Info

19. maj 2022.19. maj 2022.
Damir Okanović, direktor komiteta za bezbednost saobraćaja, Foto: "Glas Podrinja"

Damir Okanović, direktor komiteta za bezbednost saobraćaja, Foto: "Glas Podrinja"

DAMIR OKANOVIĆ, DIREKTOR KOMITETA ZA BEZBEDNOST SAOBRAĆAJA

Zakon nije čarobni štapić

Zakon mora da dovede do uspostavljanja sistema, da omogući delotvorno saobraćajno obrazovanje, delotvornu represiju, ali i održavanje puteva i da sve to bude uvezano. Samo na taj način se dolazi do željenih rezultata. Svakom izrečenom kaznom se upućuje poruka javnosti i ona može da glasi “nemojte to da radite”, a može i da glasi “radite to, nećete imati velikih posledica i problema”. Najvažnije je da ljude vaspitamo tako da poštuju jedni druge, zatim da ih obrazujemo koje su to opasnosti od određenog ponašanja, a potom da ih obrazujemo o saobraćajnim pravilima i tek na kraju da ih obučimo kako da upravljaju vozilom
Nakon nekoliko godina, na teritoriji Šapca je dete izgubilo život u saobraćajnoj nezgodi. Od Nove godine bilo je nekoliko nezgoda u kojima je poginulo više lica, a takve vesti iz cele Srbije stižu svakodnevno.

Da li je problem u nedovoljno efikasnom Zakonu ili njegovoj primeni i zašto mnogo više pažnje treba posvetiti prevenciji, odnosno saobraćajnom obrazovanju i vaspitanju, razgovarali smo sa Damirom Okanovićem, direktorom Komiteta za bezbednost saobraćaja Srbije.

Da li aktuelni Zakon o bezbednosti saobraćaja nije dovoljno dobar ili je problem u njegovoj primeni? Može li se očekivati da će se on uskoro menjati?
-Zakon mora da se menja, ali Zakon nije čarobni štapić i ništa se neće promeniti njegovom izmenom. Zakon mora da dovede do uspostavljanja sistema, da omogući delotvorno saobraćajno obrazovanje, delotvornu represiju, ali i održavanje puteva i da sve to bude uvezano. Samo na taj način se dolazi do željenih rezultata. Zakon je alat. Treba da se menja na najviše dve godine, jer saobraćaj je živa materija, ali se i vide neki nedostaci koji nisu mogli da se predvide u trenutku izrade. Novi Zakon će doprinositi poboljšanju sistema bezbednosti saobraćaja, što će rezultirati smanjenjem broja stradalih.

Imamo primer poznatog pevača koji vozi bez dozvole, pod dejstvom narkotika i alkohola i dobija novčanu kaznu. Činjenica je da svi na lokalnom nivou poznajemo nekoga ko se slično ponaša. Na koji način se ovakvim ljudima može stati na put?
-Da su svi ti ljudi u vrtiću, osnovnoj, srednjoj školi, imali saobraćajno obrazovanje i vaspitanje, ali ne u aktuelnom obliku, možda bi se drugačije ponašali. Vrlo je primitivno društveni status i važnost u društvu dokazivati javnom demonstracijom toga da se Zakon na njih ne odnosi. To je kada neko parkira na pešačkom prelazu, ili baš ispred bašte kafića i ometa prolaz drugima, jer hoće da pokaže da pravila za njega ne važe. Pored toga što je primitivno, to je i opasno. Kod nas mora da se formira kultura da se treba ponašati bezbedno zbog sebe. Najbolji primer su roditelji koji svoju decu prevoze na jako opasan način. Neosporno je da roditelji vole svoje dete, ali ga voze tako da ono stoji između sedišta i ukoliko dođe do sudara to dete će nastradati. To pokazuje da nešto nije u redu sa našom svešću. Najvažnije u sistemu je da podižemo nivo svesti i kulture, a onda će se drastično smanjiti broj ljudi koji se loše ponašaju i pokazuju svoju moć time što krše Zakon.

