DVE SVADBE IZ PREDUSTANIČKOG DOBA I IZBOR VOŽD

Ukoliko su janičarska i dahijska nasilja postajala mnogobrojnija i nesnosnija, utoliko je rad srpskih prvaka na organizovanju borbe bio življi. Posledica ovog rada bila je tajna i pojedinačna agitacija sjeseni i preko zime 1803. godine i održavanje veza između najodvažnijih i najistaknutijih ljudi u narodu: hajduka, seoskih knezova, trgovaca, sveštenika, kaluđera i drugih. Po kazivanjima Petra Jokića i Gaje Pantelića Vodeničarevića, žitelja topolskih i bliskih saradnika Karađorđevih (Jokić je Karađorđev buljubaša, a Gaja Pantelić rođak i komšija Karađorđev), Karađorđe je u tom periodu imao veliku aktivnost. On je obilazio sela, sastajao se sa prvim ljudima i razgovarao. Naročito je često svraćao u selo Bukovik kod svog pobratima Jovana Krstovića i staroga prote Atanasija Antonijevića. „Najposle se prvi ljudi odluče da se gdegod sastanu i porazgovaraju šta treba da rade. Oni su se i pre toga sastajali po dvojica po trojica, bilo na slavi, ili na saboru, bilo na svadbi ili krštenju. Ali u većem broju nisu se nikad našli na okupu. Međutim, o Aranđelovu danu 1803. godine Stevan Tomić iz Orašca ženio je svoga sina Maksima. Ljudi koji su spremali ustanak ugovore da se sastanu na ovoj svadbi u Orašcu i da se u skupu porazgovore. Stevan pristane da se tom prilikom sastanu kod njega moleći samo da budu pažljivi, te da on ne bude što kriv Turcima. Svatova beše dosta došlo na svadbu, a među njima više prvih viđenih ljudi iz okoline.“
Ovo je bila zgodna prilika da se prikriveni svatovskim veseljem sastanu i dogovore o onome što je letos urađeno i šta dalje treba činiti. U Stevinoj kući, prostranoj talpini, bez odaja i sa ognjištem u sredini, bilo je mnogo sveta i priličan broj viđenijih ljudi, naročito iz Kragujevačke Jasenice, a došao je i prota Atanasije iz Bukovika. Kad svatovi počeše igrati, prota usta iza sofre, tobož kao star čovek ne može više da sedi. Kroz šljivar ode lagano u jednu jaružicu. To isto učiniše i drugi. Karađorđe je sve to motrio, a kad tako mnogi odoše, on rekne Petru Jokiću, svom pouzdanom drugu i svom budućem buljubaši i barjaktaru: „Hajdemo, Petre, da se malo prohodamo.“..