FK MAČVA – 100 GODINA POSTOJANjA
Na ivici ponora
Rodilo se kao ideja, verovatno sa prvom fuTbalskom loptom, kako su onda govorili. „Loptanje“ ima neku posebnu magiju, čak i tamo gde o njoj ništa ne znaju, čim se pojavi „uhvati oči“ neke dečurlije, mladića, čak i starijih. U tim šutevima akcijama automatski se projektuju razbibriga, zdravlje, ali i snovi, čežnje.... prvi put kada se proba, više se, uglavnom ne napušta, partije i utakmice se okončaju, ali razmišljanje o njima ne. Posle godina patnje, raznih užasa, nestanka stanovništa, Šapčanima je trebala nada, san, još se oporavljao grad od Velikog rata, kada se zakotrljala lopta. Beše maj 1919. godine kada se rodila MAČVA. Ipak, četiri meseca kasnije, počinje istorija, tamo gde se formirao san, na poljani, u dimu prašine, kraj „krpenjače“. Mačva je baš 21. septembra 1919. godine odigrala prvi meč, započeviši dug, dug put. O najvećim uspesima kluba, sezonama u najvišim rangovima, najvećim pobedama, već je pisano, trudićemo se da do kraja ove kalendarske godine predstavimo neke zanimljivosti iz istorije „crveno-crnih“, nekome poznate, nekome ne.
U dugoj istoriji MAČVA je proživela mnoge teške momente, ali neke situacije su zasita dovodile tim na rub opstanka.
Teška '36.
Prva velika kriza fudbala u Šapcu dogodila se nepune dve decenije po njegovom „rođenju“. Posle brojnih fudbalskih pokušaja, sredinom 30-ih fudbal nestaje u Šapcu. TRGOVAČKI ne postoji, SRBIJE nema već devet godina, RADNIČKI traje, ali van lige, pred kolapsom je i MAČVA te 1936. Igra u Prvom razredu Novosadskog podsaveza, ali priličio neubedljivo. Današnji trening Mačve više liči na trening nekog divljeg kluba. Prošla su vremena kada je na igralištu bilo i po 30 igrača. Tri godine ne postoji podmladak, rezervni sastav je prestao sa radom, jedva i prvi tim ima dovoljno igrača: Nema više među igračima ni sloge ni druželjublja i ni ljubavi prema klubu. Uprava prosto nije u stanju da odredi tim na nekoliko dana pred utakmicu, jer nije sigurna da će taj i taj „gospodin igrač“ hteti da igra što je taj i taj određen da igra. Naravno, onda se dešava da na teren izađe neki „čudan tim“ sklopljen na brzu ruku, na samom terenu. („Šabački glasnik – maj 1936).
Srećna okolnost za Mačvu bila je ta da nije zavidna situacija bila ni u novosadkim klubovima Radničkom i Makabiju, odnosno mitrovačkom Građanskom, te je tim opstajao u prvom razredu. Kada je naredne godine formirana ZANATLIJA, izazvala je slavnog gradskog rivala u kvalifikacijama za Prvi razred, no tu nije bilo problema za „crveno-crne“, dve pobede 10:1 i 4:2 u septembru 1937. potvrdile su položaj Mačve.
Krah na korak
Kada je 1952. morala da se preseli u nižu ligu, posle eliminiacije iz Prve lige, MAČVA se suočila sa padom čak do trećeg ranga, ali i velikom finanisjkom krizom. Dugovi od nekoliko stotina hiljada dinara su pretili da ugase klub. Svi poverioci su istovremeno, kod Arbitraže, pokrenuli i dobili postupak. Iako je napravljen dogovor da isplata bude u ratama, ni rate nisu bile dostižan izdatak, jer se i poseta tri puta smanjila u ovom rangu. Bio je upitan i nastup u kvalifikacijama za Drugu ligu, a onda su se, uz pojedinačne, nove poverioce, akciji pomoći prikljulili sindikati, ali i kolektiv Narodnog pozorišta u Šapcu koji je izvodio predstave sa kojih je prihod bio namenjen Mačvi. Na kraju, Mačva je igrala kvalifikacije i plasirala se u Drugu ligu. Još jedan kolektiv je pružio važnu pomoć Mačvi i to kada je malo ko očekivao, o čemu govori naredna priča.
Od pesnica do pomoći
Početkom 50-ih godina, bez nekog posebnog povoda, rasla je netrpeljivost među velikim gradskim rivalima Mačvom i Radničkim. Ona se prenosila i na teren tokom pripremnih mečeva, kulminiravši na utakmici odigranoj u decembru 1952. na terenu Mačve. Okupilo se 1.500 gledalaca, videlo čak 6 golova, pobedio je Radnički 4:2 (2:1), golovima: Tufegdžića, Đumića, Malivukovića i Debeljačkog (ag), dok su za Mačvu pogađali Čvorić i Ivoš. Ipak, utakmica i mnogo golova potpuno su bili sporedni u odnosu na pravu tuču tokom 90 minuta. Na samom početku Tufegdžić je namerno udario, bez lopte, fudbalera Mačve Obradovića, a u finišu se dogodio fizički sukob dva kapitena, Stankovića (Mačva) i Malivukovića (Radnički). Najpre je Stanković, bez razloga, grubo startovao na Malivukovića, ovaj je uzvratio bacanjem grudve blata ka rivalu, da bi Stanković, potom, prvi pesnicom udario kolegu kapitena, na šta potonji nije ostao dužan. Ništa nije promenilo ni isključenje oba igrača, jer su sukob nastavili u hodniku podno tribina. Tu se dogodio i napad Despotovića (Radnički) na Stefanovića (Mačva). Samo što je meč nastavljen, nekoliko navijača Mačve sukobilo se sa Blagojevićem, golmanom Radničkog koji je na poluvremenu izašao iz igre. Sve vreme, navijači podeljeni u dva tabora psovali su i vređali rivale na najpogrdniji način. Uprave dva kluba su, u cilju poboljšanja odnosa odražale zajednički sastanak ubrzo posle nemilih događaja, kada je dogovoreno da svakog navijača i člana uprave koji stvara netrpeljivost isključe, da klubovi ne prave problem igračima pri prelasku iz jednog u drugi tim, a posebno se ističe odluka da Radnički pruži pomoć rivalu u okviru svojih mogućnost, dok je Mačva dozvolila Radničkom da trenira na njihovom terenu. Istovremeno se „među svetom“ pročula priča o fuziji šabačkih klubova, ali su oba tima to demantovala.
Teška '56.
Ovakvih problema više nije bilo među klubovima, ali je rivalitet ostao u okvirima sportskog, uz povremenu eskalaciju. Slavno započete 50-e MAČVI su u nastavku stvarale velike probleme. Iako je, na kratko, ulaskom u Drugu ligu situacija donekle sanirana, problemi i dugovi su klub još više opteretili 1956. Tim nije opstao u drugom rangu, sledila je selidba u podsavez, a pred start ponovo nije bilo ni novca, nijedan trener nije želeo da preuzme tim, dužnost je obavljao Vilotić, trener i igrač i razmatrana je čak i opcija gašenja kluba, zbog nje je sazvana i vanredna skupština. Dugovi su bili oko 3,5 miliona dinara. Pomoć opštine i Narodnog odbora omogućili su da Mačva ostane u životu, doživi 40. rođendan, kada je kao poklon ponovo izborila mesto u Drugoj saveznoj ligi. Igrali su tih godina: Kovačević, Velimirović, Milošević, Grujičić, Todorović, Dakić, Milinković, Ćosić...
Teška '36.
Prva velika kriza fudbala u Šapcu dogodila se nepune dve decenije po njegovom „rođenju“. Posle brojnih fudbalskih pokušaja, sredinom 30-ih fudbal nestaje u Šapcu. TRGOVAČKI ne postoji, SRBIJE nema već devet godina, RADNIČKI traje, ali van lige, pred kolapsom je i MAČVA te 1936. Igra u Prvom razredu Novosadskog podsaveza, ali priličio neubedljivo. Današnji trening Mačve više liči na trening nekog divljeg kluba. Prošla su vremena kada je na igralištu bilo i po 30 igrača. Tri godine ne postoji podmladak, rezervni sastav je prestao sa radom, jedva i prvi tim ima dovoljno igrača: Nema više među igračima ni sloge ni druželjublja i ni ljubavi prema klubu. Uprava prosto nije u stanju da odredi tim na nekoliko dana pred utakmicu, jer nije sigurna da će taj i taj „gospodin igrač“ hteti da igra što je taj i taj određen da igra. Naravno, onda se dešava da na teren izađe neki „čudan tim“ sklopljen na brzu ruku, na samom terenu. („Šabački glasnik – maj 1936).
Srećna okolnost za Mačvu bila je ta da nije zavidna situacija bila ni u novosadkim klubovima Radničkom i Makabiju, odnosno mitrovačkom Građanskom, te je tim opstajao u prvom razredu. Kada je naredne godine formirana ZANATLIJA, izazvala je slavnog gradskog rivala u kvalifikacijama za Prvi razred, no tu nije bilo problema za „crveno-crne“, dve pobede 10:1 i 4:2 u septembru 1937. potvrdile su položaj Mačve.
Krah na korak
Kada je 1952. morala da se preseli u nižu ligu, posle eliminiacije iz Prve lige, MAČVA se suočila sa padom čak do trećeg ranga, ali i velikom finanisjkom krizom. Dugovi od nekoliko stotina hiljada dinara su pretili da ugase klub. Svi poverioci su istovremeno, kod Arbitraže, pokrenuli i dobili postupak. Iako je napravljen dogovor da isplata bude u ratama, ni rate nisu bile dostižan izdatak, jer se i poseta tri puta smanjila u ovom rangu. Bio je upitan i nastup u kvalifikacijama za Drugu ligu, a onda su se, uz pojedinačne, nove poverioce, akciji pomoći prikljulili sindikati, ali i kolektiv Narodnog pozorišta u Šapcu koji je izvodio predstave sa kojih je prihod bio namenjen Mačvi. Na kraju, Mačva je igrala kvalifikacije i plasirala se u Drugu ligu. Još jedan kolektiv je pružio važnu pomoć Mačvi i to kada je malo ko očekivao, o čemu govori naredna priča.
Od pesnica do pomoći
Početkom 50-ih godina, bez nekog posebnog povoda, rasla je netrpeljivost među velikim gradskim rivalima Mačvom i Radničkim. Ona se prenosila i na teren tokom pripremnih mečeva, kulminiravši na utakmici odigranoj u decembru 1952. na terenu Mačve. Okupilo se 1.500 gledalaca, videlo čak 6 golova, pobedio je Radnički 4:2 (2:1), golovima: Tufegdžića, Đumića, Malivukovića i Debeljačkog (ag), dok su za Mačvu pogađali Čvorić i Ivoš. Ipak, utakmica i mnogo golova potpuno su bili sporedni u odnosu na pravu tuču tokom 90 minuta. Na samom početku Tufegdžić je namerno udario, bez lopte, fudbalera Mačve Obradovića, a u finišu se dogodio fizički sukob dva kapitena, Stankovića (Mačva) i Malivukovića (Radnički). Najpre je Stanković, bez razloga, grubo startovao na Malivukovića, ovaj je uzvratio bacanjem grudve blata ka rivalu, da bi Stanković, potom, prvi pesnicom udario kolegu kapitena, na šta potonji nije ostao dužan. Ništa nije promenilo ni isključenje oba igrača, jer su sukob nastavili u hodniku podno tribina. Tu se dogodio i napad Despotovića (Radnički) na Stefanovića (Mačva). Samo što je meč nastavljen, nekoliko navijača Mačve sukobilo se sa Blagojevićem, golmanom Radničkog koji je na poluvremenu izašao iz igre. Sve vreme, navijači podeljeni u dva tabora psovali su i vređali rivale na najpogrdniji način. Uprave dva kluba su, u cilju poboljšanja odnosa odražale zajednički sastanak ubrzo posle nemilih događaja, kada je dogovoreno da svakog navijača i člana uprave koji stvara netrpeljivost isključe, da klubovi ne prave problem igračima pri prelasku iz jednog u drugi tim, a posebno se ističe odluka da Radnički pruži pomoć rivalu u okviru svojih mogućnost, dok je Mačva dozvolila Radničkom da trenira na njihovom terenu. Istovremeno se „među svetom“ pročula priča o fuziji šabačkih klubova, ali su oba tima to demantovala.
Teška '56.
Ovakvih problema više nije bilo među klubovima, ali je rivalitet ostao u okvirima sportskog, uz povremenu eskalaciju. Slavno započete 50-e MAČVI su u nastavku stvarale velike probleme. Iako je, na kratko, ulaskom u Drugu ligu situacija donekle sanirana, problemi i dugovi su klub još više opteretili 1956. Tim nije opstao u drugom rangu, sledila je selidba u podsavez, a pred start ponovo nije bilo ni novca, nijedan trener nije želeo da preuzme tim, dužnost je obavljao Vilotić, trener i igrač i razmatrana je čak i opcija gašenja kluba, zbog nje je sazvana i vanredna skupština. Dugovi su bili oko 3,5 miliona dinara. Pomoć opštine i Narodnog odbora omogućili su da Mačva ostane u životu, doživi 40. rođendan, kada je kao poklon ponovo izborila mesto u Drugoj saveznoj ligi. Igrali su tih godina: Kovačević, Velimirović, Milošević, Grujičić, Todorović, Dakić, Milinković, Ćosić...
Najnoviji broj
18. april 2024.
