РАЗГОВОР СА БОЈАНОМ ЈОРГАЧЕВИЋЕМ
СВЕ ЗА РАЗВОЈ НАЈМЛАЂИХ
Званично је најбољи голман Бугарске, али већ увелико размишља о данима после каријере. Чврсто је одлучио да уложи у развој најмлађих, како би стасали у добре спортисте и још боље људе. Партнера у том плану нашао је у ОФК Шапцу од којег жели да створи водећу фудбалску академију бивше Југославије
Каријеру си започео у Раду, ту стекао фудбалско знање, али и упознао пријатеље са којима си кренуо у стварање великог пројекта?
- ФК „Рад“ је мој клуб, моја лична карта, тим који волим више од било чега другог у спорту. У једном периоду наступао сам са Јаном Гаваловским. Постали смо сјајни пријатељи, касније и кумови и он је најзаслужнији за овај наш заједнички пројекат који није само стварање Спортског центра, већ и стварање фудбалске академије ОФК Шапца за коју сам уверен да може постати једна од водећих у региону.
Одлучио си да најмлађи буду стручна преокупација у “пензионерским“ данима?
- Желим да све оно што је недостајало мени у најранијем фудбалском развоју, наша деца имају на располагању. Имаће стручан рад, принципе рада у школама највећих европских клубова разрађене до детаља, али ћемо их развијати и као људе. Са стварањем академије, сви ће морати, не моћи, него морати да уче бар један страни језик, а у перспективи и два. Желимо да се радују сваком тренингу, свакој утакмици, дружењу, али и да стварамо комплетне играче и људе који ће моћи из наше академије да иду у иностранство, без међустаница у Звезди, Партизану, Војводини....
Која академија је узор, модел по којем се ствара овдашња?
- Код изгледа Спортског центра није потребна иновативност јер у Европи има толико објеката и Центара клубова које треба само „пресликати“. „Феникс“ ће да пружи све инфраструктурне услове за развој деце, апсолутно све, али он је само део пројекта стварања шабачке фудбалске академије где ће се деца развијати, не само спортски, него као личности. Узор који ја следим је Академија „Георги Хаџи“ у Румунији која је водећа у источној Европи и једна од најбољих на целом континенту.
Директно са Бањице отишао си у Белгију као млад и неафирмисан голман, али си искористио шансу?
- Гент је у тренутку мог доласка на голу имао ветерана Фредерика Херпула капитена и легенду клуба. Био сам потпуно непозната замена, на старту су ме посматрали са много подозривости, имали су много предрасуда. Брзо сам добио шансу, одмах су ме прихватили и постали моја велика подршка.
Попут Херпула и ти си постао капитен Гента и један од најпопуларнијих голмана у држави?
- Два пута сам био играч године у Белгији, али тренутак кога се најрадије сећам догодио се после 3, 4 године. Већ сам био капитен Гента, играли смо против Кортрајка и арбитар ме је на полувремену позвао у свлачионицу. Ушао сам и видео слику бебе. Рекао ми је да му је то новорођени син и замолио ме да се потпишем на слику. С“™радошћу сам то урадио, а када сам питао за име како би написао и посвету, рекао ми је да се дете зове Бојан и да је добило име по мени. Невероватно.
Белгија као земља за живот у светлу недавних догађаја?
- Нажалост се сада помиње у негативном контексту, али је Белгија врло лепа и уређена држава до најситнијих детаља. Током тих десет година, доживео сам и период у коме Белгија није имала Владу 2 године. Верујте да то нико није осетио, све је функционисало беспрекорно по њиховом специфичном систему. Тачно се зна шта су чије обавезе, од плаћања пореза до, рецимо, разврставања смећа. Никада никакву несигурност нисам осетио.
После Белгије уследио је прелазак у Турску?
