10. mart 2022.10. mar 2022.
Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

IVANA VESELINOVIĆ: HUMANITARNI RADNIK U AMERICI

Volim da gradim mostove među ljudima

Ivana Veselinović, diplomirani filolog i master upravljanja u javnoj administraciji, direktor je programa neprofitne humanitarne organizacije Hands Along the Nile Development Services. Rođena Šapčanka, jedna je od najvećih lokal-patriota koje smo imali priliku da upoznamo. Šarmantna i elokventna, ambasador je Šapca u belom svetu.

Da bi se Ivana rodila, njen deda po majci došao je iz Bosne, a baba iz Like. Otac joj je Valjevac, a majka Šapčanka. Familija sa očeve strane je iz okoline Osečine i Tekeriša. Ivana kaže da su se njeni preci slili sa različitih geografskih meridijana da bi došli u Šabac i ostali u njemu zauvek. Ona je izuzetak, živi u Americi i mnogo putuje, ali je „jednom nogom tamo, a drugom u rodnom gradu“.

Nostalgična, dolazi dva do tri puta godišnje da poseti oca i sestru, familiju i brojne prijatelje. Ostane po mesec, dva, često boravi na Savi gde njen otac ima vikendicu. Kako vreme prolazi, sve više ima potrebu da se vraća svojim korenima.

Foto: Privatna arhiva


SVI PUTEVI VODE U ŠABAC
Jednom prilikom, upoznala sam gospođu koja radi za Stejt Dipartment. Upitala me je odakle sam. Kažem: „Iz Srbije.“ Ona insistira: „Odakle iz Srbije?“ Odgovorim: „Ne verujem da znaš. To je grad u Srbiji, a nije Beograd. Zove se Šabac“. A ona kaže: „Znam ja Šabac, bila sam tamo. Učestvovala sam u organzovanju ŠLF-a kada sam radila u Ambasadi.“ Eto. Svi putevi vode u Šabac.


- Šabac je moj koren zauvek. Tu je moj deda napravio kapiju na ulazu u Veliki park dok se obučavao za majstora kada je došao u Šabac iz Bosne. Skućio se u Šapcu i imao šestoro dece. Moj tata je služio gradu na raznim funkcijama i organizovao da se podigne spomen-česma žrtvama Velikog rata ispred hotela Sloboda. I sada, kao penzioner, i dalje živi u Šapcu, večno zaljubljen u Savu, gde provodi najveći deo vremena.

Sa retkim i neobičnim darom da povezuje različite kulture i narode, Ivana veruje da je to u direktnoj vezi sa Šapcem.

- Uvek smo bili na raskrsnici puteva i kod nas se slivalo najbolje, primili smo mnogo kvalitetnih uticaja sa raznih strana i mnogo dobrih ljudi je došlo, zbog kojih smo bogatiji kao grad, duhom i istorijom. Ovde u Americi često pričam o svom rodnom gradu, u koji ću se uvek vraćati. Kažem im da smo mi bili linija između turskog i austrougarskog carstva. To je bila otežavajuća okolnost kada je počeo rat, prvi smo bili na udaru, ali sa druge strane, u nas je ugrađena mogućnost da razumemo različite svetove, možda više nego drugi.

Išla je u „Jankovu“ osnovnu školu, a u petom razredu počela je da peva u Horu „66 devojaka“, što je za nju bio važan deo odrastanja. Sa horom je proputovala Evropu. To je bilo jedno od formirajućih iskustava koje je u njoj razvilo ljubav prema putovanjima.

- Lepo je kada ljudi dobiju šansu da nešto probaju i vide šta ih zanima. Važno je biti izložen različitim iskustvima. Mene je to lutanje po svetu uvek zanimalo, kaže uz osmeh koji je njen zaštitni znak.

Foto: Privatna arhiva


Kada je došlo vreme za upis u srednju školu, nije baš bilo lako. Kao devojčica, volela je prirodne nauke, matematiku posebno, išla je na takmičenja, podučavala đake u slobodno vreme, a istovremeno volela jezike, muziku, interesovala se za volonterski rad i organizaciju društva. Zamišljala je sebe u poslu koji ima uticaj na širu društvenu zajednicu.

