СЛАВИША ЛЕКИЋ, НОВИНАР И ЈЕДАН ОД „ЕКСПОНАТА“ НА ИЗЛОЖБИ „НЕЦЕНЗУРИСАНЕ ЛАЖИ“
СРБИ СЕ НИЧЕГ НЕ БОЈЕ, СЕМ СТРАХА
Испоставило да је та несрећна изложба истовремено и хербаријум Владиних потеза и резултата. Смејемо се на друштвеним мрежама, али ово нимало није смешно. И даље верујем да само будалама није јасно да аутоцензуре нема без ““ цензуре
Какав је Ваш кометар на изложбу “Нецензурисане лажи“?
-Елементи у којим Србија није оскудевала одувек су били: кисеоник и глупост. Једино се, од кад су неорадикали на власти, редослед променио: глупост је испред кисеоника. И не само то: глупост доминира у толикој мери да је трендују и врховни носиоци власти. И још конкретније: глупост хара до те мере да је преточена у, чини се, непресушну енергију којом се још глупљи поданици уверавају да су обећања ““ програми, да су лажи ““ чињенице, а да је истина све оно што се може показати вероватним. Гледе тога се од критике и чињеница, карикатура и стрипова, изјава и твитова збрзава некаква изложба коју Маја Гојковић, друга политичка фигура у земљи кисеоника и глупости, не баш тим редоследом, проглашава за ““ „концептуалну уметност ““ типа Марина Абрамовић!“ Што би њеном гласачком телу требало да отвори очи и увери их да „изложба“ о нецензурисаним лажима има смисла макар колико и тромесечно чекање на формирање Владе. Но, ако су неорадикали ову бламантну „изложбу“ чињеница већ прогласили за уметност, ред би био да их неко подсети на искуство које каже да се о прошлим временима у многоме суди кроз вео уметности. А тај „субјективни зид“, замишљен као стуб срама на ком су изложене „нецензурисане лажи“, и као уметнички артикал више од свега говориће, једном и неком, о овим смутним временима! Мени чини част да сам тамо вишеструко заступљен својим „радовима“, да сам експонат, да не кажем део „изложбе“ или сегмент ове врсте „концептуалне уметности“!
Шта је писац хтео да каже?
-Писцу су подметнули. Он и његови кустоси су хтели да извргли руглу јавну, критичку реч у Србији, али се испоставило да је та несрећна изложба истовремено и хербаријум Владиних потеза и резултата. Све је на истом месту! И хеликоптер Бате Гашића и Савамала Синише Малог. И докторат Небојше из Београда и диплома Томе из Бајчетине. И „Београд на води“ и „Обреновац под водом“! И арапски пријатељи и хлеб од три динара. И „биџипи“ и дефицит. И „живећемо боље сутра“ и „живећемо боље мало сутра“! И Косово и Европа! И Тони Блер и Штрос Кан! И цензура и аутоцензура! Подилазећи пуку и светини грдној, „писац“ је насрнуо на себе.
Да ли је ово оригинална идеја?
-Пре готово деведесет година у Минхену је по налогу владајуће Националсоцијалистичке партије Немачке организована изложбу “Дегенеричне уметности“. Националнсоцијалисти су, као накарадна, изложили најсјајнија дела својих уметника карактеришући их као дела дегенеричне, неуметничке, јеврејске уметности. Оскар Кокошка, бриљантни сликар и графичар експресионизма, пре него је емигрирао у Енглеску, направио је, у знак протеста, „Аутопортрет дегенеричног уметника“! Е, ова излижба би се могла назвати некако слично! Оно, међутим, што је на мене оставило најјачи утисак у целој овој фуртутми око изложе је премијеров обилазак поставке у „Прогресу“ и његова примедба да на изложби која, пазите добро, носи назив који у себи садржи НЕЦЕНЗУРИСАНО И ЛАЖИ, „нема речи о томе да смо земљу са минус 3 зарез 6 довели на плус 3 кома 2!“ Мени је то страшно!
Ви сте предложили да се отвори изложба купљених диплома и лажних доктората.
