27. april 2017.27. apr 2017.
ŽIVA VEZA SA BOGOM
180 GODINA ŠABAČKE GIMNAZIJE: MATI IRINA (ĐORĐIĆ)

ŽIVA VEZA SA BOGOM

Povodom jubileja Šabačke gimnazije u ovom broju predstavljamo mati Irinu (Đorđić), igumaniju manastira Grabovac kod Obrenovca i doktoranda Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Za „Glas Podrinja“ otkriva kada je odlučila da postane monahinja, svoje smutnje i dileme, kako se opredelila za monaški život.
Gimnazijski dani
Po čemu pamtite gimnazijske dane?
- Moja starija sestra je išla u Gimnaziju, tako da sam već kao devojčica bila usmerena ka toj školi. Delovala mi je veoma posebno, kao gimnazija na Beverli Hilsu, u istoimenoj seriji. Kad sam polagala prijemni ispit, bilo mi je važno samo da ne budem ispod crte, mislila sam da samo suvi genijalci mogu da se nađu među odabranima, ali se ispostavilo da sam bila prva na listi. Upisala sam se na prirodno-matematički smer, zato što sam zavolela matematiku još u osnovnoj školi. Na upisu sam upoznala Gocu, koja je bila moja najbolja drugarica i ostala kroz ceo život, i dan-danas. Sve mi je bilo veoma uzbudljivo, mada nije bilo lako, ozbiljno se radilo. Profesor Marko Bojanić mi je bio razredni starešina, matematiku mi je predavao Siniša Mozetić, sa kojim se u to vreme nisam baš najbolje razumela. Iz ove perspektive, to izgleda mnogo drugačije, razumem svoje profesore, shvatam da ni njima nije bilo lako. Najupečatljiviji mi je ostao tadašnji direktor Miroslav Jovanović, iako mi je predavao srpski jezik samo jedno polugodište. Iako ležeran u ponašanju, bio je neprikosnoveni autoritet. To je bilo vreme kad sam razmišljala o monaškom životu, a on je to osetio, ne znam kako. Kad sam jednom prilikom razgovarala sa svojim razrednim, u prolazu je dobacio: Ona hoće da se zamonaši, a razredni je rekao: Ma, gde će ona sa ovakvim očima da se monaši... U to vreme počele su sankcije, moj pokojni otac je ostao invalid, tako da je moje školovanje i u Gimnaziji i kasnije na fakultetu bilo obeleženo finansijskim poteškoćama.
To su devedesete godine, crkva je do tada bila potisnuta iz života srpskog naroda. Kako se dogodilo Vaše interesovanje za monaštvo?
- Mi nismo bili ocrkovljena porodica, ali smo slavili našeg Svetog Nikolu. Sećam se da je tata pržio ribu, dok je mama spremala posne kolače. Mnogo sam se radovala tom danu. Za Božić smo u kući praktikovali sve običaje vezane za ovaj praznik i te slike su mi ostale ceo život. Početkom devedesetih, došao mi je do ruku Novi Zavet. Pre toga sam sporadično bila u prilici da čitam Stari Zavet, koji mi je bio zanimljiviji u to vreme, zbog raznih dešavanja – carstva, ratovi, žene, zlato... kao da gledam film (smeh), a Novi Zavet mi nije bio baš mnogo jasan. Sa četrnaest godina sam ga drugačije doživljavala. Te 1991. godine, u aprilu, mislim baš na Blagovesti, izašao je novi broj Nade, u kom je bio intervju sa mati Makarijom iz manastira Sokolica na Kosovu. Ona je bila doktor hemije, asistent na Univerzitetu u Ljubljani, ali se odlučila za monaški život. Meni je tad nešto „kvrcnulo“, bez ikakve najave, da se zamonašim. Kad su roditelji naslutili, nastupio je urnebes. Bili su protiv, iako niko od moje rodbine nikada nije bio u manastiru, nego su mislili da znaju kako to izgleda i da zato mogu da tvrde da nije za mene. Počela sam da se pitam da li je kod mene u pitanju mladalački zanos, poverovala sam im i odlučila da ostanem u svetu i živim po Bogu. U to vreme kod nas nije mogla da se nađe svetootačka literatura, čitala sam Novi Zavet i zaljubila se u Hrista. Danas shvatam da me želja za monaštvom nikada nije napustila, ostala je u meni, iako sam joj neko vreme okrenula leđa.