Pešak privilegovani gost na pešačkom
-Svako ima svoj prostor u saobraćaju. Trotoari pripadaju pešacima, a kolovozi vozilima. Pešački prelaz se nalazi na kolovozu i tu prednost imaju pešaci. To je deo kolovoza gde je pešak privilegovan, ali nije domaćin. Kada se ide negde u goste, najavi se. Vozač mora da bude psihofizički sposoban za vožnju, a pešak ne mora. Ukoliko dođe do sudara na pešačkom svakako je primarno kriv vozač. Obaveza vozača je da vodi računa o pešaku, ali se pešacima nameće obaveza zbog njih samih.


Da li bi imalo smisla pooštriti kaznenu politku?
-Osnovna svrha kazne jeste, pre svega da utiče na samog učinioca da prekršaj ne ponovi. Osim specijalne postoji i generalna prevencija, a to je da svaka kazna utiče na društvo generalno. Svakom izrečenom kaznom se upućuje poruka javnosti i ona može da glasi “nemojte to da radite”, a može i da glasi “radite to, nećete imati velikih posledica i problema”. Poruka u slučaju pevača, iako je kazna nepravoznažna, je da vam se neće desiti ništa loše. Njemu je mogla da se izrekne zatvorska kazna.

Počela je sezona vožnje motora. Svage godine na teritoriji Šapca strada neki vozač motora. Dok oni krive druge vozače da im, najčešće seku put, drugi vozači tvrde da njih ne mogu da vide jer voze prebrzo. Može li se ovaj problem rešiti?
-Slika nije crno-bela. Istina je negde na sredini. Odgovorni su u određenoj meri i vozači motocikala, nekada i ostali vozači, ali ne treba zanemariti ni puteve. Neretko motoristi stradaju zbog nebezbednog stanja puta. Ono što na putu za automobile predstavlja nelagodnost, za motor znači pad.

Kada se pogleda ukupan broj saobraćajnih nezgoda, uvek je jedan deo zbog ponašanja čoveka, jedan deo zbog puta, a jedan deo zbog vozila. Zato treba raditi sistemski. Kod nas do skoro nije ni postojala obuka za vožnju motocikla. Motociklisti su se samoobučavali. Dešavalo se da čovek uzme motor i ne uspe ni da krene, nego padne u mestu. Sada više ne može odmah ni da se sedne na jak motor. Ipak, obuka još nije na potrebnom nivou. Neko može 30 godina da vozi automobil, ali da ne zna da vozi motocikl. On ima neke posebnosti koje nisu prepoznate u sistemu obuke vozača.

Trotineti treba što pre da se regulišu i nije im mesto na trotoarima i u pešačkim zonama. Moraće da se ispune određeni preduslovi u smislu godina i poznavanja propisa


Često imamo i nezgode u kojima ginu pešaci. Neretko na njih nalete vozila i kada su na pešačkom prelazu. Mogu li pešaci da stupe na pešački bez gledanja levo – desno? Da li oni mogu biti krivi ukoliko dožive nezgodu na pešačkom?
-U nekim državama pešaci mogu na pešački, a da ne gledaju da li će automobil stati, jer se to podrazumeva. Naš Zakon kaže da je pešak dužan, pre stupanja na kolovoz, da se uveri da li može bezbedno da pređe, ali nakon što je stupio više nema obavezu da se u to uverava. Mi uvek kada radimo obuku i dece i starijih insistiramo na tome da se gleda i levo i desno sve dok se ne pređe. Nažalost, imamo veliki broj stradalih pešaka zbog toga što je jedan automobil stao da ih propusti, oni su stupili na kolovoz, a kada su prešli u drugu kolovoznu traku na njih je naletelo vozilo koje je obilazilo ono koje je stalo.

