А пре неколико дана (20. марта) у Казахстану су одржани ““ обратите пажњу ““ “превремени парламентарни избори“ на којима је (гле чуда?!) поново победила странка председника Нурсултана Назарбајева “Нур-Отан“ која је освојила 82 одсто гласова, док су странка “Ак-Јол“ и комунисти, и једни и други блиски властима, добили.
7,22 одсто, односно 7,17 одсто, чиме су прешли цензус од седам одсто који је у Казастану неопходан за улазак у парламент.
Добро. И шта сад са тим? Ма, ништа. Онако. Без везе. Не знам ни сам зашто ми је пало на памет. Али заиста нисам нашао бољи и сликовитији увод у текст о ванредним парламентарним изборима који чекају Србију кроз неколико недеља. Не, неће Вучић овај пут освојити баш толико. Уосталом, он је на власти тек четири (дуге) године, а Назарбајев дведесет и пет. А и Србија је, к врагу, ипак мало одвише западно (ето, та наша географија, пред низа лоших аспеката, има и понеку повољност) и превише је удаљена од колевки “народне демократије“ централноазијског типа. Сем тога, постоји ту и нека ““ истина, танушна ““ грађанска традиција и неки дух слободарства и пркоса. (Мада они нису ни издалека онолики колико то често волимо да истичемо и бусамо се у јуначка прса. Дапаче, рајетински менталитет је овде итекако жив и, зашто не рећи, углавном доминантан.) Укратко, нисмо баш Казастан ““ али нисмо ни много далеко. Да ли ико овде има дилему да би Вучић расписивао ове изборе („због реформи, стабилности и нове енергије“) да није био апсолутно сигуран да ће на њима победити исто или још убедљивије него прошле године. Политичка клима и анкете на месец дана пред изборе показују да му тај циљ уопште није недостижан.
Не. Ово се заиста не дешава „први пут у историји“, ни светској, а ни нашој. Било је наиме тога и код Милошевића, као и ““ додуше, у блажој форми ““ под Тадићем, па и ДСС. Власт је скоро увек злоупотребљавала ресурсе и помало демонизовала опозицију (ону праву ““ док се она лажна, као бајаги опозиција усрдно тетоши, пази и мази). Али се просто мора констатовати да никада у новијој српској историји нико није тако брутално, тако бахато и тако цинично продавао рог за свећу, тако неодговорно демонстритрао силу над политичким противницима и тако необавезно лупетарао шта му и како падне на памет.
Да ли се ико од Вучићевих бирача сећа како је пред прошле ““ такође ванредне и такође бесмислене ““ изборе Вучић говорио о „пуном мандату“ који је потребан за реформе? Да ли се сећају „бољег живота“ који ће се осетити већ до „краја 2014. средине 2015.почетка 2016. године“? Да ли се ико сећа „милијарду долара вредне болнице у једној афричкој земљи“, коју је још на самом почетку мандата као свршену ствар обећао Први потпредседник владе и (тада) министар одбране Александар Вучић? Сећате ли се „Мубадалине“ инвестиције од три (или беше четири?) милијарде долара, „фабрике чипова“, фабрике авионских делова за Боинг и Ербас у Панчеву, призводње мотора за Мерцедес у Икарбусу, „Есмарка“, жељезаре која ће бити стабилна већ до средине, а високо профитабилна до краја прошле године? Ко се, чак и међу професионално упућеним на такве ствари и бисере, сећа тлапње како ће „до краја 2015.“ бити изграђено сто хиљада јефтиних државних станова по цени од 380 евра по квадратном метру?“ Не, нећу поново на то да се враћам. Сизифовски је посао, а нема скоро никаквог ефекта. Вас и мене само беспотребно нервира и фрустрира. (Израз те фрустрације је све масовнији феномен који вероватно можете уочити у свом окружењу ““ „не могу да га гледам, гасим телевизор, мењам канал, свађам се са сликом на екрану“.) А Вучићеве бираче на Пинку, РТС и Студију Б то не дотиче, нити има ко на то да подсети. Па чак и када би се преко ноћи отворио простор за такво подсећање, плашим се да је свест СНС-овог бирачког тела данас већ толико препарирана, а мозгови испрани, да би велики део тих бирача суочен са овим списком неиспуњених обећања највероватније реаговао у стилу ““ „па наравно да није испуњено, не може ОН сам, видиш какви су му неспособни сарадници, а они бивши („жути“) непрестано саплићу и подмећу клипове у точкове у спрези са тајкунима и страним фактором“.
Уосталом, ова реплика није само моја реторичка конструкција, него кондензовани дериват из одговора које су анкетари НСПМ добијали од симпатизера владајуће странке током претходних месеци.
Према подацима казахстанске Централне изборне комисије, излазност је била рекордна и износила 95, 22 одсто. Назарбајев, који влада Казахстаном од распада Совјетског Савеза, оценио је да је изласком на изборе народ његове земље још једном осветлао образ, показао јединство и тимски дух. “Још једном смо то показали свету и посматрачима“, рекао је Назарбајев, подсећајући да је изборе пратило готово 860 међународних посматрача и 170 страних новинара.