-То са изложбом купљених диплома, фалсификованих личних карата, лажних доктората и здравствених картона из зубарских ординација, то је била нека иницијална духовита реакција разних твитераша, реакција на прву лопту. Мени је на памети, али нема средстава, а бојим се ни слуха, да се сачини једна мултимедијална изложба на тему ““ Вучићевих обећања! Замислите велелепну галерију где би могли сместити укидање ТВ претплате; истину о „Политици“ и „Вечерњим новостима“; 100 милијарди инвестиција; „Икеу“ до краја 2014.; струју јефтинију за 20 одсто; заустављање партијског запошљавања: фабрику чипова са Емиратима; “српски мерцедес“ из Икарбуса; канал Дунав-Морава-Вардар-Егејско море; фабрике делова за Боинг и Ербас; 100 милиона евра арапских инверстиција у пољопривреду; арапске инвестиције у „Крушик“, „Телеоптик“ и „Утву“; Влада, са само 15 министар, најмање у модерној истзорији Србије; пензије које се не смеју смањивати; бољи живот... Какав би то галиматијас и лепак за ботове био!
Да ли је оваква изложба етикетирање људи и стављање мета на њихову личност, или нам је свима добро дошла као инспирација за забаву на друштвеним мрежама?
-Нити је ово прва власт која таргетира „непријатеље“ нити је Шешељ измислио спискове неподобних новинара. Било је тога пуно у мрачној ери комунистичке репресије за време Јосипа Броза. Обрачун са неистомишљеницима по сваку цену можда није у геному сваког од њих појединачно, али јесте постао контекст наших живота. Ми трпимо небулозе о државним ударима, о мрзитељима Вучића, о прогону његове фамилије, а иза те магле, иза те мрачне маглуштине у којој се само игром случаја још нико није трајно „изгубио“, крије се ко зна шта. Да, смејемо се на друштвеним мрежама, али ово нимало није смешно!
И Ви сте активни на друштвеним мрежама. Могу ли оне да замене слободне медије?
-Ја сам отишао на Твитер да се бијем! Јер нисам имао где. Твитер је био мој „вентил“, пукао бих да нисам открио чари Твитера! У једном дану, наиме, нестало је нешто што сам годинама градио: једним потписом, Радош Љушић, напредњачки коњаник који је ујахао у „Службени гласник“, угасио је СТАТУС, једини аутентични домаћи месечни магазин. Пустио је меницу, уследио је домино-ефекат осталих потражиоца и СТАТУС је, после 10 година постојања и 120 бројева отишао у историју. Мој стан је отишао на добош, а петроро запослених на улицу. Од тада, ускоро ће 4 године, мало ко се од колега сетио да ми понуди ““ не помоћ, већ шансу да радим и зарадим. Биљана Степановић, кад је поктретала магазин „Нова економија“ назвала ме и рекла: „ Бирај шта би да радиш“ и прошле године су ме се сетили из „Нењсњеек-а“! Да, била је т једна кратка једнонедељна пустоловина са ТВ „Нова“! Нико више. А није да не знам пишем и није да не знам да уређујем.
И, онда сте открили Твитер?
-Већ сам негде рекао да сам Твитер у почетку третирао као једну културну лајаоницу, пристојну стару крчму где се нађеш са неким људима, драгим и мање драгим, ћаскаш, најављујеш изборе, смењујеш селектора, ту и тамо неког отераш у пизду материну и кад ти досади, платиш рачун и лепо одеш својој кући. Али се испоставило да тај Твитер нити је пристојна стара крчма, нити је некаква хала за ментални фитнес, већ један обичан запуштени магацин где је нагрнула стока са све буздованима у рукама, са нунчакама и мачетама, са мањком граматичких пропозиција и вишком неваспитања. Па је ваљало достојно одговорити, јер ја искрено верујем да је флоскула „паметнији попушта“ смишљотина глупана не би ли дошли до изражаја. Стоји: Твитер је најслободнији медиј у Србији, али та хвале вредна чињеница по Твитер, пораз је Србије.
Упорно на Твитеру бројите дане од када је пао хеликоптер којом приликом је седам особа изгубило живот, а да нико није одговарао. Зашто тако лако прелазимо преко таквих ствари?
