Инфо

Берза

  • aero 1.458 ▼ -1,15%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.883 ▼ -1,15%
  • mtlc 2.067 ▲ 0,58%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.683 ▼ -1,82%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(24. новембар 2016.)
ОБЕЛЕЖЕН ДАН МИХАИЛА ЂУРИЋА

ЗНАМЕНИТИ ШАБАЧКИ СИН

Михаило Ђурић је био један од најзначајнијих српских филозофа и социолога, професор Правног факултета Универзитета у Београду и члан САНУ. Предавао је на многим факултетима, научним скуповима и семинарима у Србији и у свету. Учио је студенте да је љубав према истини и правди највећа страст људског ума
Поводом петогодишњице смрти знаменитог Шапчанина, једног од најзначајнијих српских филозофа, Михаила Ђурића, Град Шабац у сарадњи са Правним факултетом Универзитета у Београду, организовао је Дан Михаила Ђурића. Тим поводом, градоначелник Шапца, Небојша Зеленовић, приредио је пријем у Градској кући, а у Шабачкој гимназији, др Јовица Тркуља говорио је на тему „Животни пут и етос јавног деловања Михаила Ђурића“, а др Часлав Копривица ““ „Исходишта и смјернице филозофије Михаила Ђурића. У дворани „Винавер“ Библиотеке шабачке, представљена је књига „Пруст и виолина у Забели“ академика Данила Басте, ученика и пријатеља знаменитог филозофа. О књизи су говорили професор Правног факултета Илија Марић, др Јовица Тркуља и аутор.
Биографија
Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. године у Шапцу, од оца Стевана, судије, и мајке Милице, учитељице. С обзиром да је његов отац био човек са ставом, који је судио по закону и правди, а не по диктату власти, често је премештан из једног у други град, углавном на периферију, у Македонију и на Косово. Почетком Другог светског рата, породица се враћа у Шабац, где Михаило, заједно са братом близанцем Јованом, уписује и завршава Шабачку гимназију.
Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. на Правном факултету с тезом - Идеја природног права код грчких софиста. Исте године је изабран за асистента на Правном факултету, на коме је прошао кроз сва универзитетска звања (доцент 1957, ванредни професор 1964, редовни професор 1969).
Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Удаљен је са Универзитета и послат на робију 1973. године због говора одржаног 18. марта 1971. у вези са уставним амандманима. Од 1974. до 1989. био је научни саветник у Институту друштвених наука у Београду, а на Правни факултет је враћен 1990. године. Деловао је као гостујући професор за филозофију на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, а држао је појединачна предавања и на многим другим немачким и аустријским универзитетима. Поред многих расправа и чланака у страним и домаћим часописима, објавио је дванаест књига и приредио седам зборника.
Отпор репресији и
прогон
Отпор једноумљу Ђурић испољава већ у студентским демонстрацијама 1968. године, чије је жариште било на Правном факултету. Студентима је одржао говор „Једнооки“ у ком је критиковао власт како жели да ослепи студенте да не би видели истину. Након тога је имао иступ „Камен раздора“, а у обраћању које је касније објављено под насловом „Смишљене смутње“, изрекао је критичке судове о судским амандманима 1971. године. Пророчки је говорио о Југославији као географском појму, на којој, под велом равноправности, постоје независне и међусобно супротстављене државе, да се проценат Срба у Хрватској смањује, да Срби немају право на писмо у Босни и Херцеговини и на своје име у Црној Гори - „Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали шта да приведемо крају“.
У судском процесу, често је сам преузимао своју одбрану антологијским беседама, а посебно је запамћено његово завршно обраћање судијама „Одбрана пред судом“. У репресивном систему, у ком није било места за истину и аутентичност, оптужен је за „непријатељску пропаганду и национализам“ и осуђен на две године строгог затвора, од којих је „одлежао“ у пожаревачкој Забели девет месеци. Окорели криминалци су према њему гајили дубоко поштовање, а он је свирао виолину и читао Пруста.
Са данашње дистанце „случај професора Ђурића“ се приказује као парадигма са трагичним последицама како за развој науке и филозофије, тако и за духовно здравље и интелектуални рад у Србији крајем двадесетог века. Обистиниле су се Ђурићеве речи које је упутио својим судијама: „Ово суђење није само моја ствар и не тиче се само мене лично. Његово покретање и одржавање имају много шири друштвени значај. Утолико, пресуда коју ће овај суд донети неће погодити само мене. Она ће одлучити о судбини једног великог начела које у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства и најјачу потврду друштвеног ангажовања, па ће, према томе, та пресуда утицати и на животне изгледе мојих ђака код којих сам толико година настојао да пробудим љубав према истини као највећој страсти ума или, што је једно те исто, љубав према правди као најважнијој одредници карактера“.
Говори само онда кад не смеш да ћутиш
По изласку из затвора, Ђурић није могао да настави универзитетску каријеру, због чега су генерације студената остале ускраћене за изузетног професора и предавача, једног од најбољих беседника у историји Филозофског факултета. Запослио се као научни саветник у Институту за друштвена питања у Београду и деловао као гостујући професор на универзитетима у Немачкој и Аустрији. Од 1979. до 1994. године, објавио је неколико изузетних књига: „Ниче и метафизика“, „Пут ка Ничеу: прилози филозофији будућности“, „Изазов нихилизма“, „Искуство разлике, суочавања с временом“. Крајем осамдесетих, када је клима у друштву почела да се мења, започео је процес његовог повратка на Правни факултет, који су покренули др Јовица Тркуља и академик Данило Баста. Одлуку да се врати на Факултет, Ђурић је прихватио 1990. иако је отишао у пензију наредне године.
До краја живота се држао своје девизе да би интелектуалац, поготову филозоф, требало да говори само онда кад не сме да ћути. У деведесетим, имао је неколико јавних наступа, од којих је, можда, најважнија његова беседа за време бомбардовања, у којој образлаже да су, нападом на Србију, нападнути темељи Европе, а коју завршава реченицом: „Највећа невоља овога света је невоља неувиђања невоље“.
У позним годинама је смогао снагу да напише књиге: „О потреби филозофије данас: филозофија између Истока и Запада, „Порекло и будућност Европе“, „Крхко људско добро: актуелност Аристотелове практичке филозофије“. У књизи „Србија и Европа између прошлости и будућности“, указује на два приступа, оба искључива и данас преовлађујућа, од којих је један идолатријски, а други игнорантски однос према Европи. Сам је био живи пример да се може бити и Србин и Европљанин у исто време.
Учествовао је на скуповима филозофа у Србији и свету, добитник је Октобарске награде, Рашке повеље, награде „Лаза Костић“, као и награде коју додељује Италијанска академија наука. Године 2009. када је јавно рехабилитован, изашла су његова Сабрана дела у 12 књига, у издању “Службеног гласника“.
Живео је онако како је говорио и мислио. У невеликом, туђем стану, напустио је овај свет 25. новембра 2011. године.
Етос јавног деловања Михаила Ђурића у једној реченици је етос јединства између мишљења, говора и дела. То је код нас ретко и зато држим да је веома драгоцено, јер живимо у друштву у коме људи једно мисле, друго говоре, треће чине. Ђурић је био редак спој личности која је успешно објединила сократовске идеале врлине, ренесансну бујност и категоричке императиве немачке класичне филозофије, посебно Канта.
(др Јовица Тркуља)
М.Ф.

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број