- Našla sam se u neobranom grožđu jer sam upisala prirodni smer, a „vukao“ me je jezički. Otišla sam kod tadašnjeg direktora Gimnazije, Miroslava Jovanovića. On me je izgrdio, rekao mi je da ću se pokajati zato što prirodne nauke otvaraju sva vrata, da su društvene nauke teži put, međutim, ja sam insistirala i isterala svoje. Vremenom sam shvatila mudrost direktorove poruke, da bi to, možda, bio lakši i mirniji put kroz život, ali nisam zažalila. Da mogu da se vratim u to vreme, verovatno bih donela istu odluku, ali mi matematika nedostaje. I dan-danas imam grupu prijatelja sa kojima razmenjujem logičke i matematičke probleme iz hobija.

U godini kada je upisala španski jezik i književnost na Fiološkom fakultetu u Beogradu, izbio je rat u bivšoj Jugoslaviji. Za sve nas koji smo jugonostalgičari, epitet „bivša“ uz Jugoslaviju „para uho“. I za Ivanu, takođe.

- Nama koji smo tih godina studirali, u vreme rata i sankcija, bilo je mnogo teže, ali snalazili smo se kako smo znali i umeli, prijavili smo se da čuvamo decu u Španiji da bismo vežbali jezik i na razne načine pokušavali da budemo deo Evrope. Studiranje ratnih godina prevazilazili smo zahvaljujući mladosti i, bez obzira na sve, studentske godine su najlepše u mom životu. Bilo je dana kada nije bilo hleba, ni struje, rat je lebdeo nad našim glavama, a mi smo išli na demonstracije, želeći drugačiju budućnost. Često se pitam kako bi bilo da rata nije bilo, ali jedno je ono što se dešava na kolektivnom polju, a drugo u životu pojedinca. Moramo da se trudimo da naučimo da plivamo kroz vode života da ne bismo potonuli.

Ubrzo nakon diplomiranja, otišla je u Ameriku. Za vreme studija postalo joj je jasno da ne želi da radi kao profesor, ili prevodilac, shvatila je da joj „leži“ da gradi mostove između ljudi i da aktivno učestvuje u društvu. Bilo joj je jasno da Srbija prolazi kroz tranziciju, da više ništa neće biti isto, da neće država biti ta koja će organizovati naše živote, nego da moramo sami da se potrudimo.

Foto: Privatna arhiva


- Došla sam u Ameriku da završim master studije upravljanja u javnoj administraciji na Džordž Mejson fakultetu Univerziteta u Vašingtonu. Ovde postoji model koji je, verovatno, jedinstven u svetu zato što Amerika nema tradiciju centralizovane države koja obezbeđuje sve potrebe građana. Privatna inicijativa je jako izražena u organizaciji društva, što je uticalo da se razvije neprofitni sektor, koji se definiše u odnosu na poreski status. Neprofitni sektor je produžetak državne organizacije kroz privatnu inicijativu, gde se ljudi sami organizuju i pokušavaju da animiraju društvo za ono što smatraju da je bitno.

Zainteresovala se zato što je mislila da će da će to jednog dana i kod nas zaživeti, da ćemo morati da naučimo da se organizujemo kao građansko društvo sa individualnim inicijativama. Međutim, kako već život ima svoje izbore, otišla je u Egipat. Iako je trebalo da bude kratak boravak, ostala je tamo četiri godine radeći za neprofitnu lokalnu koptsku organizaciju.

- To je jedna od najvećih i najstarijih organizacija u Egiptu. Oni imaju šesto ljudi koji rade širom Egipta u siromašnim zajednicama. Egipćani kažu: „Kad jednom piješ sa Nila, vraćaš se zauvek“. Kada sam se vratila se u Ameriku, nastavila sam saradnju sa Egiptom u neprofitnoj humanitarnoj organizaciji Hands Along the Nile Development Services.

U „Hendcu“ je direktor već 16 godina, vodi postojeće i osmišljava nove programe. Jedan tok su programi za ekonomski i društveni razvoj u Egiptu u zajednicama kojima je potrebna pomoć. Ti programi su često usmereni ka ženskim zajednicama, osobama sa posebnim potrebama, mladim ljudima, siromašnima, bolnicama, obukama za zapošljavanje, za samostalne male privrednike....

