Инфо

Берза

  • aero 1.458 ▼ -1,15%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.883 ▼ -1,15%
  • mtlc 2.067 ▲ 0,58%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.683 ▼ -1,82%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(6. април 2017.)
ЕКОНОМСКИ БАРОМЕТАР

Газда милионер, фирма просјак

Послењих дана слушамо вести о „спасавању“ Агрокора, где су се укључили добављачи, пословне банке и влада. Прихваћен је привремени мораторијум на враћање банкарских кредита (стандстилл аранжман). Влада је припремила посебан закон за заштиту државне привреде, тзв. “Леџ Агрокор”, који ће по хитном поступку у Сабор. Светиња „приватне својине“ је нарушена. Да би се остварио виши циљ. Опстанак компаније, значајне за читаво друштво. Која прави 15 посто БДП-а, што је превише ризично и опасно, да се држава не би “умешала”. Сетимо се да су у првим годинама СЕКЕ (Светске Економске кризе), Немачка и Америка као колевке тржишне економије интервенисале у приватним компанијама, што је до тада била „мисаона именица“. Наравно, ако ћеш нешто да добијеш, мораш и да даш. Оно што свим транзиционим “газдама” најтеже, пада, то су промене у управи, укључујући и право “газде” да ради шта хоће. Кад си мали “газда” можеш. Кад постанеш средњи, већ мораш постепено постајати “друштвено одговорна компанија”. Кад си велики, више ниси “сав свој”. Углавном, проблеми великих компанија, попут Агрокора, настају због чињенице да је величина фирме превазишла способност “газде” и његовог тима. Поготово, ако су у њему рођаци, свастике и љубавнице. Па се подобност, више цени од способности. Не инсистирају економска теорија и “добра” пракса узалуд на финансијском управљању и такозваним рацио бројевима, од којих један каже да је највећи дозвољен однос туђих (кредити, добављачи, обавезе према држави) и сопствених извора финансирања пословне имовине фирме (основних и обртних средстава) 3 према 1. Кад се превише пређе “цензус”(4 до 5 према 1), пали се аларм. Следе анализе, реструктурирање, продаја делова фирме, стратешко партнерство да се биланси врате у “нормалу”. Кад овај рацио број достигне однос 7:1 као код Агрокора, више нема спаса без државе и банака.
Ако је овако нешто могуће у једној држави ЕУ, како је тек у економији која је закаснила читаву деценију у транзиционом процесу. Чију су имовину, у поступку приватизације, у великом обиму купиле “острвске паре” и “брзопотезни” бизнисмени израсли у времену “црне” економије без школе, знања и искуства, који су последњих година, у економски живот увели много “иновација”. Газда милионер, фирма просјак. Дуг је најбољи друг. Газда на “бело” прима минималац, на црно има џип, јахту и замак. Са једне фирме извучеш имовину, а “гурнеш” што више обавеза, па у стечај. Посебно су (неке) газде, „јерезни” на стручне људе. Што бих плаћао скупе менаџере и финансијске стручњаке, кад ја (нај)боље знам. Какве анализе, кад је мени све у глави. Кад “цифре”, пре или касније, дођу по своје, најчешће буде доцкан. Више ни струка не помаже. Остаје УППР (унапред припремљени програм реорганизације) или “ланци и катанци”.
Тако да се може закључити да је један од разлога нашег привредног таворења, несхватање наших власника, да су (стручни) људи можда и најбитнији ресурс савремене економије, те да их треба ангажовати, слушати и платити. Примамо савете, само “без плаћања”, одговарају газде. Мада има и супротних примера. Успели су они који су формирали стручне руководеће тимове (економисти, правници, инжењери), и платили. На пример Мишковић. Сетите се да је пре деценију и по, наш Мишко(вић), док је био највећи трговац Србије, хтео да купује део Конзума у Хрватској. После се писало да Тодорић и Мишковић хоће заједно да инвестирају у Србији, и између осталог, купе Меркатор и Роду. На крају, Мишко не само да ништа не купи, него продаде свој бизнис белгијском Делезеу за непуну милијарду евра. Па кеш у земљу, храну и хотеле. Било како било, после кризе Агрокора, али и других великих трговаца, јасно је да Мишковић има најбољи “њух” да осети кад треба купити, и још више продати, да поштује и добро плаћа “људске ресурсе”. Неће бити изненађење ако се Мишко(вић) и Тодор(ић) опет сусретну. Први има паре и “њух”, други уздрману империју. Добра прилика за “бизнис”.
Врло слично, можда и горе, је код јавних предузећа. Све политичке гарнитуре последњих година говоре о професионализацији управљања у великим државним предузећима (једини преживели “диносауруси” у Европи, који много једу, а мало дају). Што више речи, то мање дела. Партијски “стручњаци” су потпуно преузели управљање. На “светим” принципима ИМТ-а (Има ли Мене Ту). Наравно, ни партија се не сме заборавити. Чак је и онај једини случај постављања “професионалног менаџмента” јавним конкурсом у Железари, пропао. Уместо добити, повећан губитак. Боље није ни могло. Ако се зна да је главног менаџера изабрала партија.
Драган Вујадиновић

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број