-Зато што се Срби ничег не боје, сем страха. Ја сам својевремено у бањалучком „Репортеру“ одбројавао дана власти Слободана Милошевића и дошао да дана кад сам написао да више није на власти! У „Данасу“ сам колумне завршавао одбројавајући колико је дана прошло од обећања Томе Николића да ће се иселити уколико булевар где је становао понесе име Зорана Ђинђића: и одселио се. Сада одбројавам дане србијанском инаџиклуку и глупости: „Освануо је “™енти“™ дан а ја се још увек питам како је Србија изабрала овакву замлату за председника“ а паралелно са тим одбројавам дане највеће српске срамотне неодговорности после изостанка 6. октобра: дане од кад је седам људи настрадало, а да нико због тога не одговара. Уопште ме не интересује што није била у питању намера: неко за тај немар и хир мора да одговара и кад тад ће одговарати, ма колико се то чинило блесавим накјуче, јуче, у тренутку одвијања овог разговора или сутра! Неко ће, некад, неком, заврнути шију због тога. Говорим, фигуративно, наравно!
Каква је по Вашој оцени медијска слика у Србији?
-Већ две и по деценије понаваљам попут папагаја како нам је стање у медијима апокалиптично, с тим што за разклику од 4 јахача апокалипсе, ми не знамо ко све јаше медије: једном су то у питању политичари, други пут тајкуни, онда полицајци, понекад адвокати, јаве се и уредници, ретко новинари а сада је у оптицају ““ менаџемент. Менаџмент и држава су главни џокеји. Чак се и весела Љиљана Смајловић сетила тога кад је њен уреднички интегритет доведен у питање. Ја озбиљно мислим да је стање у медијима данас горе од оног у доба Милошевићевог режима. Оно што ово време разликује од мрака деведесетих јесте да још нема убијених и претучених новинара, што је добро, и биће супер ако и после изложбе тако остане; а друго је, што је су новинари престрашени, за разлику од оног доба кад су имали већа муда од све опозиције, заједно! Данас уместо живота, живимо страхове. Немам појма како је дошло до тога да су посао, егзистенција и парче хлеба данас важнији него деведесетих али, аутоцензура која је расточила србијанског новинарство и заковала га дебело испод муља, говори у прилог томе. А и даље верујем да само будалама није јасно да аутоцензуре нема без ““ цензуре!
ОД ДОМАЋЕГ ИЗДАЈНИКА ДО ЕКСПОНАТА
До скора, присталице власти нису користили оне старе дефиниције ““ страни плаћеници, издајице... Шта је следеће?
-Ја сам био и домаћи издајник и страни плаћеник и локатор и не знам шта све не... Пет месеци, за време и после бомбардовања, крио сам се по Београду. Некако сам и то прегурао. Преживео сам и оптужбе да сам део тима који је у новембру прошле године спремао државни удар. И то је прошло, не безболно али прошло је! Ево, данас сам већ ““ експонат на изложби. Сад висе нисам „утицајни твитераш“, сад сам ““ утицајни експонат. Повешћу дете у Прогрес да је усликам поред тате ““ експоната! А шта би могло бити следеће?! Од ових никоговића шашаво је очекивати било шта нормално!
ПРОПУШТЕНА ШАНСА 6. ОКТОБРА
Могу ли новинари да победе?
-А могу ли лекари да победе?! Економисти?! Инжињери?! Могу ли писци да победе? Или, глумци? Академици? Медији су огледало друштва, новинари су слика и прилика окружења у ком сте и Ви и ја, немају никакву наднаравну моћ нити би смели да је имају. Ја не знам зашто се од новинара очекује да победе, зашто се баш од те бранше очекују чуда! Светини је некако најлакше уздати се у неког другог али зашто баш у новинаре. Ми већ деценију и по причамо о несрећном и фаличном октобру без једног дана - фамозном 6. октобра. И моја Милица, која сад има 12 година, вероватно ће својим унуцима причати о том недостајућем дану, толико тупим о томе. То је та шанса који ти се једном укаже, пенал, зицер... и ти машиш. То је отишло у неповрат. Нема ни опроштаја, али ми смо некако склони да свим опростимо, само не Демократској странци! Њој не да не опраштамо, скачемо до неба због њене имплозије, утркујемо се да одржимо посмртно слово, радо би да укуцамо последњин клин у њен сандук. Лакше нам некако, је л да? Одавно сам престао да верујем и у поетску правду. Али верујем да ако се свако од нас погледа у огледало и пре него учини што је до њега погледа шта је то што га сутра чека без тог „чињења“, нећемо морати да тражимо кривце у другима. Или, ћемо, дакле, победити или ћемо се славно покрити ушима. Новинари или сељаци свеједно, ако то не учинимо, нек нам је Вучић у помоћи! Да парафразирам антиконцептуалног Мешу Селимовића: „Бој се овна, бој се Вулина, а кад ћеш живјети?!“
