АНА РАДОВИЋ, КАПИТЕН ЖЕНСКОГ РУКОМЕТНОГ КЛУБА “МЕДИЦИНАР“
ИСПИСАЛИ СМО ИСТОРИЈУ КЛУБА
Доказале смо да смо озбиљна екипа поготово у полуфиналу Купа, где смо победиле прошлогодишњег шампиона екипу “Радничког“ из Крагујевца. Професионалац сам и не волим да губим. Када престанем да играм рукомет, остаћу у овом спорту
Ана Радовић, капитен ЖРК “Медицинар“, и ову сезону је највећим делом извукла на својим плећима. Најчешће двоцифрени голгетерски учинак на свакој утакмици, омогућио је “Медицинару“ још једну успешну сезону. Тачка на сезону стављена је у Аранђеловцу, где је капитен ове екипе, голом при истеку утакмице успела да својој екипи избори седмерце, а затим и историјски пласман у финале Купа Србије.
Шта за тебе представља историјски пласман Медицинара у финале Купа Србије?
- И поред свих трофеја које сам освојила Финале Купа Србије које сам играла са својим матичним клубом представља за мене нешто посебно, јер смо се први пут у својој историји после 41 године нашле у финалу. Без обзира на пораз, исписале смо историју клуба. Доказале смо да смо озбиљна екипа поготово у полуфиналу Купа, где смо победиле прошлогодишњег шампиона екипу “Радничког“ из Крагујевца. Жао ми је што својој екипи нисам помогла у финалу, али повреда колена је била јача од мене.
Освојила си две Лиге шампиона са екипом „Будућности“, имаш сребрну олимпијску медаљу са репрезентацијом Црне Горе. Без обзира на све трофеје, борила си се у Аранђеловцу као да је неко светско финале. Откуд толика жеља?
- Ја сам особа која не воли да губи. Професионалац сам на свакој утакмици, а и сама чињеница да нас победа води у финале, први пут у историји клуба, били су више него довољни да ми мотив буде максималан, као и целој мојој екипи.
Занимљиво је да си се после изједначујућег гола, две секунде пре краја радовала, иако то теби није баш својствено.
- Сезона иза нас била је пуна тешкоћа и проблема. Да нисмо биле сложне и јединствене не бисмо све ово постигле. Сва та дешавања само су нам дала још већи мотив и додатну снагу. После тог гола понеле су ме емоције. Помислила сам како нам се све вратило и да смо све то и заслужиле. Поготово ми је драго због других девојака, јер сам целе сезоне делила са њима добро и зло. Све нам се вратило са тим голом.
Како је Ана Радовић почела да игра рукомет?
- Имала сам шест година. Одлазак са својом тадашњом другарицом у Медицинску школу, где је она тренирала, почетак је мог бављења рукометом. Пошла сам само да гледам. Тада сам тренирала гимнастику, и остала 24 године, а верујем да ћу остати и мало дуже. Тренер Дуле Бугарски приметио је како сам бацила лопту и одмах ми је рекао да је рукомет спорт за мене.
Имаш каријеру као ретко ко. Када ти је било најлепше, а када најтеже?
- Као најтежи тренутак у каријери, ако их је уопште и било, могу да наведем одлазак од куће са 18 година у “Будућност“, из Подгорице. Иако је то био одличан потез не могу рећи да ми је било свеједно. Оставила сам своје родитеље, пријатеље и свој град где сам поникла и провела прелепо детињство. Најлепши тренутак, сигурно је, одлазак на Олимпијске игре у Лондон 2012. године са реперезентацијом Црне Горе и освајање сребрне медаље. Остварила сам сан сваког спортисте и то је круна моје каријере.
Опробала си се и у иностранству. Каква су твоја искуства?
