Više od igre i prestiža

Dobar konj bio je i ostao nerazdvojni deo legende. Poznate su priče i pesme o junacima i megdandžijama, a konji su u šabačkom kraju više od prestiža i vučne snage.

OBIČAJ PRAZNOVANjA KONjARSTVA OSTAO DO DANAŠNjIH DANA
Istorijski je poznato da su Turci početkom 19 veka Srbima pored ostalog strogo zabranjivali da imaju i jašu dobre konje. Putopisci i hroničari tog vremena, zabeležili su da su se izlokanim i teško prohodnim putevima u Podrinju mogle videti samo volovske zaprege.

Vlajko Jović odgajivač trkačkih konja iz Bogatića

Niti je bilo kola na drugom mestu, osim ravne Mačve i đegod u Požarevačkoj nahiji“, piše Vuk Karadžić.
Uvaženi kolega, počevši Novica Prstojević, u jednom od svojih zapisa dodaje da je ipak i u ovom kraju tog vremena bilo domaćina koji su gajili konje ne pitajući koliko to košta i koliko rada i ljubavi iziskuje. Ostao je stari običaj da se o Božiću, Vaskrsu ili kakvom drugom većem prazniku projaše kroz šor ili sokake, sve do njiva. A u jesenje dane kad krenu svadbe, počinjale bi trke za muštuluk ili one za obnarodovanu nagradu, koje su Turci zvali košije.

Sećanja sežu do današnjih dana. Potomci pamte i kroz organizovanje različitih konjičkih susreta u sred prostranih atara, nastoje da ljubav prema konjarstvu otrgnu od zaborava.

Marinko Lacković iz Klenja sa unukom

- Da me je neko naterao ne bi ni lud gazio ovo blato ali kad su konji i trka u pitanju, sve ostavljam. Prirasli mi za srce pa to ti je , kaže jedan Mačvanin sećajući se konjičkih trka organizovanih u sred atara Glušaca, za Svetog Savu.

Na njemu šešir, gunj i šajačke pantalone do kolena ulepljene blatom. Dodaje: „Narod svetkuje. Neki su posle dužeg vremena izašli na svetlo dana da protegnu noge i uživaju u galopu „četvoronogih lepotana“.

Tu je i priča. U neko doba stižu galoperi. Opet preko polja. Neke konje dovoze i u kamionima. Gizdavi vranci i dorati poskakuju besno. Očigledno nisu navikli na blizinu velike mase naroda. Od udara njihovih kopita pršti voda i blato. Već su do pola zatrancani, samo im oči znatiželjno svetlucaju. Dobro su uhranjeni, a dlaka zimska. Vidi se da im nedostaje jači trening.

„Biće dobra trka. Stigao je mačvanski šampion Kris. Tu je i iskusni Pedro, pa lukavi stari as Glasač. Svi najavljeni su došli.“

PRVO ŠABAČKO TRKALIŠTE NA DANAŠNjEM VAŠARIŠTU
Na opštinskoj utrini blizu Save gde je danas vašarište uređeno je prvo šabačko trkalište. Zvalo se Mihailovac. Trkačka staza obeležena je kočićima i barjačićima. Podignuta je i neka tribina za gledaoce. Trke su ovde održavane skoro četiri decenije. Kasnije je 1927. godine podignuto modernije trkalište, a tek 1960. današnji hipodrom. Po želji ljudi sa ranijeg trkališta na novo su o trošku opštine Šabac, „preneti“ objekti sa starog.

Sve to pratila je štampa. Tri dana pred Svetog Nikolu u Šapcu se 1889.godine pojavio „Vitez“, list za sportsko viteštvo i privredu, čiji je vlasnik bilo Kolo jahača „Knez Mihailo“. Bio je to prvi list za konjički sport u Srbiji i ovom delu Balkana koji je dosta doprineo afirmaciji konjarstva.

NEUMOLjIVA STATISTIKA
Mačva je od davnina bila najveći odgajivač konja u Podrinju, pa i u čitavoj Srbiji. Od 32.000 konja koliko je ukupno Podrinje dalo u Prvom svetskom ratu, dve trećine od toga dala je Mačva. Samo je kuća Samurovića iz Mačvanskog Prnjavora pri mobilizaciji 1914.godine dala oko 40 grla.

Prema popisu iz 1939. godine u bivšoj državi je bilo 1.273.503 konja. Odmah posle Drugog svetskog rata taj broj je sveden na 519.000. Smanjenje od 60 odsto (popis iz 1955.godine) istoričari tumače kao direktan udar na selo. Mada je bilo i drugih razloga u javnosti se pominju dva najvažnija. Prvi je jedan svetski rat, a drugi dugogodišnja vladavina komunista koji nisu baš pridavali pažnje konjima, pogotovo onim radnim.

Mnogi ljudi služili su vojsku u konjici. Tome je pridavana posebna pažnja. Konjica je često bila srpska uzdanica. Taj period na osluženju vojnog roka mnogi izdvajaju kao izuzetnu okolnost. Konju je pridavana posebna pažnja. Izuzetno se vodilo računa o njegovom zdravlju i izgledu. Njihov broj nije bio zanemarljiv.

Ali budućnost nije bila na strani konja. Nov udar na ovu plemenitu životinju je usledio šezdesetih godina. Istoričari su ga nazvali periodom „proleterizacije sela“. Za pet godina od 1970 do 1975 u Srbiji se smanjio broj konja za 70.000. Kasnije još drastičnije 145.000.

S druge strane broj traktora se stalno povećavao. Sa oko 100.000 u 1975 popeo se na 384.000 u 1980. godini. Opštine Šabac i Bogatić su najbolji primer za to. U opštini Bogatić, beleži statistika, traktor postaje apsulutni gospodar mačvanskih polja.

- Sada idemo u London, a 70 kilometara odatle u Epsom da bi kupili konje raznih uzrasta i „debelo“ plaćamo kako bi pokazali superiornost na hipodromima širom Srbije. Ranije kod nas su trčali uglavnom radni konji, danas engleski punokrvnjaci. Bilo kako bilo konjički sport i ranije i danas praktično je spasao konja pod najezdom novog vremena, govorio je Stajko Radosavljević iz Salaša Noćajskog, poznati zaljubljenik u brze konje i jedan od osnivača hipodroma u Šapcu.

vojvoda luka lazarević

- Ljubav prema četvoronogim “lepotanima štala”, kod nas nije usahla, dodaje Goran Vuletić, učesnik i organizator mnogih konjičkih zabava.

Obnovljeno sećanje bila je i nedavna izložba konja u Bogatiću. Po kišovitom vremenu učestvovalo je 50 konja.

- Kod nas osvojene nagrade nisu stimulans da ih gajimo. Pre bih rekao da je u pitanju prestiž i ljubav. A o interesovanju za konje najbolje govori veliko prisustvo gledalaca na hipodromima, kaže Dragan Dražić iz Bogatića, vlasnik kobile Florida, pobednika ove izložbe.