HAJDE DA SE SLIKAMO (1)

Pre i posle rata malo se „slikalo“ u krugovima, radničkim, odakle sam potekao. Bacati pare na slike, a nemaš ni za hleb. Urezalo mi se to da smo fotke držali iza stakla po ormanima/kredencima u kuhinji i spavaćoj sobi. Fotke su bile na kartonu, u braon tonovima. Čuvam neke. Na jednoj je moja mati kao beba, s roditeljima i sestrom, iz 1918-te. Pa moja mati 1937. Nedavno sam je uslikao kao staricu/udovicu, od 95 godina. Dođu gosti, ili odeš u goste, sve ti je o nama/njima iza stakla ormana. Beše mnogo muva zunzara, poganile su staklo i fotke. S boljitkom, poče uslikavanje, uz uramljivanje fotografija. Šabačke stolarske „firme“ - „Jela“ i „Nebojša Jerković“, u kojima je radio moj otac, imale su sekcije za pravljenje ramova i za uramljivanje, kasnije se pojaviše privatne „staklarske“ radnje. Ja sam pravljenje ramova naučio, ranih pedesetih, od oca/stolar, i na časovima ručnog rada/sada se to zove ““ tehničko, u šabačkoj OŠ „Janko Veselinović“. Kad smo izporamljivali i okačili na zidove svu bližu i dalju mrtvu rodbinu, setismo se i nas, živih. I otpoče još jedan modni krik: Hajde da se slikamo! Foto radnji beše malo, upišeš se, i čekaš na red, dok majstor nabavi ploče s negativima. Kroz maglu pamtim neke, „Foto Mitić“, „Kod Žike“, „Kod Janka“. Nove fotke bile su crno-bele. I ne tako umetničke, niti na dobrom papiru, kao „starinske“. Odlazak na slikanje beše prava uzbuna. Kupanje, šišanje, udešavanje. Matorci su nas prskali i kolonjskom vodicom, da mirišemo, ali fotke nam mirisale na hemikalije. Komšije nam bacale vodu za sreću, kad smo kretali kod fotografa, gde smo čekali da iz aparata izleti, kobajagi, ptičica i onda si uslikan. Kasnije, pojaviše se putujući majstori, s rolna negativima, i uslikavanje na „brzu ruku“.
Čudo s fotkama! Na nekim, u prirodi ružni ispadali su lepi. Oni lepi, ružni. Tako saznasmo za fotogeničnost i nefotogeničnost, tj “˜oće ga ili neće foto aparat. Prvi raspališe u još veće slikanje, drugi su se od tada nerado „uslikavali“, među njima i ja, izuzetno nefotogeničan, svi su se čudili kako me foto aparat neće. Šabac polako preplaviše foto radnje, broja im se ne zna, sa fotkama u izlozima. Počeše da se uslikavaju i vojnici, da šalju fotke svojim curama, a cure se uslikavaju za svoje momke ili za konkurse Mis „Sport i sveta“ i Novo lice filma, „Filmski svet“. Usledi vreme belih čokoladica s fotkama glumaca i fudbalera. Njihove poze postaše i naše. Eto glumaca i fudbalera u boji! Šabački fotografi se dosetiše jadu. Specijalnim olovkama bojili su crno - bele fotke. Mogao si da gledaš „bojenje“ i da daješ uputstva - “˜oću zelene/plave oči, “˜oću rumene obraze i gušću kosu, lepše obrve, brkčiće, bez bora na čelu. Sve za mušteriju, sve za pare.
U osnovnoj i srednjoj školi, slikali smo se jednom godišnje, grupno, na kraju školske godine. Dođe čika fotograf, izađemo u dvorište, poređa nas na cigle - ti ovako, ti onako, ti „vodekar“, ti „ondekar“. Dobiješ fotku, tebe nema. Obezglavio te onaj ispred, mrdnuo se baš kad je škljocnulo. Ali, moraš da kupiš sliku.