- Осам сезона проведених у Будућности из Подгорице не сматрам као проведено у иностранству, јер сам се осећала као код своје куће. Освојила сам Лигу Шампиона, два Купа Купова, а са репрезентацијом Црне Горе сребро на Олимпијским играма у Лондону. Сматрам да ми је то један леп период у каријери и сигурно ћу се сећати до краја живота. Одлазак у дански „Колдинг“ био је прави потез, јер начин играња рукомета у тој земљи ми је одговарао. Играли смо финале Купа у мојој првој сезони и верујем да бисмо биле и успешније да се нисам вратила у Шабац због болести оца. Било где да играм свуда пружам максимум и самим тим дајем пример и осталим девојкама како се треба борити за клуб у којем наступаш. Срећна сам што сам се и поред продуженог уговора вратила из Колдинга кући, јер сам провела са својим оцем последње две године његовог живота. Такође желим да напоменем да ми је губитак оца најтежи тренутак у животу.
Какав је живот Ане Радовић ван рукомета?
- Поред тога што сам волела изласке и живела бурно за једног спортисту, морам да кажем да је тај период иза мене. Када завршим обавезе око клуба, време проводим кући са својом мајком Бранком и кућним љубимцем Бруном. Углавном гледам филмове и могу да кажем да сам прави филмофил. Када се одлучим за излазак, искључиво сам у кафићу “Лајф“, код председника клуба кога, као и његову породицу, сматрам за искрене пријатеље. Драго ми је да сам на заласку каријере упознала такве људе на које се могу ослонити у сваком тренутку. Без обзира што имам жељу да понекад “побегнем“ од рукомета, све се поново сведе на разговоре о клубу, утакмицама и свему томе што рукомет доноси.
Шта после активног играња рукомета?
- Увелико размишљам чиме ћу се бавити по завршетку каријере. Сигурна сам само да ће бити везано за рукомет. Можда то буде рад са младим категоријама, а имам жељу и да наставим 50-годишњу традицију посла којим су се бавили моји родитељи, а сада само мајка. Ташнерска радња позната је у граду и сматрам да је штета то све прекинути. Сигурно је да ће ми рукомет недостајати. Крај каријере треба да буде и почетак нечег новог што ће ми испунити живот. Мајка Бранка ми је највећи ослонац и подршка у животу.
Каријеру заврШавам у матиЧном клубу
Капитен остаје у Медицинару. Планови?
- Каријеру завршавам сигурно у свом матичном клубу. Добијам свакодневно понуде, али ме не занимају, јер не желим да оставим своју мајку која ми је највећа подршка у животу, а имам и жељу да покушам достићи још неки резултат вредан пажње са “Медицинаром“. Надам се да ће Управа успети да ојача играчки кадар, а тиме омогући постизање још бољих резултата. Можда се следеће године у исто време видимо и разговарамо о “Медицинару“ шампиону Србије.
Шта за тебе представља историјски пласман Медицинара у финале Купа Србије?
- И поред свих трофеја које сам освојила Финале Купа Србије које сам играла са својим матичним клубом представља за мене нешто посебно, јер смо се први пут у својој историји после 41 године нашле у финалу. Без обзира на пораз, исписале смо историју клуба. Доказале смо да смо озбиљна екипа поготово у полуфиналу Купа, где смо победиле прошлогодишњег шампиона екипу “Радничког“ из Крагујевца. Жао ми је што својој екипи нисам помогла у финалу, али повреда колена је била јача од мене.
Освојила си две Лиге шампиона са екипом „Будућности“, имаш сребрну олимпијску медаљу са репрезентацијом Црне Горе. Без обзира на све трофеје, борила си се у Аранђеловцу као да је неко светско финале. Откуд толика жеља?
- Ја сам особа која не воли да губи. Професионалац сам на свакој утакмици, а и сама чињеница да нас победа води у финале, први пут у историји клуба, били су више него довољни да ми мотив буде максималан, као и целој мојој екипи.
Занимљиво је да си се после изједначујућег гола, две секунде пре краја радовала, иако то теби није баш својствено.
- Сезона иза нас била је пуна тешкоћа и проблема. Да нисмо биле сложне и јединствене не бисмо све ово постигле. Сва та дешавања само су нам дала још већи мотив и додатну снагу. После тог гола понеле су ме емоције. Помислила сам како нам се све вратило и да смо све то и заслужиле. Поготово ми је драго због других девојака, јер сам целе сезоне делила са њима добро и зло. Све нам се вратило са тим голом.