-Елементи у којим Србија није оскудевала одувек су били: кисеоник и глупост. Једино се, од кад су неорадикали на власти, редослед променио: глупост је испред кисеоника. И не само то: глупост доминира у толикој мери да је трендују и врховни носиоци власти. И још конкретније: глупост хара до те мере да је преточена у, чини се, непресушну енергију којом се још глупљи поданици уверавају да су обећања ““ програми, да су лажи ““ чињенице, а да је истина све оно што се може показати вероватним. Гледе тога се од критике и чињеница, карикатура и стрипова, изјава и твитова збрзава некаква изложба коју Маја Гојковић, друга политичка фигура у земљи кисеоника и глупости, не баш тим редоследом, проглашава за ““ „концептуалну уметност ““ типа Марина Абрамовић!“ Што би њеном гласачком телу требало да отвори очи и увери их да „изложба“ о нецензурисаним лажима има смисла макар колико и тромесечно чекање на формирање Владе. Но, ако су неорадикали ову бламантну „изложбу“ чињеница већ прогласили за уметност, ред би био да их неко подсети на искуство које каже да се о прошлим временима у многоме суди кроз вео уметности. А тај „субјективни зид“, замишљен као стуб срама на ком су изложене „нецензурисане лажи“, и као уметнички артикал више од свега говориће, једном и неком, о овим смутним временима! Мени чини част да сам тамо вишеструко заступљен својим „радовима“, да сам експонат, да не кажем део „изложбе“ или сегмент ове врсте „концептуалне уметности“!
Шта је писац хтео да каже?
-Писцу су подметнули. Он и његови кустоси су хтели да извргли руглу јавну, критичку реч у Србији, али се испоставило да је та несрећна изложба истовремено и хербаријум Владиних потеза и резултата. Све је на истом месту! И хеликоптер Бате Гашића и Савамала Синише Малог. И докторат Небојше из Београда и диплома Томе из Бајчетине. И „Београд на води“ и „Обреновац под водом“! И арапски пријатељи и хлеб од три динара. И „биџипи“ и дефицит. И „живећемо боље сутра“ и „живећемо боље мало сутра“! И Косово и Европа! И Тони Блер и Штрос Кан! И цензура и аутоцензура! Подилазећи пуку и светини грдној, „писац“ је насрнуо на себе.
Да ли је ово оригинална идеја?
-Пре готово деведесет година у Минхену је по налогу владајуће Националсоцијалистичке партије Немачке организована изложбу “Дегенеричне уметности“. Националнсоцијалисти су, као накарадна, изложили најсјајнија дела својих уметника карактеришући их као дела дегенеричне, неуметничке, јеврејске уметности. Оскар Кокошка, бриљантни сликар и графичар експресионизма, пре него је емигрирао у Енглеску, направио је, у знак протеста, „Аутопортрет дегенеричног уметника“! Е, ова излижба би се могла назвати некако слично! Оно, међутим, што је на мене оставило најјачи утисак у целој овој фуртутми око изложе је премијеров обилазак поставке у „Прогресу“ и његова примедба да на изложби која, пазите добро, носи назив који у себи садржи НЕЦЕНЗУРИСАНО И ЛАЖИ, „нема речи о томе да смо земљу са минус 3 зарез 6 довели на плус 3 кома 2!“ Мени је то страшно!
Ви сте предложили да се отвори изложба купљених диплома и лажних доктората.
-То са изложбом купљених диплома, фалсификованих личних карата, лажних доктората и здравствених картона из зубарских ординација, то је била нека иницијална духовита реакција разних твитераша, реакција на прву лопту. Мени је на памети, али нема средстава, а бојим се ни слуха, да се сачини једна мултимедијална изложба на тему ““ Вучићевих обећања! Замислите велелепну галерију где би могли сместити укидање ТВ претплате; истину о „Политици“ и „Вечерњим новостима“; 100 милијарди инвестиција; „Икеу“ до краја 2014.; струју јефтинију за 20 одсто; заустављање партијског запошљавања: фабрику чипова са Емиратима; “српски мерцедес“ из Икарбуса; канал Дунав-Морава-Вардар-Егејско море; фабрике делова за Боинг и Ербас; 100 милиона евра арапских инверстиција у пољопривреду; арапске инвестиције у „Крушик“, „Телеоптик“ и „Утву“; Влада, са само 15 министар, најмање у модерној истзорији Србије; пензије које се не смеју смањивати; бољи живот... Какав би то галиматијас и лепак за ботове био!
