БРАНКА КРИЛОВИЋ ““ ПОЗОРИШНИ КРИТИЧАР
ЕНЕРГИЈА МОЈИХ ДРАГИХ
Било је лето, 1974-те године£. Радио сам преко „Студентске задруге“ у „Пластици“ у Земуну и враћао се у позне сате у Студенски град. У великој гужви у аутобусу, препознао сам Бранку Криловић. Једва смо две-три речи разменили. Дуго после, чинило ми се да сам то уморан сањао. Те јесени био сам организатор протестног скупа завичајних студената, а у делегацији која је ишла на разговор са председником шабачке општине био је и Бранкин брат, Бранко. Младић бритког ума, разговетног општења, храбар и упоран до дрскости. Истl
Касније, размишљајући о Бранки и о Бранку, веровао сам да потичу из ваљане породице и да је пријатно познавати их и бити им пријатељ. Зрачили су честитошћу и искреношћу. Имали су, како ја кажем, високу хигијену духа. Као да су ми били брат и сестра. Нажалост, Бранко нас је рано напустио.
Бранку сам, неке далеке године, упознао у Дому омладине у Шапцу. У Клубу младих стваралаца. Била је ученица гимназије. Помало издвојена тиха, посебна. Убедљиво лепо читала је своје песме. Увек смирена, озбиљна, радна. Зрачила је отмено и помало усамљено.
Данас, Бранка Криловић је веома успешна жена, најцењенији (телевизијски) позоришни критичар Радио-телевизије Београд, дакле, Србије. О њеној личности најбоље говоре њени коментари наше позоришне сцене, њен суд - веома препознатљиво образложен и високо цењен у том свету.
Силазећи у пределе младости препознајем те у часописима, зборницима. Поново читам твоје песме и питам се зашто си утихнула?
Не! Нисам. Поезија је само променила форму, мислим да је има у тв-прилозима које правим. Уосталом, недавно је уредник једног часописа инсистирао да му пошаљем песме. Послала сам, објавио је, и сасвим су у реду. Кад ме, с времена на време, неко ко ме дуже зна упозоравајуће упита; “Зашто више не пишеш“ одговорим пишем, за себе, унутра. Ако откуцам прочитам сину, који, иначе, боље пише од мене. Милован Витезовић је, кад сам објавила збирку прича „Јутарњи акт“ питао; „А песме“? Мада су те приче, у ствари песме. Читам повремено своје раније новинарске текстове. Па то је већа литература од нечијих књига. Леп је осећај да верују у вас, и вероватно ћу у то име једном сести и објавити збирку. Иначе, још понекад сретнем неког фанатика са књижевних вечери који ме рецитује, што је заиста узбудљиво. Наравно да је у мени, у свему што радим, оно што сам понела из куће, из краја. Својевремено ме је, после једне наше полемике у новинама Душко Радовић питао одакле ми храброст да критикујем величине, зар се не плашим? Зашто бих се плашила, па ја увек могу да се вратим у башту мога оца, рекла сам. Иза тога смо постали пријатељи. И заиста, енергија равнице, свих мојих драгих који су ту или су само наизглед отишли, енергија родитеља, моје браће, то је моја врховна заштита. И тако ће увек бити.
Бранку сам, неке далеке године, упознао у Дому омладине у Шапцу. У Клубу младих стваралаца. Била је ученица гимназије. Помало издвојена тиха, посебна. Убедљиво лепо читала је своје песме. Увек смирена, озбиљна, радна. Зрачила је отмено и помало усамљено.
Данас, Бранка Криловић је веома успешна жена, најцењенији (телевизијски) позоришни критичар Радио-телевизије Београд, дакле, Србије. О њеној личности најбоље говоре њени коментари наше позоришне сцене, њен суд - веома препознатљиво образложен и високо цењен у том свету.
Силазећи у пределе младости препознајем те у часописима, зборницима. Поново читам твоје песме и питам се зашто си утихнула?
Не! Нисам. Поезија је само променила форму, мислим да је има у тв-прилозима које правим. Уосталом, недавно је уредник једног часописа инсистирао да му пошаљем песме. Послала сам, објавио је, и сасвим су у реду. Кад ме, с времена на време, неко ко ме дуже зна упозоравајуће упита; “Зашто више не пишеш“ одговорим пишем, за себе, унутра. Ако откуцам прочитам сину, који, иначе, боље пише од мене. Милован Витезовић је, кад сам објавила збирку прича „Јутарњи акт“ питао; „А песме“? Мада су те приче, у ствари песме. Читам повремено своје раније новинарске текстове. Па то је већа литература од нечијих књига. Леп је осећај да верују у вас, и вероватно ћу у то име једном сести и објавити збирку. Иначе, још понекад сретнем неког фанатика са књижевних вечери који ме рецитује, што је заиста узбудљиво. Наравно да је у мени, у свему што радим, оно што сам понела из куће, из краја. Својевремено ме је, после једне наше полемике у новинама Душко Радовић питао одакле ми храброст да критикујем величине, зар се не плашим? Зашто бих се плашила, па ја увек могу да се вратим у башту мога оца, рекла сам. Иза тога смо постали пријатељи. И заиста, енергија равнице, свих мојих драгих који су ту или су само наизглед отишли, енергија родитеља, моје браће, то је моја врховна заштита. И тако ће увек бити.
Најновији број
25. април 2024.
