ОБИЧНИ ЛЕТЊИ ДАН

Сунце се тешко пробијало кроз завесе од грубог сукна, али и то је било довољно да нас пробуди. Иако је текао летњи распуст, рано смо се разбудили, што је изнервирало мајку, а и остале станаре. Почињао је још један дан који је требало испунити игром и радошћу.
Пошто је било рано јутро, а напољу није било деце, једва смо чекали да мајка крене у пазар, па да почнемо тучу јастуцима. Перје је летело на све стране и завршило се мојим плачем, јер је брат био знатно снажнији. Помирење смо брзо склопили, да бисмо собу довели у ред, а мајку смо дочекали у кревету, покривени до грла, као да се ништа није десило.
Доручак, од попаре и врелог млека, много нам је пријао. На улици су се чули дечији гласови и ништа нас није могло спречити да им се не придружимо. Брзо смо се поделили у две екипе и играли фудбал све до подне када је сунце почињало непријатно да пече по кратко подшишаним главама. Повукли смо се у хлад и наставили игру кликерима, које смо држали у постави од шлица кратких панталона, иначе би у трчању из џепова на земљу испадали. Кликери су били разноразни: најлошији од печене глине, па гумени, челиканци, од пластике, стакленци и најзад „американци“, које су имали деца из боље стојећих кућа. Када смо се трампили, ишло је три и више стакленаца за један „американац“. Гађали смо на обичан начин, са положеном шаком на земљу, а кликер се стављао у простор који је правио уздигнути други и трећи прст, и на „француски“, где је кликер долазио у простор између згрченог палца и кажипрста. Кликере смо тешко набављали, па смо се љутили на оне који су снажно ударали по њима.
Родитељи су нас, са кућних прагова, и по десетак пута позивали на ручак. Завидели смо оној деци која су за ручак могла да једу хлеба и масти, а нас двојицу је, због витамина, мајка мучила кељом и шаргарепом. Успут смо грђени због прљавих, испуцалих руку. После ручка, обављеног на брзину, настављали смо са „крајцарицом“. Петопарац, израђен од алуминијума, био је лак и не тако погодан за бацање на зацртану линију, али се зато жута банка просто заривала у земљу. Побеђивао је онај ко је био ближи линији и тада је носио бачени новац, а наши родитељи су нам због тога бранили ту игру.
У то време смо гледали филм о боксерском шампиону, што је био разлог да направимо ринг у шупи нашег другара. Његов отац је био ћурчија па нам је за ту прилику дао два пара рукавица постављених вуном, али то није била добра заштита јер су у жару борбе задавани јачи ударци. Кући сам се вратио са модрицом испод ока.
По подне смо отишли у Велики парк и спуштали се низ бункер на кори од лубенице, а ко је имао новац, могао је да изнајми бицикл. Најлепша је била зелена „специјалка“ и за вожњу на њој требало је одвојити три банке. Многи су чежњивим погледом пратили срећног возача.
Свако од нас је имао праћку. Најјаче су биле оне од тракторске гуме, док су нека деца имала „ракље“, праћку у облику слова В, а користила се црвена гума скинута са поклопца тегле од џема.
Врло тешко смо се поделили на каубоје и Индијанце јер Индијанац је ретко ко пристајао да буде. Парк је брујао од ратних поклича, а јато врана је грактањем негодовало због нарушеног мира.
Сумрак и свежина су улазили међу крошње дрвећа, а ми никако нисмо могли да се договоримо шта је боље: или играти фудбал под неонским светлом, или посетити комшијину крушку.