- Турци су луди за спортом што даје посебну драж, али период проведен у Кајзерију је сјајан и због упознавања друге културе, обичаја. Религија је важан сегмент мог живота, али још у Белгији сам упознао пријатеље других вероисповести и националности са Балкана који су ми постали као браћа. Робујемо предрасудама, оптерећени смо сумњама, а једина исправна подела је на добре и лоше људе. У Турској сам одлично прихваћен. Имам ритуал пред и током утакмице, то је везивање шала за мрежу и пијење Свете водице из Цркве Свете Петке у Београду. Навијачи и јавност су знали све то, али никада нису доживели као провокацију или нешто слично, већ нешто врло симпатично.
Крај каријере ћеш дочекати у Бугарској, држави блиској нама у сваком смислу?
- Ако су Турци слични нашем менталитету, онда су Бугари исти. Свака победа је еуфорија, пораз трагедија. „Левски“ и „ЦСКА“ су највећи клубови, притисак је још већи него код нас, услови нешто бољи, уз напомену да је „Лудогорец“ неколико класа изнад свих у источном суседству.
Постоји ли жал за богатијом репрезентативном каријером?
- На врхунцу каријере у Белгији, већ сам имао њихово држављанство и доста се спекулисало око позива да браним за Белгијанце. У једном интервјуу, рекао сам да бих пре био економ у националном тиму Србије, него репрезентативац друге државе. Захвалан сам Владимиру Петровићу што ми је пружио шансу да испуним сан и браним за нашу Србију. Једини жал остаје због гола у Словенији који је обележио моју каријеру у репрезентацији. Нема оправдања, апсолутно је моја кривица, никада пре ни после нисам сличан гол примио ни на тренингу, тужан сам што се то десило баш у дресу Србије, но, и даље сам поносам што сам имао прилику да слушам нашу химну и браним нашу мрежу.
Каријера је при крају и какви су планови после “качења копачки о клин“?
- Академија је улагање у период по завршетку каријере. Било је неколико опција, али ми се рад са децом и систем који стварамо учионио најпривлачинијим и радујем се данима и годинама које долазе.
Одмах по отварању дела “Феникса“ стартоваће и прва такмичења?
Да, у плану су бизнис лиге, турнири за децу који ће имати међународни карактер, а управо су деца и клуб примарни за СЦ „Феникс“. Пружамо све услове свима, али примарно је да Центар буде замајац развоја нашег клуба. Већ сада имамо једну од најбројнијих школа фудбала у Србији, а желимо да будемо без премца код нас, лидери у региону, не само у квантитету, него и квалитету рада.
Каријеру си започео у Раду, ту стекао фудбалско знање, али и упознао пријатеље са којима си кренуо у стварање великог пројекта?
- ФК „Рад“ је мој клуб, моја лична карта, тим који волим више од било чега другог у спорту. У једном периоду наступао сам са Јаном Гаваловским. Постали смо сјајни пријатељи, касније и кумови и он је најзаслужнији за овај наш заједнички пројекат који није само стварање Спортског центра, већ и стварање фудбалске академије ОФК Шапца за коју сам уверен да може постати једна од водећих у региону.
Одлучио си да најмлађи буду стручна преокупација у “пензионерским“ данима?
- Желим да све оно што је недостајало мени у најранијем фудбалском развоју, наша деца имају на располагању. Имаће стручан рад, принципе рада у школама највећих европских клубова разрађене до детаља, али ћемо их развијати и као људе. Са стварањем академије, сви ће морати, не моћи, него морати да уче бар један страни језик, а у перспективи и два. Желимо да се радују сваком тренингу, свакој утакмици, дружењу, али и да стварамо комплетне играче и људе који ће моћи из наше академије да иду у иностранство, без међустаница у Звезди, Партизану, Војводини....
Која академија је узор, модел по којем се ствара овдашња?
- Код изгледа Спортског центра није потребна иновативност јер у Европи има толико објеката и Центара клубова које треба само „пресликати“. „Феникс“ ће да пружи све инфраструктурне услове за развој деце, апсолутно све, али он је само део пројекта стварања шабачке фудбалске академије где ће се деца развијати, не само спортски, него као личности. Узор који ја следим је Академија „Георги Хаџи“ у Румунији која је водећа у источној Европи и једна од најбољих на целом континенту.
Директно са Бањице отишао си у Белгију као млад и неафирмисан голман, али си искористио шансу?