- U Egiptu postoji veliki problem sa nepismenošću. Procenjuje se da je od 100 miliona stanovnika skoro 50% nepismeno, što je ozbiljan podatak. Takođe, Svetska banka procenjuje da tamo oko 30% stanovništva živi ispod granice siromaštva, 1,45 dolara po danu. Učešće žena u ekonomiji je među najnižim na svetu – oko 17%. Nasilje i diskriminacija nad ženama u Egiptu je još uvek jako prisutno i duboko ukorenjeno. Female Genital Mutilation je na tvrdoglavo visokom nivou, 87%. Nezaposlenost među mladima je oko 30%. To su neki od problema kojima se bavi naša organizacija.

Takođe, imaju i veliki broj programa za međunarodnu saradnju između različitih grupa i profesionalaca, uglavnom između Amerike i Egipta, ali rade i u Maroku, Tunisu, ponekad u Libanu. Nekada su to razmene medicinara, medicinskih sestara, naučnika, kao i grupa koje se bave ženskim pravima i opunomoćenjem žena u društvu.

Foto: Privatna arhiva


- Dovodimo grupe sa Bliskog istoka da borave mesec dana u Americi, kroz profesionalnu razmenu i usmerenje, nakon čega pokušavamo da podržimo zajedničke projekte, da unapredimo slabe tačke. Još uvek se bavim građenjem mostova, pokušavam da nađem teme koje su od zajedničkog interesa između zemalja i omogućim ljudima da razmene iskustva i zajedno dođu do novih ideja. Ivana se bavi i prevencijom konflikta. Kaže da ljude treba osvestiti da ne dozvole da se njima manipuliše kao što je to svojevremeno bilo na našim prostorima, navodno zbog verskih i nacionalnih identiteta, da prepoznaju znakove požara i pokušaju da ga preveniraju.

- Takođe, logika nalaže da treba pomoći tim zajednicama, koje su često siromašne, da zajedno reše probleme koji ih pritiskaju, a ne da krive jedni druge. To radimo, uglavnom, u Egiptu između hrišćanskih i musimanskih zajednica, tamo gde često dolazi do sukoba i nasilja.
Ivana živi u Arlingtonu (Virdžinija), sa druge strane Vašingtona. Kaže da je u potpunosti ispunjava posao koji radi, da se oseća smisleno. Naravno da, kao u svakom, i u njenom poslu, ponekad naiđu krize kada se preispituje da li ostavlja trag to što radi, a onda dobije pismo kao potvrdu i ohrabrenje da nastavi dalje.



- Kada mi neko zahvali zbog činjenice da se njegov ili njen život promenio iz korena zahvaljujući programu koji sam organizovala, da su im se otvorila vrata kojima se nisu nadali, da vide sebe u drugačijem svetlu i shvataju poentu svog života, to je nenadoknadivo. Ne postoji novac koji može da plati osećaj da se zbog nečega što sam uradila nečiji život promenio na bolje. Čak i da je samo jedan život u pitanju, to daje smisao mom životu.

Od kada je došla u Ameriku, Ivanin hobi je, osim matematike, sviranje klavira, što je, kaže, jedna jedna od prednosti života „preko bare“. Tamo je sve dostupno i fleskibilnije, nema limita u vezi sa godinama.

AMBASADOR ŠAPCA
Često pričam o Šapcu i ljudi se uvek impresioniraju kada čuju našu geografsku poziciju koja utiče na naš mentalitet. Mi razumemo Istok i Zapad, imamo zapadnjački osećaj za biznis i trgovinu, a sa druge strane istočnjački, mirniji i iznijansirani pogled na svet. To je jedan od razloga zbog kojih sam počela da radim ovaj posao, jer baš zato što sam iz Šapca, imam veću širinu i sposobnost da pomirim dva različita sveta, da služim kao most između različitih kultura i naroda.


- Volela bih da napravim program koji bi omogućio razmenu sa Srbijom, naročito sa mladim ljudima koji treba da upoznaju svet i da svet upozna njih. Sa prijateljima iz Šapca odavno sam skovala šaljiv naziv buduće organizacije “ Hands Along the Sava “.

U međuvremenu, dolazi u Šabac kad god joj se ukaže prilika.
- Neka se naš lepi grad razvija i svetli i dalje. I neka se ponosi svojom raznolikošću, svojom kulturom i istorijom, poručuje Šapčanima i dodaje: Vidimo se uskoro!
M. Filipović

Najnoviji broj

23. maj 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa