HERKULES U DOMU SINDIKATA (3)

Početkom šezdesetih hit filmovi u Domu sindikata bili su italijanski pseudoistorijski o Herkulesu/Stiv Rivs. Posle njih, kupovali smo knjigu Kako postati atleta. Ne beše tada „teretana“, sami smo pravili bučice: napunimo limenke betonom i stavimo šipku, pa vežbamo. Najrazvijotka među nama beše Ben(t)skobarčanin Sreja Jevtić, naš Stiv Rivs, uslikah ga. Dom sindikata je prikazivao i necenzurisane filmove. Projekcija u podne, besplatno, za „najvažnije“ ljude Šapca. Tu smo spadali i mi, mladi stvaraoci. Odgledamo film, podele nam papiriće, sa: Da? Ne? Nikada nije bilo zaokruženo - NE! Ljubavni slučaj službenice ptt/ naš, Eva Ras, gola razvija testo za gibanicu, dok se gibanica peče Eva se gola odmara, crni mačor prede izvaljen na njenu guzu. Japanski „Carstvo čula“. Pazolinijevi spektakli: Dekameron, Cvet hiljadu i jedne noći, Kenterberijske priče. Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu“. Za ovo treba da zahvalimo Šapčanima Veroljubu Pavloviću i Vladimiru Jovičiću, nažalost sada pokojnicima. Mogli smo na blagajni da kupimo filmske plakate i fotke iz filma. U Sindikatu i ventilatore s toplim i hladnim vazduhom, tri decenije pre današnje pomame za klimama. Kad sam postao prosvetar, dovodio sam ovde članove moje kino sekcije. U Dom sindikata sam poslednji put otišao uoči NATO bombardovanja. Sloba, te večeri, reče u tv Dnevniku, nema opasnosti od napada, idite gde vam volja. Samo što sedosmo, oglasiše se sirene. Koju godinu kasnije, u toku neke projekcije obruši se krov Doma sindikata. Od tada, ovaj bioskop je zatvoren. U podrumu je „kamerni“ bioskop LM. Bioskopima dođoše glave plejeri i kompjuteri. Sediš kod kuće, ukucaš na guglu naziv željenog filma, i „ete ga“, možeš i da ga narežeš. Platno u sali Sindikata beše zaštićeno crvenom somotskom zavesom koja se otvarala pred početak filma. Od sreće, otpočnemo da aplaudiramo. Toliko smo voleli filmove da smo čuvali i poništene ulaznice, i nazive filmova, u posebnoj sveščici. Moj drug Jovan Slavković Pine je prednjačio po tome. Sredinom sedamdesetih obreo sam se u Londonu. Lutajući četvrtima, vidim grupu momaka sa dogama. Jedan od momaka uhvati me za kragnu. Gleda u mene, ja u njega, ima krupne zelene oči. Mileta! Kinoaparater iz Doma, koji nam je iz kabine puštao ploče. Emigrirao, da ne služi vojsku. Mileta me svakog dana čekao ispred hotela „Albatros“. Poklonio mi je LP, sa raritet snimcima Erika Bardona i Enimalsa. Vodio me i u Holand park, gde se sastaju naši emigranti, tu kuvaju srpski pasulj. Mileta se vratio u Šabac krajem osamdesetih, ubrzo je preminuo. Erik Bardon je dvaput gostovao u Beogradu. Odsedao je kod mog frenda Pece Popovića, urednika Džuboksa, ja bejah urednik za rok poeziju. Peca me zvao telefonom da dođem s gomilom Bardonovih ploča koje imam, da se uslikamo. Spopade me trema, ne odoh, sad se kajem. Nedavno, javlja mi se iz Las Vegasa šabčki legendarni hipik Dragan Škorić Škorija, sedamdesetih je otišao preko Bare. Jedno vreme bio je u ekipi benda The Greateful Dead. Kad je lider benda Džeri Garsija preminuo, Škorija se zaposlio u Bardonovoj ekipi. Bardon imao koncert. Škorija reče koncert se završio, urokali se od piva. Evo ti Bardona, da ti kaže - Dobro veče. Kako si? I čuh preko slušalice mumlanje na srpskom, Bardon je ove reči naučio od Pece Popovića. Škorija i ja smo često išli u Beograd, da po komisionima kupujemo ploče. Upoznali smo se zahvaljujući Frenk Zapi, imao sam Zapinu prvu longplejku.