Problematične raskrsnice se pretvaraju u kružne tokove
U Šapcu postoji nekoliko problematičnih raskrsnica, na kojima su sudari češći nego na drugim mestima. Uredno su obeležene svom signalizacijom. Kako se kod ovakvih slučajeva može rešiti problem?
-Ukoliko je na nekom mestu povećan broj saobraćajnih nezgoda treba da se izvrši analiza zbog čega se to dešava. Najlakše je pripisati ljudskoj grešci, ali se postavlja pitanje zašto tu ljudi više greše nego na drugom mestu. Kod raskrsnica se u poslednje vreme najčešće problem rešava tako što se četvorokraka raskrsnica prekomponuje u kružni tok. Na taj način se povećava bezbednost, a u određenim slučajevima i ubrzava protočnost. To naravno zahteva određena sredstva, ali se postavlja pitanje da li se više isplati ulaganje u to ili ljudski životi.


Kod nas je potpuno normalna pojava da vidimo bicikliste koji prelaze pešačke prelaze na biciklima, ali i da voze u pešakim zonama i po trotoarima. Gde je njihovo mesto u saobraćaju?
-Našim Zakonom biciklistima nije zabranjeno da voze bicikl preko pešačkog, ali u tom slučaju oni nemaju status pešaka. Bicikl ima status vozila, a biciklista status vozača vozila i ostali vozači nemaju obavezu da ih propuste na pešačkom prelazu. Neki biciklisti smatraju da su vozači dužni da se zaustave i propuste ih, ali nisu. Trotoari i pešačke zone pripadaju pešacima. Biciklistima nije mesto na trotoarima.

Sve je veći problem i električnih trotineta, koje naš Zakon ne prepoznaje. Posebno zabrinjava da ih sve češće voze deca. Može li se očekivati da i oni uskoro budu obuhvaćeni Zakonom?
-Električni trotineti nisu regulisani Zakonom. Njihov status je nedefinisan. Pravni sistemi velikog broja država su bili zatečeni njihovom pojavom. Saobraćajna struktura je prilagođena za motorna vozila i pešake i postoje biciklističke staze za bicikliste. Trotineti ne spadaju u tu podelu.

Najbliži su biciklima i u najvećem broju država su poistovećeni sa njima, što znači da im je dozvoljeno kretanje biciklističkim stazama i kolovozom. Stav Komiteta za bezbednost saobraćaja je da trotineti treba što pre da se regulišu i da im nije mesto na trotoarima i u pešačkim zonama. Moraće da se ispune određeni preduslovi u smislu godina i poznavanja propisa. Na tržištu sada postoje trotineti koji mogu da idu i 100 kilometara na čas. Tu su i električna bicikla i još neka mikroprevozna sredstava i treba održavati korak sa tim. Neke države, kao što je Velika Britanija, su takva prevozna sredstva zabranila.

Šta statistika kaže, koji su najčešći uzroci saobraćajnih nezgoda sa najtežim posledicama?
-Uzrok broj jedan je brzina, a broj dva alkohol. Još dva bitna faktora su mobilni telefon, koji ne ulazi u statistiku, jer će retko koji vozač priznati da je izazvao nezgodu gledajući u telefon, kao i korišćenje pojasa, odnosno kacige. Od oko 500 poginulih godišnje, najmanje 100 njih bi preživelo da je koristilo pojas. Na prednjim sedištima stepen upotrebe je iznad 80 odsto, alo je na zadnjim oko 20 odsto, što je prilično poražavajuće.

Stalno pominjete značaj prevencije u smislu saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja od najranijeg uzrasta. Na koji način se to može unaprediti u našoj zemlji?
-Struka je saglasna da je najznačajnija sistemska mera delotovorno saobraćajno obrazovanje i vaspitanje, u predškolskom, osnovnim i srednjim školama. To ne sme da se zasniva isključivo na poznavanju pravila, nego da se upoznaju sa opasnostima nebezbednog ponašanja. Najvažnije je da ljude vaspitamo tako da poštuju jedni druge, zatim da ih obrazujemo koje su to opasnosti od određenog ponašanja, a potom da ih obrazujemo o saobraćajnim pravilima i tek na kraju da ih obučimo kako da upravljaju vozilom. Vaspitanje i obrazovanje nije na autoškolama nego na porodicama i sistemu formalnog obrazovanja. Deca izlaze iz školskog sistema bez potrebnog nivoa saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja.
M.Mijailović
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa