ПАРАОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ
ДУХ У ПОКРЕТУ УЗ “ХИМНУ БУДУЋНОСТИ“
Некада од рођења, а некада од једног тренутка који често није његова кривица, појединац је приморан да се суочи са инвалидитетом и ограничењима које он доноси. Ипак, снови су неограничени, жеље вечне, а захваљујући неурологу др сер Лудвигу Гутману, особе са инвалидитетом могу да досањају спортске снове на Параолимпијским играма
Историја организације Параолимпијских игара почиње од Рима 1960. године, али много раније, спортисти са неком врстом инвалидитета били су део Олимпијских игара. Гимнастичар Џорџ Ејсер наступио је у Сент Луису 1904. године иако је имао једну вештачку ногу. Равноправно са осталим стрелцима, у Лондону и Хелсинкију (1948. и 1952.) надметао се Мађар Карољи Такач, којем је десна рука била ампутирана, те је пуцао левом. Део експедиције Данске у Скандинавији била је јахачица Лис Хартел код које је непуну деценију раније дијагностификована дечја парализа. Иако није могла сама да се попне на коња, није желела да одустане од спорта, изборила је учешће на ОИ, да би потом, у Хелсинкију, у дисциплини индивидуалне дресуре, освојила сребро !
Првих послератних година организована су такмичења која можемо сматрати претечама Параолимпијских игара. Управо поменути сер Лудвиг Гутман, био је творац спортског надметања намењеног британским ветеранима Другог светског рата који су остали инвалиди. Такмичење је названо “Међународне игре спортиста у инвалидским колицима“. Домаћин био је Лондон 1948. године, а иако се у називу помињао израз “међународни“, учесници су били само из Уједињеног краљевства. Четири године касније, на истом месту, били су и ратни ветерани из Холандије, чиме је оправдан интернационални карактер манифестације.
Ипак прве Игре које нису искључиво биле намењене учесницима рата, организоване су, као што смо већ рекли, у Риму пре 56 година. Престоница Италије угостила је 400 атлетичара из 23 државе, а на борилиштима су били искључиво спортисти у инвалидским колицима. Те године установљено је правило да Параолимпијске игре буду увек исте године када и ОИ, али је требало још 16 година да би право наступа добили такмичари са различитим облицима инвалидитета. У складу с“™ тим, растао је и број учесника. Борбе за медаље у Торонту водило је 1.600 (40 држава), а у Пекингу 2008. године, близу 4.000 спортиста (146 земаља).
ПОИ одржане у Сеулу 1988. године, организоване су непосредно после Олимпијских игара, на истим спортским борилиштима, у истом граду. Онда успостављено правило, поштовано је и током 90 ““ их, да би било формализовано споразумом Међународног олимпијског комитета и Међународног параолимпијског комитета 2001. Правило важи и за Летње и за Зимске Игре. Најуспешнија нација у историји је САД, а потом следе В. Британија, Канада, Аустралија.
На сваке четири године, ПОИ су напредовале организационо и по масовности. Данас на Играма учествују спортисти који немају могућност кретања, са ампутацијама, слепи и слабовиди као и они који пате од церебралне парализе. Кроз шест дана, у Рио де Жанеиру место на победничком постољу сањаће 4.500 учесника у 23 спорта (528 дисциплина), а на Олимпијском стадиону виориће се 176 државних застава.
Више о наступима Југославије, СЦГ и Србије на Параолимпијским играма, у наредном броју.
СИМБОЛИ И ДОМАЋИНИ
Седиште Међународног параолимпијског комитета је у Бону (Немачка). Симбол ПОИ су три неправилна “агито“облика у три боје (плава, зелена, црвена) најзаступљеније на националним заставама. Мото Игара је “Дух у покрету“, а званична химна је “Химна будућности“.
Од 1988. године, домаћини ПОИ и ОИ су исти, а иако је било поклапања, до те године, домаћини су одређивани засебно. Од “™60 до Сеула спортисте су лети гостили: Рим, Токио, Тел Авив, Хаиделберг, Арнхаим, Њујорк.
Првих послератних година организована су такмичења која можемо сматрати претечама Параолимпијских игара. Управо поменути сер Лудвиг Гутман, био је творац спортског надметања намењеног британским ветеранима Другог светског рата који су остали инвалиди. Такмичење је названо “Међународне игре спортиста у инвалидским колицима“. Домаћин био је Лондон 1948. године, а иако се у називу помињао израз “међународни“, учесници су били само из Уједињеног краљевства. Четири године касније, на истом месту, били су и ратни ветерани из Холандије, чиме је оправдан интернационални карактер манифестације.
Ипак прве Игре које нису искључиво биле намењене учесницима рата, организоване су, као што смо већ рекли, у Риму пре 56 година. Престоница Италије угостила је 400 атлетичара из 23 државе, а на борилиштима су били искључиво спортисти у инвалидским колицима. Те године установљено је правило да Параолимпијске игре буду увек исте године када и ОИ, али је требало још 16 година да би право наступа добили такмичари са различитим облицима инвалидитета. У складу с“™ тим, растао је и број учесника. Борбе за медаље у Торонту водило је 1.600 (40 држава), а у Пекингу 2008. године, близу 4.000 спортиста (146 земаља).
ПОИ одржане у Сеулу 1988. године, организоване су непосредно после Олимпијских игара, на истим спортским борилиштима, у истом граду. Онда успостављено правило, поштовано је и током 90 ““ их, да би било формализовано споразумом Међународног олимпијског комитета и Међународног параолимпијског комитета 2001. Правило важи и за Летње и за Зимске Игре. Најуспешнија нација у историји је САД, а потом следе В. Британија, Канада, Аустралија.
На сваке четири године, ПОИ су напредовале организационо и по масовности. Данас на Играма учествују спортисти који немају могућност кретања, са ампутацијама, слепи и слабовиди као и они који пате од церебралне парализе. Кроз шест дана, у Рио де Жанеиру место на победничком постољу сањаће 4.500 учесника у 23 спорта (528 дисциплина), а на Олимпијском стадиону виориће се 176 државних застава.
Више о наступима Југославије, СЦГ и Србије на Параолимпијским играма, у наредном броју.
СИМБОЛИ И ДОМАЋИНИ
Седиште Међународног параолимпијског комитета је у Бону (Немачка). Симбол ПОИ су три неправилна “агито“облика у три боје (плава, зелена, црвена) најзаступљеније на националним заставама. Мото Игара је “Дух у покрету“, а званична химна је “Химна будућности“.
Од 1988. године, домаћини ПОИ и ОИ су исти, а иако је било поклапања, до те године, домаћини су одређивани засебно. Од “™60 до Сеула спортисте су лети гостили: Рим, Токио, Тел Авив, Хаиделберг, Арнхаим, Њујорк.
Д. Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