Како је Ана Радовић почела да игра рукомет?
- Имала сам шест година. Одлазак са својом тадашњом другарицом у Медицинску школу, где је она тренирала, почетак је мог бављења рукометом. Пошла сам само да гледам. Тада сам тренирала гимнастику, и остала 24 године, а верујем да ћу остати и мало дуже. Тренер Дуле Бугарски приметио је како сам бацила лопту и одмах ми је рекао да је рукомет спорт за мене.
Имаш каријеру као ретко ко. Када ти је било најлепше, а када најтеже?
- Као најтежи тренутак у каријери, ако их је уопште и било, могу да наведем одлазак од куће са 18 година у “Будућност“, из Подгорице. Иако је то био одличан потез не могу рећи да ми је било свеједно. Оставила сам своје родитеље, пријатеље и свој град где сам поникла и провела прелепо детињство. Најлепши тренутак, сигурно је, одлазак на Олимпијске игре у Лондон 2012. године са реперезентацијом Црне Горе и освајање сребрне медаље. Остварила сам сан сваког спортисте и то је круна моје каријере.
Опробала си се и у иностранству. Каква су твоја искуства?
- Осам сезона проведених у Будућности из Подгорице не сматрам као проведено у иностранству, јер сам се осећала као код своје куће. Освојила сам Лигу Шампиона, два Купа Купова, а са репрезентацијом Црне Горе сребро на Олимпијским играма у Лондону. Сматрам да ми је то један леп период у каријери и сигурно ћу се сећати до краја живота. Одлазак у дански „Колдинг“ био је прави потез, јер начин играња рукомета у тој земљи ми је одговарао. Играли смо финале Купа у мојој првој сезони и верујем да бисмо биле и успешније да се нисам вратила у Шабац због болести оца. Било где да играм свуда пружам максимум и самим тим дајем пример и осталим девојкама како се треба борити за клуб у којем наступаш. Срећна сам што сам се и поред продуженог уговора вратила из Колдинга кући, јер сам провела са својим оцем последње две године његовог живота. Такође желим да напоменем да ми је губитак оца најтежи тренутак у животу.
Какав је живот Ане Радовић ван рукомета?
- Поред тога што сам волела изласке и живела бурно за једног спортисту, морам да кажем да је тај период иза мене. Када завршим обавезе око клуба, време проводим кући са својом мајком Бранком и кућним љубимцем Бруном. Углавном гледам филмове и могу да кажем да сам прави филмофил. Када се одлучим за излазак, искључиво сам у кафићу “Лајф“, код председника клуба кога, као и његову породицу, сматрам за искрене пријатеље. Драго ми је да сам на заласку каријере упознала такве људе на које се могу ослонити у сваком тренутку. Без обзира што имам жељу да понекад “побегнем“ од рукомета, све се поново сведе на разговоре о клубу, утакмицама и свему томе што рукомет доноси.
Шта после активног играња рукомета?
- Увелико размишљам чиме ћу се бавити по завршетку каријере. Сигурна сам само да ће бити везано за рукомет. Можда то буде рад са младим категоријама, а имам жељу и да наставим 50-годишњу традицију посла којим су се бавили моји родитељи, а сада само мајка. Ташнерска радња позната је у граду и сматрам да је штета то све прекинути. Сигурно је да ће ми рукомет недостајати. Крај каријере треба да буде и почетак нечег новог што ће ми испунити живот. Мајка Бранка ми је највећи ослонац и подршка у животу.
Каријеру заврШавам у матиЧном клубу
Капитен остаје у Медицинару. Планови?
- Каријеру завршавам сигурно у свом матичном клубу. Добијам свакодневно понуде, али ме не занимају, јер не желим да оставим своју мајку која ми је највећа подршка у животу, а имам и жељу да покушам достићи још неки резултат вредан пажње са “Медицинаром“. Надам се да ће Управа успети да ојача играчки кадар, а тиме омогући постизање још бољих резултата. Можда се следеће године у исто време видимо и разговарамо о “Медицинару“ шампиону Србије.
Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