Тако је било у Казахстану прошле године. А пре неколико дана (20. марта) у Казахстану су одржани ““ обратите пажњу ““ “превремени парламентарни избори“ на којима је (гле чуда?!) поново победила странка председника Нурсултана Назарбајева “Нур-Отан“ која је освојила 82 одсто гласова, док су странка “Ак-Јол“ и комунисти, и једни и други блиски властима, добили.
7,22 одсто, односно 7,17 одсто, чиме су прешли цензус од седам одсто који је у Казастану неопходан за улазак у парламент.
Добро. И шта сад са тим? Ма, ништа. Онако. Без везе. Не знам ни сам зашто ми је пало на памет. Али заиста нисам нашао бољи и сликовитији увод у текст о ванредним парламентарним изборима који чекају Србију кроз неколико недеља. Не, неће Вучић овај пут освојити баш толико. Уосталом, он је на власти тек четири (дуге) године, а Назарбајев дведесет и пет. А и Србија је, к врагу, ипак мало одвише западно (ето, та наша географија, пред низа лоших аспеката, има и понеку повољност) и превише је удаљена од колевки “народне демократије“ централноазијског типа. Сем тога, постоји ту и нека ““ истина, танушна ““ грађанска традиција и неки дух слободарства и пркоса. (Мада они нису ни издалека онолики колико то често волимо да истичемо и бусамо се у јуначка прса. Дапаче, рајетински менталитет је овде итекако жив и, зашто не рећи, углавном доминантан.) Укратко, нисмо баш Казастан ““ али нисмо ни много далеко. Да ли ико овде има дилему да би Вучић расписивао ове изборе („због реформи, стабилности и нове енергије“) да није био апсолутно сигуран да ће на њима победити исто или још убедљивије него прошле године. Политичка клима и анкете на месец дана пред изборе показују да му тај циљ уопште није недостижан.
Не. Ово се заиста не дешава „први пут у историји“, ни светској, а ни нашој. Било је наиме тога и код Милошевића, као и ““ додуше, у блажој форми ““ под Тадићем, па и ДСС. Власт је скоро увек злоупотребљавала ресурсе и помало демонизовала опозицију (ону праву ““ док се она лажна, као бајаги опозиција усрдно тетоши, пази и мази). Али се просто мора констатовати да никада у новијој српској историји нико није тако брутално, тако бахато и тако цинично продавао рог за свећу, тако неодговорно демонстритрао силу над политичким противницима и тако необавезно лупетарао шта му и како падне на памет.
Да ли се ико од Вучићевих бирача сећа како је пред прошле ““ такође ванредне и такође бесмислене ““ изборе Вучић говорио о „пуном мандату“ који је потребан за реформе? Да ли се сећају „бољег живота“ који ће се осетити већ до „краја 2014. средине 2015.почетка 2016. године“? Да ли се ико сећа „милијарду долара вредне болнице у једној афричкој земљи“, коју је још на самом почетку мандата као свршену ствар обећао Први потпредседник владе и (тада) министар одбране Александар Вучић? Сећате ли се „Мубадалине“ инвестиције од три (или беше четири?) милијарде долара, „фабрике чипова“, фабрике авионских делова за Боинг и Ербас у Панчеву, призводње мотора за Мерцедес у Икарбусу, „Есмарка“, жељезаре која ће бити стабилна већ до средине, а високо профитабилна до краја прошле године? Ко се, чак и међу професионално упућеним на такве ствари и бисере, сећа тлапње како ће „до краја 2015.“ бити изграђено сто хиљада јефтиних државних станова по цени од 380 евра по квадратном метру?“ Не, нећу поново на то да се враћам. Сизифовски је посао, а нема скоро никаквог ефекта. Вас и мене само беспотребно нервира и фрустрира. (Израз те фрустрације је све масовнији феномен који вероватно можете уочити у свом окружењу ““ „не могу да га гледам, гасим телевизор, мењам канал, свађам се са сликом на екрану“.) А Вучићеве бираче на Пинку, РТС и Студију Б то не дотиче, нити има ко на то да подсети. Па чак и када би се преко ноћи отворио простор за такво подсећање, плашим се да је свест СНС-овог бирачког тела данас већ толико препарирана, а мозгови испрани, да би велики део тих бирача суочен са овим списком неиспуњених обећања највероватније реаговао у стилу ““ „па наравно да није испуњено, не може ОН сам, видиш какви су му неспособни сарадници, а они бивши („жути“) непрестано саплићу и подмећу клипове у точкове у спрези са тајкунима и страним фактором“.
Уосталом, ова реплика није само моја реторичка конструкција, него кондензовани дериват из одговора које су анкетари НСПМ добијали од симпатизера владајуће странке током претходних месеци.
Ђорђе Вукадиновић
Најновији број
25. април 2024.