- Гент је у тренутку мог доласка на голу имао ветерана Фредерика Херпула капитена и легенду клуба. Био сам потпуно непозната замена, на старту су ме посматрали са много подозривости, имали су много предрасуда. Брзо сам добио шансу, одмах су ме прихватили и постали моја велика подршка.
Попут Херпула и ти си постао капитен Гента и један од најпопуларнијих голмана у држави?
- Два пута сам био играч године у Белгији, али тренутак кога се најрадије сећам догодио се после 3, 4 године. Већ сам био капитен Гента, играли смо против Кортрајка и арбитар ме је на полувремену позвао у свлачионицу. Ушао сам и видео слику бебе. Рекао ми је да му је то новорођени син и замолио ме да се потпишем на слику. С“™радошћу сам то урадио, а када сам питао за име како би написао и посвету, рекао ми је да се дете зове Бојан и да је добило име по мени. Невероватно.
Белгија као земља за живот у светлу недавних догађаја?
- Нажалост се сада помиње у негативном контексту, али је Белгија врло лепа и уређена држава до најситнијих детаља. Током тих десет година, доживео сам и период у коме Белгија није имала Владу 2 године. Верујте да то нико није осетио, све је функционисало беспрекорно по њиховом специфичном систему. Тачно се зна шта су чије обавезе, од плаћања пореза до, рецимо, разврставања смећа. Никада никакву несигурност нисам осетио.
После Белгије уследио је прелазак у Турску?
- Турци су луди за спортом што даје посебну драж, али период проведен у Кајзерију је сјајан и због упознавања друге културе, обичаја. Религија је важан сегмент мог живота, али још у Белгији сам упознао пријатеље других вероисповести и националности са Балкана који су ми постали као браћа. Робујемо предрасудама, оптерећени смо сумњама, а једина исправна подела је на добре и лоше људе. У Турској сам одлично прихваћен. Имам ритуал пред и током утакмице, то је везивање шала за мрежу и пијење Свете водице из Цркве Свете Петке у Београду. Навијачи и јавност су знали све то, али никада нису доживели као провокацију или нешто слично, већ нешто врло симпатично.
Крај каријере ћеш дочекати у Бугарској, држави блиској нама у сваком смислу?
- Ако су Турци слични нашем менталитету, онда су Бугари исти. Свака победа је еуфорија, пораз трагедија. „Левски“ и „ЦСКА“ су највећи клубови, притисак је још већи него код нас, услови нешто бољи, уз напомену да је „Лудогорец“ неколико класа изнад свих у источном суседству.
Постоји ли жал за богатијом репрезентативном каријером?
- На врхунцу каријере у Белгији, већ сам имао њихово држављанство и доста се спекулисало око позива да браним за Белгијанце. У једном интервјуу, рекао сам да бих пре био економ у националном тиму Србије, него репрезентативац друге државе. Захвалан сам Владимиру Петровићу што ми је пружио шансу да испуним сан и браним за нашу Србију. Једини жал остаје због гола у Словенији који је обележио моју каријеру у репрезентацији. Нема оправдања, апсолутно је моја кривица, никада пре ни после нисам сличан гол примио ни на тренингу, тужан сам што се то десило баш у дресу Србије, но, и даље сам поносам што сам имао прилику да слушам нашу химну и браним нашу мрежу.
Каријера је при крају и какви су планови после “качења копачки о клин“?
- Академија је улагање у период по завршетку каријере. Било је неколико опција, али ми се рад са децом и систем који стварамо учионио најпривлачинијим и радујем се данима и годинама које долазе.
Одмах по отварању дела “Феникса“ стартоваће и прва такмичења?
Да, у плану су бизнис лиге, турнири за децу који ће имати међународни карактер, а управо су деца и клуб примарни за СЦ „Феникс“. Пружамо све услове свима, али примарно је да Центар буде замајац развоја нашег клуба. Већ сада имамо једну од најбројнијих школа фудбала у Србији, а желимо да будемо без премца код нас, лидери у региону, не само у квантитету, него и квалитету рада.
Д. Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
