Šapčanin Dragutin Milovanović osvojio najviši vrh Austrije
Kad zazvoni veliki zvonar
U okviru akcije Planinarskog kluba „Balkan“ iz Beograda, Dragutin Milovanović iz Šapca, sa dvojicom planinara osvojio je Gros Glokner (Veliki Zvonar), najviši vrh Austrije. Na 3.798 metara stigli su, umesto planinarskom stazom, alpinističkim smerom
Dragutin Milovanović je rodom iz Rađevine. Kao dečak je zavoleo planinske vrhove, a poslednjih petnaest godina se aktivno bavi planinarenjem. Član je Planinarskog društva „Cer“ iz Šapca i Komisije za alpinizam Planinarskog saveza Srbije, čiji odsek od skoro postoji u Šapcu. Ide na alpinističke trke i planinske maratone. Najdužu stazu Fruškogorskog maratona (133 kilometra) prešao je za trideset i jedan sat. Do kraja septembra ove godine nije bio na visini iznad 3.000 kilometara, a tada je osvojio Grosglokner, najviši vrh Austrije i to alpinističkim smerom, što je njegov najveći uspeh do sada. Pitali smo ga šta je to što ga fascinira u planinarenju.
- To su neki izazovi lične prirode, želja da postignem nešto više, da ispitam svoje granice. Pored toga, fascinira me lepota prirode. Planinarenje bih definisao kao idealan spoj tri stvari ““ boravka u prirodi, fizičke aktivnosti i dobrog druženja. Razlika između planinarenja i alpinizma je u tome što alpinisti biraju teži put. Alpinistički smerovi su stepenovani po težini, koriste se i ruke i alpinistička oprema da bi se rizik minimalizovao.
Ima li tu i hazarderstva?
- Može se i tako reći. Mada, alpinizam je dosta uznapredovao u poslednje vreme, oprema je savremenija i bezbednija, ali su i apetiti porasli. Sada se penje nešto što je bilo nezamislivo, tako da je isti stepen rizika.
Inače, Dragutin zarađuje za život radeći dve, kako kaže kontradiktorne stvari ““ bavi se tetoviranjem i, s obzirom da živi na periferiji grada, poljoprivredom. Planinarenje i alpinizam su pasija, način da pretekne samoga sebe. Ne osvaja on vrh planine, kaže, nego obrnuto, vrh osvaja njega.
- Akcija penjanja na Grosglokner je trajala dva dana. Krenuli smo sa visine od 1.900 metara. Nas trojica smo postavili cilj da prvog dana dođemo do Planinarskog doma koji je na 2.800 metara. Sa teškim rančevima bilo je to prilično iscprljujuće, posebno posle noći provedene u autobusu. Nismo se odmarali, nego smo radili aklimatizaciju, da bismo prilagodili telo visini i razređenom vazduhu. Meni je to bilo preko potrebno, jer nisam nikad bio na preko 3.000 metara. Kad smo došli do Doma, bio sam prilično iscprljen, skoro da nisam imao daha. Sutradan smo ustali rano, u četiri sata, temperatura je bila oko nule, prešli smo preko lednika Pasterce, došli do podnožja stene, opremili se i krenuli da se penjemo. Prvi deo smera nije bio posebno težak, tako da nismo gubili vreme na obezbeđivanje. Kada smo naišli na uzan greben, navezivali smo se i osiguravali međusobno, samim tim smo i sporije napredovali. Vreme je bilo idealno, vedro i sunčano, vidici prelepi, potpuni užitak...Negde oko podne smo izašli na vrh.
Kakav je osećaj biti na vrhu visoke planine?
- Divan. Kad sam bio mlad, voleo sam da idem na planine u okolini Krupnja i kad bih izašao na neki vrh, imao sam utisak da je sve što vidim moje. Puno mi je srce bilo. Tako je i danas.
Sledeći vrh koji planira da osvoji je Materhorn u Švajcarskoj, koji je visok oko 4.500 metara, karakterističan, u obliku piramide, jedan od težih i zahtevnijih alpskih vrhova.
- To su neki izazovi lične prirode, želja da postignem nešto više, da ispitam svoje granice. Pored toga, fascinira me lepota prirode. Planinarenje bih definisao kao idealan spoj tri stvari ““ boravka u prirodi, fizičke aktivnosti i dobrog druženja. Razlika između planinarenja i alpinizma je u tome što alpinisti biraju teži put. Alpinistički smerovi su stepenovani po težini, koriste se i ruke i alpinistička oprema da bi se rizik minimalizovao.
Ima li tu i hazarderstva?
- Može se i tako reći. Mada, alpinizam je dosta uznapredovao u poslednje vreme, oprema je savremenija i bezbednija, ali su i apetiti porasli. Sada se penje nešto što je bilo nezamislivo, tako da je isti stepen rizika.
Inače, Dragutin zarađuje za život radeći dve, kako kaže kontradiktorne stvari ““ bavi se tetoviranjem i, s obzirom da živi na periferiji grada, poljoprivredom. Planinarenje i alpinizam su pasija, način da pretekne samoga sebe. Ne osvaja on vrh planine, kaže, nego obrnuto, vrh osvaja njega.
- Akcija penjanja na Grosglokner je trajala dva dana. Krenuli smo sa visine od 1.900 metara. Nas trojica smo postavili cilj da prvog dana dođemo do Planinarskog doma koji je na 2.800 metara. Sa teškim rančevima bilo je to prilično iscprljujuće, posebno posle noći provedene u autobusu. Nismo se odmarali, nego smo radili aklimatizaciju, da bismo prilagodili telo visini i razređenom vazduhu. Meni je to bilo preko potrebno, jer nisam nikad bio na preko 3.000 metara. Kad smo došli do Doma, bio sam prilično iscprljen, skoro da nisam imao daha. Sutradan smo ustali rano, u četiri sata, temperatura je bila oko nule, prešli smo preko lednika Pasterce, došli do podnožja stene, opremili se i krenuli da se penjemo. Prvi deo smera nije bio posebno težak, tako da nismo gubili vreme na obezbeđivanje. Kada smo naišli na uzan greben, navezivali smo se i osiguravali međusobno, samim tim smo i sporije napredovali. Vreme je bilo idealno, vedro i sunčano, vidici prelepi, potpuni užitak...Negde oko podne smo izašli na vrh.
Kakav je osećaj biti na vrhu visoke planine?
- Divan. Kad sam bio mlad, voleo sam da idem na planine u okolini Krupnja i kad bih izašao na neki vrh, imao sam utisak da je sve što vidim moje. Puno mi je srce bilo. Tako je i danas.
Sledeći vrh koji planira da osvoji je Materhorn u Švajcarskoj, koji je visok oko 4.500 metara, karakterističan, u obliku piramide, jedan od težih i zahtevnijih alpskih vrhova.
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
