ЧИЈА ДЕЦА ТУКУ СРБИЈУ

Ако је „пут у пакао“, који је Србија прошла деведесетих година прошлог века, а који је био састављен од санкција, ратних страдања и општег безнађа, био поплочан „добрим намерама“ ондашње власти да сачува суверенитет земље и њен народ, онда је „пут у европски рај“ у који садашња власт води ову државу поливен горким сузама Србије коју на том путу туку нека њена рођена деца.
Ево и зашто: догађаји који су се протеклих дана смењивали брзином већом од могућности хроничара да их забележи, формирали су једну јасну слику наше стварности, која са микроскопском прецизношћу показује да се између државе и система вредности које она успоставља и младе генерације која стасава у овој земљи појављује јасна и мрачна пукотина. Њене дубине у овом тренутку није могуће сагледати, али је белодано да се она појавила, да се повећава и потмулим манифестацијама безумне силе прети да ће у своје несагледиве дубине повући све вредности за које се актуелна политичка и друштвена елита залажу. Прети да Србију претвори у црну рупу на Балкану. Јер да није тако, не би у недељу, 10. октобра, Београд био демолиран. Демолирала га је српска младеж. Разорила су га нечија наша деца. Да није тако, не би нечија „наша“ деца, која јесу деца Србије у уторак, 12. октобра ове године, у Ђенови, на квалификационој утакмици, између Србије и Италије, представила међународној јавности једно ново „такмичење“, са бакљама, мотоцанглама и песмама о Косову и Србији. Циљ „такмичења“ је потпуно ирационалан и незабележен у аналима међународног спорта, али истинит: отићи у иностранство као навијач своје репрезентације, истући свог голмана зато што је променио боје клуба и због боље плате прешао из „Звезде“ у „Партизан“ и бацити бакље на терен, како би се омогућило да се утакмица прекине и да Италија победи без игре. Резултати ове „игре“ наших навијача могу бити и још „значајнији“: могу Србију искључити из наставка квалификација за европско фудбалско првенство и вратити српски фудбал деценијама уназад.