Da li je Vašoj želji za monaškim životom doprineo boravak u grčkom manastiru, gde ste otišli po završetku Gimnazije?
- Ne, niko nije uticao na moj izbor. Ni sa kim nisam razgovarala o tome. Devedeset i treće godine započeto je organizovano slanje naše dece u manastir Svete Trojice u Atini, koji je preuzimao na sebe troškove puta i boravka. Bilo je to teško vreme za Srbiju i Crkva je našla način da pomogne siromašnima, izbeglicama i siročićima. Razredni mi je rekao da ispunjavam uslove (tražili su trideset devojčica koje su odlični đaci i nepušači) i ja sam otišla. Bio je to moj prvi odlazak u neki manastir. U jednom delu su bile monahinje, a mi smo bile smeštene u drugom krilu, u kom je otac Dionisije napravio sirotište. On je kao dečak od šest godina ostao siroče i imao je veliku ljubav i razumevanje za dečje patnje...
Božićno otkrivenje
Kao studentkinja treće godine Matematičkog fakulteta u Beogradu otišli ste u Grčku da nastavite studije?
- Kad sam se upisala na fakultet, izbio je studentski protest, onda je bilo bombardovanje, konstantno su bile poteškoće tokom mojih studija. Mnogo se napetosti nakupilo u meni. Ukazala mi se ponovo prilika da odem u Grčku, na ostrvo Paros, gde sam provela tri sedmice i „napunila baterije“. Tek kad sam se vratila u Srbiju, pomislila sam da bih mogla da prihvatim poziv oca Dionisija da studiram u Grčkoj. On je rekao da je kasno zbog procedure u vezi sa papirima, da dobro razmislim i, ukoliko odlučim, da dođem naredne godine. Cele godine sam razmišljala šta da radim i, uz Božju pomoć, donela odluku. Te dvehiljadite godine, dobila sam turističku vizu na mesec dana i otišla u Grčku na Krstovdan. Tada se ponovo pojavila jaka želja za monaštvom. Živela sam kao štićenica manastira, niko nije znao šta se dešava u mojoj duši. Molila sam se Bogu da me uputi šta mi je činiti, jer nisam znala da li mogu sebi verovati. Nisam mislila da će me Bog kazniti ili napustiti ukoliko ne izaberem monaški put, ali On zna kako sam sazdana i šta je najbolje za mene. Znala sam da mogu da radim i nešto drugo, ali da se ni u čemu neću u potpunosti ostvariti, osim u monaštvu. Shvatila sam da ćemo jednom svi stati pred lice Božje i dati odgovor za sve što smo učinili, ali i za ono što nismo. Taj preokret u mojoj duši, otkrivenje mog opredeljenja, dogodio se o Božiću, pre šesnaest godina. Ispričala sam to ocu Dionisiju i on je predložio da ostanem u tom manastiru kao iskušenica. Tako sam i učinila. U međuvremenu sam shvatila, dok sam pohađala kurs grčkog jezika, da bih volela da studiram na Bogoslovskom fakultetu i upisala sam se tamo.
U Grčkoj ste završili Teologiju, zamonašili se i ostali dovoljno dugo da je zavolite?
- Za devet godina i četiri meseca koliko sam provela u Grčkoj, ako se baš potrudim, samo na prste jedne ruke mogu da nabrojim negativna iskustva. Horizonti su mi se otvorili, mnogo toga što je postojalo samo u zametku kod mene, imalo je priliku da se razvije. Dok sam studirala, bila sam svesna da su sveti oci koje proučavamo, postradali, bili mučeni i proganjani... Nisam mogla da posmatram ispite kao prepone koje ću preskočiti na putu ka diplomi. Bilo me je sramota pred Bogom i pred svetima da nešto lupim, trudila sam se da dam najbolje od sebe. Nisam razmišljala o ocenama, tako da sam se zapanjila kad je došlo vreme da dobijem diplomu i kad se ispostavilo da sam imala najviši prosek. To je bilo jako lepo iskustvo, od tada do danas nisam otkrila da sam išta pogrešno naučila iz bogoslovske nauke. Zamonašila sam se na trećoj godini studija.