Да ли је оваква изложба етикетирање људи и стављање мета на њихову личност, или нам је свима добро дошла као инспирација за забаву на друштвеним мрежама?
-Нити је ово прва власт која таргетира „непријатеље“ нити је Шешељ измислио спискове неподобних новинара. Било је тога пуно у мрачној ери комунистичке репресије за време Јосипа Броза. Обрачун са неистомишљеницима по сваку цену можда није у геному сваког од њих појединачно, али јесте постао контекст наших живота. Ми трпимо небулозе о државним ударима, о мрзитељима Вучића, о прогону његове фамилије, а иза те магле, иза те мрачне маглуштине у којој се само игром случаја још нико није трајно „изгубио“, крије се ко зна шта. Да, смејемо се на друштвеним мрежама, али ово нимало није смешно!
И Ви сте активни на друштвеним мрежама. Могу ли оне да замене слободне медије?
-Ја сам отишао на Твитер да се бијем! Јер нисам имао где. Твитер је био мој „вентил“, пукао бих да нисам открио чари Твитера! У једном дану, наиме, нестало је нешто што сам годинама градио: једним потписом, Радош Љушић, напредњачки коњаник који је ујахао у „Службени гласник“, угасио је СТАТУС, једини аутентични домаћи месечни магазин. Пустио је меницу, уследио је домино-ефекат осталих потражиоца и СТАТУС је, после 10 година постојања и 120 бројева отишао у историју. Мој стан је отишао на добош, а петроро запослених на улицу. Од тада, ускоро ће 4 године, мало ко се од колега сетио да ми понуди ““ не помоћ, већ шансу да радим и зарадим. Биљана Степановић, кад је поктретала магазин „Нова економија“ назвала ме и рекла: „ Бирај шта би да радиш“ и прошле године су ме се сетили из „Нењсњеек-а“! Да, била је т једна кратка једнонедељна пустоловина са ТВ „Нова“! Нико више. А није да не знам пишем и није да не знам да уређујем.
И, онда сте открили Твитер?
-Већ сам негде рекао да сам Твитер у почетку третирао као једну културну лајаоницу, пристојну стару крчму где се нађеш са неким људима, драгим и мање драгим, ћаскаш, најављујеш изборе, смењујеш селектора, ту и тамо неког отераш у пизду материну и кад ти досади, платиш рачун и лепо одеш својој кући. Али се испоставило да тај Твитер нити је пристојна стара крчма, нити је некаква хала за ментални фитнес, већ један обичан запуштени магацин где је нагрнула стока са све буздованима у рукама, са нунчакама и мачетама, са мањком граматичких пропозиција и вишком неваспитања. Па је ваљало достојно одговорити, јер ја искрено верујем да је флоскула „паметнији попушта“ смишљотина глупана не би ли дошли до изражаја. Стоји: Твитер је најслободнији медиј у Србији, али та хвале вредна чињеница по Твитер, пораз је Србије.
Упорно на Твитеру бројите дане од када је пао хеликоптер којом приликом је седам особа изгубило живот, а да нико није одговарао. Зашто тако лако прелазимо преко таквих ствари?
-Зато што се Срби ничег не боје, сем страха. Ја сам својевремено у бањалучком „Репортеру“ одбројавао дана власти Слободана Милошевића и дошао да дана кад сам написао да више није на власти! У „Данасу“ сам колумне завршавао одбројавајући колико је дана прошло од обећања Томе Николића да ће се иселити уколико булевар где је становао понесе име Зорана Ђинђића: и одселио се. Сада одбројавам дане србијанском инаџиклуку и глупости: „Освануо је “™енти“™ дан а ја се још увек питам како је Србија изабрала овакву замлату за председника“ а паралелно са тим одбројавам дане највеће српске срамотне неодговорности после изостанка 6. октобра: дане од кад је седам људи настрадало, а да нико због тога не одговара. Уопште ме не интересује што није била у питању намера: неко за тај немар и хир мора да одговара и кад тад ће одговарати, ма колико се то чинило блесавим накјуче, јуче, у тренутку одвијања овог разговора или сутра! Неко ће, некад, неком, заврнути шију због тога. Говорим, фигуративно, наравно!
Каква је по Вашој оцени медијска слика у Србији?
-Већ две и по деценије понаваљам попут папагаја како нам је стање у медијима апокалиптично, с тим што за разклику од 4 јахача апокалипсе, ми не знамо ко све јаше медије: једном су то у питању политичари, други пут тајкуни, онда полицајци, понекад адвокати, јаве се и уредници, ретко новинари а сада је у оптицају ““ менаџемент. Менаџмент и држава су главни џокеји. Чак се и весела Љиљана Смајловић сетила тога кад је њен уреднички интегритет доведен у питање. Ја озбиљно мислим да је стање у медијима данас горе од оног у доба Милошевићевог режима. Оно што ово време разликује од мрака деведесетих јесте да још нема убијених и претучених новинара, што је добро, и биће супер ако и после изложбе тако остане; а друго је, што је су новинари престрашени, за разлику од оног доба кад су имали већа муда од све опозиције, заједно! Данас уместо живота, живимо страхове. Немам појма како је дошло до тога да су посао, егзистенција и парче хлеба данас важнији него деведесетих али, аутоцензура која је расточила србијанског новинарство и заковала га дебело испод муља, говори у прилог томе. А и даље верујем да само будалама није јасно да аутоцензуре нема без ““ цензуре!
ОД ДОМАЋЕГ ИЗДАЈНИКА ДО ЕКСПОНАТА
До скора, присталице власти нису користили оне старе дефиниције ““ страни плаћеници, издајице... Шта је следеће?
-Ја сам био и домаћи издајник и страни плаћеник и локатор и не знам шта све не... Пет месеци, за време и после бомбардовања, крио сам се по Београду. Некако сам и то прегурао. Преживео сам и оптужбе да сам део тима који је у новембру прошле године спремао државни удар. И то је прошло, не безболно али прошло је! Ево, данас сам већ ““ експонат на изложби. Сад висе нисам „утицајни твитераш“, сад сам ““ утицајни експонат. Повешћу дете у Прогрес да је усликам поред тате ““ експоната! А шта би могло бити следеће?! Од ових никоговића шашаво је очекивати било шта нормално!
ПРОПУШТЕНА ШАНСА 6. ОКТОБРА
Могу ли новинари да победе?
-А могу ли лекари да победе?! Економисти?! Инжињери?! Могу ли писци да победе? Или, глумци? Академици? Медији су огледало друштва, новинари су слика и прилика окружења у ком сте и Ви и ја, немају никакву наднаравну моћ нити би смели да је имају. Ја не знам зашто се од новинара очекује да победе, зашто се баш од те бранше очекују чуда! Светини је некако најлакше уздати се у неког другог али зашто баш у новинаре. Ми већ деценију и по причамо о несрећном и фаличном октобру без једног дана - фамозном 6. октобра. И моја Милица, која сад има 12 година, вероватно ће својим унуцима причати о том недостајућем дану, толико тупим о томе. То је та шанса који ти се једном укаже, пенал, зицер... и ти машиш. То је отишло у неповрат. Нема ни опроштаја, али ми смо некако склони да свим опростимо, само не Демократској странци! Њој не да не опраштамо, скачемо до неба због њене имплозије, утркујемо се да одржимо посмртно слово, радо би да укуцамо последњин клин у њен сандук. Лакше нам некако, је л да? Одавно сам престао да верујем и у поетску правду. Али верујем да ако се свако од нас погледа у огледало и пре него учини што је до њега погледа шта је то што га сутра чека без тог „чињења“, нећемо морати да тражимо кривце у другима. Или, ћемо, дакле, победити или ћемо се славно покрити ушима. Новинари или сељаци свеједно, ако то не учинимо, нек нам је Вучић у помоћи! Да парафразирам антиконцептуалног Мешу Селимовића: „Бој се овна, бој се Вулина, а кад ћеш живјети?!“
Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
