Učestvovali smo na mnogobrojnim značajnim festivalima, kako domaćeg tako i međunarodnog karaktera i nikada se nismo vratili bez bar dve nagrade, a znali smo da donesemo i pet od mogućih sedam, kao što je to bio slučaj sa predstavom „Boing, Boing“ na DOPS festivalu u Jagodini 2015. godine, kaže naša sagovornica
S obzirom na poznate okolnosti u kojima se nalazim zajedno sa svim svojim kolegama širom sveta, nemam pravo da se preterano žalim jer su mi se u prethodnom periodu, kada je moja karijera u pitanju, desile lepe i pozitivne stvari. Osim što sam upisala umetničke doktorske studije (iz oblasti dramskih i audiovizuelnih umetnosti) na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, počela sam da radim i kao saradnik u nastavi na predmetu – gluma, pri Fakultetu umetnosti Priština, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, gde sam završila osnovne studije. Takođe sam deo glumačke ekipe nove predstave u nastajanju „O Gilgamešu“ u dramatizaciji Tijane Grumić, a režiji Juga Đorđevića u Gradskom pozorištu Čačak. Moram da naglasim, da se mnogo dobro osećam u procesu stvaranja ove predstave.
Mladima treba dati više šanse Da li je danas talentovanim, mladim ljudima data dovoljna šansa da iskažu svoj glumački potencijal ? Nije! Ali mislim da bi što pre ti mladi talentovani ljudi trebalo da osveste tu činjenicu i počnu da deluju. Da pokažu inicijativu, da ne čekaju da im se šansa da, već da je sami hrabro pronalaze. Navešću sebe kao primer; dok sam čekala da mi neko drugi pruži šansu vrlo sam stagnirala, kada sam uzela stvar u svoje ruke rodilo se i udruženje „Šabačka industrija kulture“ , kao mini pozorišna produkcija koju vodim, rađale su se predstave u toj produkciji, od kojih bih izdvojila „Ostrvo“ Meše Selimovića, koju je šabačka publika imala priliku da vidi nekoliko puta. Ta predstava je sada na repertoaru Gradskog pozirišta Čačak, gde trenutno radim kao glumica i ali sam aktivno učestvovala u njegovom formalnom stvaranju sa svojim najboljim prijateljem i kolegom sa klase, a sadašnjim direktorom, Bratislavom Jankovićem. Postoje razni načini da se potencijal ispolji, naročito glumački, to zavisi samo od odluke i istinske volje. Kada nismo imali posla, mi smo napravili pozorište, samo kažem!
Verovatno je tom osećanju doprinela ne tako mala pauza u radu pozorišta za vreme pandemije ali i činjenica da je ovo najveća predstava u produkcijskom smislu najmlađeg institucionalnog teatra u Srbiji, u čijem sam osnivanju aktivno učestvovala. Vrlo je uzbudljivo baviti se najstarijim poznatim književnim delom, preispitivati se, da li smo kao civilizacija uopšte napredovali ili se to samo odnosi na tehnološki napredak, a da suštinski stagniramo, pa čak i nazadujemo? Ovo je samo ukratko moja trenutna dinamika u profesionalnom kretanju, neke želje i planovi iz životne agende koje, za sada, uspešno realizujem. Svakako mi je u planu i režija u pozorištu Janko Veselinović iz Bogatića, to je moja druga kuća, u kojoj sam stasavala i imam ličnu obavezu i odgovornost da budem u toku sa radom našeg mačvanskog teatra, kaže na početku razgovora za zavičajni „Glas Podrinja“, mlada glumica iz Bogatića, velikog dara Ivana Terzić.
Važno u odrastanju Svakako kao rezultat i uspeh smatram ono znanje i, nadam se, vaspitanje koje su ti mladi ljudi u radu sa mnom poneli dalje u život. Bilo koga, od njih tridesetak, sada da pitate, taj period života navode kao veoma važan u odrastanju, bez obzira koji su fakultet upisali ili kojim se poslom sada bave. Ne uče oni tu samo da postanu glumci, pošto poto, već zajednički razvijamo kreativnost, apstraktnu misao, razgovaramo o umetnosti kao privilegiji kroz koju kanališemo svoja osećanja ali i potežemo ozbiljnije teme kao npr. odgovornost prema sebi i drugima. Zato neki od njih sada pišu, izdaju svoje prve zbirke pesama, to su npr. Mladen Dukić i Veljko Lovčević. Jako sam ponosna na sve te mlade ljude, diplomirane ekonomiste, novinare...Svakako, ono što smatram za vrhunac mog delovanja u okviru Omladinske scene, jesu uspesi Dragana Petrovića i Mladena Jurišića, koji su se opredelili da im gluma bude životni poziv. Mladen je glumu upisao pre dve godine u Banjaluci, dok je Dragan poznat i široj publici. Osim što već igra u nekoliko beogradskih pozorišta, njegova diplomska predstava “Kavkaski krug kredom” Fakulteta dramskih umetnosti, izvodi se u okviru repertoara Narodnog pozorišta, istakao se i u nedavno emitovanoj seriji na RTS-u , „Tajne vinove loze“. Tako da, bez lažne skromnosti mogu reći da je naša Omladinska scena iz Bogatića vrlo plodna, naglašava Ivana.
Kada je i zašto nastala Omladinska pozorišna scena u Bogatiću pri Amaterskom pozorištu “Janko Veselinović”? Omladinska pozorišna scena u Bogatiću zapravo postoji jako dugo, decenijama unazad, ideja o podmlatku ansambla i radu sa mladima kao budućim glumcima prvog ansambla započeo je reditelj Zoran Đonlić ali zbog raznih egzistencijalnih okolnosti nije imala kontinuirani rad. Nakon Zoranove smrti, 2012. godine, bila sam već na master studijama glume, pozvana sam od strane Branislava Kovića koji je godinama rukovodilac pozorišta i tadašnjeg direktora Ivana Radovanovića da pokušam da oformim neku vrstu podmlatka, kako bi pozorište malo obnovilo energiju. Zaista je to bio neki težak prelomni period za sve nas, da nastavimo radimo bez čuvenog Zokija. Za divno čudo, uspeli smo! Evo, već devet godina, pored sjajnog prvog ansambla, rame uz rame po čuvenju stoji i Omladinska scena sa velikim brojem premijera i nagrada.
Ne uče oni tu samo da postanu glumci, pošto poto, već zajednički razvijamo kreativnost, apstraktnu misao, razgovaramo o umetnosti kao privilegiji kroz koju kanališemo svoja osećanja ali i potežemo ozbiljnije teme kao npr. odgovornost prema sebi i drugima
Postoji li interesovanje mladih za bavljenje glumom i šta su njihova najčešća očekivanja?
Naravno da postoji, to nam govori statistika po broju kandidata koji se prijavljuju na prijemne ispite na glumačkim akademijama. Broje se na stotine a prima samo desetak kandidata. Ne znam da li je sreća ili nesreća al, za moj ukus, danas postoji mnogo visokih glumačkih škola što državnih, što privatnih. Godišnje u Srbiji glumu završi do sto studenata, a tržište je malo. Možda me malo teši što se u poslednje vreme primetno više snimaju serije i filmovi ali ako pričamo o pozorišnoj umetnosti, tu se već javlja ozbiljan problem. Ne želim bilo kog mladog čoveka da obeshrabrim, samo navodim činjenice, a ljubav, upornost i marljivost prema radu daju rezultate, potpisujem!
U čemu se ogledaju vaši dosadašnji rezultati u radu sa članovima Omladinske pozorišne scene u Bogatiću i koliko je taj vid obrazovanja mladih ljudi, potencijalnih glumaca značajan za budućnost pozorišne scene u Srbiji? Odmah moram da kažem da nagrade Omladinske scene neću nabrajati jer ih je zaiste mnogo. Učestvovali smo na mnogobrojnim značajnim festivalima, kako domaćeg tako i međunarodnog karaktera i nikada se nismo vratili bez bar dve nagrade, a znali smo da donesemo i pet od mogućih sedam, kao što je to bio slučaj sa predstavom „Boing Boing“ na DOPS festivalu u Jagodini 2015, kao jedan primer.
Kako gledate na odnos profesionalnog glumačkog rada s jedne strane i pedagoškog doprinosa uspešnom školovanju mladih glumaca? Ovo je zanimljivo pitanje, i odgovor može zvučati kao zagonetka. Ja sam u pedagoški rad sa omladincima iz Bogatića uplovila kao glumica , a nakon devet godina sam i zvanično pedagog na Fakultetu umetnosti Priština, na dramskom odseku i predmetu gluma. Moja ljubav prema radu sa mladima je dobila materijalni oblik. A ništa od toga ne bi danas bilo da nisam prošla kroz rad u Omladinskoj sceni i oni su mene oblikovali, ne samo ja njih. Hvala im!
Koliko u Amaterskom pozorištu “Janko Veselinović” u Bogatiću podržavaju vašu ideju o neposrednom radu sa mladima koji žele da se iskažu kao glumci? Kao što sam na početku razgovora rekla, angažovana sam od rukovodioca pozorišta, pre svega mislim na Branislava Kovića, s kojim imam fantastičnu saradnju i „odrešene ruke“, da svoje ideje sprovodim kako želim i mislim, uživam njegovo apsolutno poverenje i na tome sam mu zahvalna, jer je takav vid saradnje danas retkost, bar kad je moja branša u pitanju.
Aktuelna zdravstvena situacija zbog delovanja korona virusa nije naklonjena pozorišnom stvaralaštvu, ali bez obzira na to može li se govoriti o budućnosti i planovima na unapređenju rada sa mladim pozorišnim entuzijastima? Slažem se da nam situacija sa korona virusom nije naklonjena, a kome jeste? Ne želim da verujem da je ovo nečiji projekat. Čak mislim da su za umetnost zapravo „teško vremena“, kroz istoriju, uvek bila inspirativna. Ratovi i stradanja su uvek bili inspiracija i književnicima, slikarima, vajarima, filmskim umetnicima itd. Na neki način se tako vekovima stvarala i bogatila kulturna baština naše zemlje. Mi sada nismo u ratu ali u nekoj vrsti borbe svakako jesmo, tako da mislim da će se nakon svega ovoga osetiti posledice ali ne treba odustajati, već tražiti načine umetničkog izražavanja u novim okolnostima, koji sigurno postoje, čak podstiču maštu.