„Siđi umom svojim u Ad i
ne očajavaj“
Ipak ste odlučili da se vratite u Srbiju. Zašto?
- Pre svega zbog rodoljublja. Pitala sam se da li je to ispravno, jer sam znala da drvo koje se često presađuje ne donosi ploda. Postojalo je još nešto. Otac Dionisije i sestre su divni, ali sam htela nešto drugo, privlačio me je isihazam. Nikad nisam pravila kalkulacije gde ću stati u drugom koraku koji činim, nisam pravila odstupnicu. Razgovarala sam sa ocem Evsavijem, koji je studirao bogoslovske nauke u Grčkoj i on me je podržao u nameri da se vratim u Srbiju. Novca sam imala taman toliko da platim autobusku kartu. Spakovala sam neophodne stvari, najviše knjige koje su mi bile potrebne za magistarski rad i vratila se u Srbiju.
Iako ste rodom iz Šapca, odlučili ste da odete u Valjevsku eparhiju, kojom rukovodi vladika Milutin, jedan od najuvaženijih srpskih episkopa?
- Tako se dogodilo. Vladika Milutin mi je predložio da neko vreme provedem u manastiru Dokmir i ja sam prihvatila. Bilo mi je lepo sa sestrama, atmosfera je bila topla, osećala sam se živom. Jedna bi u tišini plela čarape, druga brojanice, treća čitala knjigu. Ostala sam u Dokmiru godinu i po dana, dok me vladika nije prebacio u manastir Grabovac, koji je trebalo podržati. Tamo je bila velikoshimnica mati Anastasija koja se prošle godine upokojila. Od tada sam sama. Stanje u monaštvu je teško, monaha je malo, iako je danas dostupna svetootačka literatura, ljudi je ne razumeju na pravi način, ponesu ih sopstvene zamisli o monaškom životu. A potrebno je sve odbaciti, uroniti u sopstveni smrad i odatle zavapiti Bogu za pomoć. To je suština Božje poruke starcu Siluanu - Siđi umom svojim u ad i ne očajavaj.
Koja bi bila Vaša poruka onima koji imaju želju za monaškim životom?
- Nemojte imati predrasuda, niti bilo kakvih očekivanja, ali poslušajte svoj vapaj. Ne bi trebalo gubiti iz vida dimenziju istoričnosti, činjenicu da smo mi konkretni ljudi koji živimo u konkretnom vremenu, a kroz nas Gospod želi da svedoči Svoju slavu na spasenje svih. Oni koji se opredeljuju za monaštvo ne bi trebalo da imaju svoje zamisli kako bi njihov monaški život trebalo da izgleda. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Znajte svi vi koji razmišljate o monaškom životu da ste došli da se bacite u oganj, ukoliko želite da se oganj božanski useli u vas.“ U svom ogrehovljenom umu koji je zaslepljen duhovnim visinama koje je zamislio, čovek nije svestan sa kakvim kapitalom ulazi, koliko bi njegovo zlato u prirodnom obliku trebalo da se prečisti. Vladika Nikolaj kaže da onaj koji je više puta goreo, gori čistijim plamenom. Mora čovek da se pročisti da bi doživeo Boga, da ima živu vezu sa Njim. Govorim to gledajući i sopstvene i pogreške drugih, ne kao neko ko je stigao do cilja, nego ko je prešao jednu deonicu tog puta, padao i ustajao, ali nije odustao.
Rođena sam na dan svetog proroka Jeremije. Kad sam se dvoumila da li ću biti monahinja, u potpunnosti sam doživela njegove reči u glavi dvadesetoj, stihu devetom: “I rekoh: Neću ga više pominjati (misli na Gospoda), niti ću govoriti u ime njegovo, ali beše zatvoren u srcu mome, kao oganj razgoreo u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više”.
M. Filipović

Najnoviji broj

22. februar 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa