Kako pravim sebi, tako i drugima

Za radost ljubitelja prave domaće zimnice zadužena je Ljiljana Graovac, koja tradicionalne recepte čuva od zaborava. Specijaliteti koje njene vešte ruke prave u domu u Glušcima uvek nagnaju kupce da se vrate po teglu više i ne pitaju za cenu. Jer, samo domaće je ono pravo. I vredi.

Godina izazova
-Pravim ajvar, ljuti, blagi, razne paprike barene, s medom, somborku, paradajz papriku, punim kupusom somborku i paradajz papriku, pečem ljute sa belim lukom, okrugle, male, duge, pravim sveže salate koje se mogu jesti 15 dana ako se čuvaju u hladnom- nabraja sve što se može naći u njenoj kuhinji, ali tu se niz ne završava.

Foto: "Glas Podrinja"

Posebno oduševljava činjenica da je Ljiljanin proizvod od početne sirovine do finalnog smeštanja u ambalažu i lepljenja etikete u potpunosti njen. Koristeći svoje povrće, znanje i umeće pravi ajvar koji je ujedno i najtraženiji od ponuđenog i zato mu s razlogom posvećuje najviše pažnje.
-Imamo sirovi proizvod, našu papriku, samo u izuzetnim slučajevima kad nešto nemam dokupim. Ove godine sam po onoj najvećoj vrućini spremala sve. Tako brzo je sve sazrelo da sam morala da radim dan i noć. Po sezoni do hiljadu tegli ajvara spakujem. Barenih paprika i ostalih pravim mnogo, pakujem u manje tegle, nisam ni brojala koliko, to Beograđani zahtevaju, a po tri kilograma do 150 tegli. Najviše prodajem po porudžbini i na sajmovima. Dolazila sam i u Šabac na bazar- naglašava ona.
Ima papriku na površini od 30 ari, kao i 1.650 strukova paradajza.

-U odgajanju učestvujemo svi, sin i snaja, nešto radnika platimo, a ostalo, kuvanje, barenje, većinom radim sama, možda za čišćenje paprike neko pomogne. Radi se noću i danju, nekoliko meseci, da imaš i zimi nešto da prodaš kad nema više sirovog proizvoda- ističe Ljiljana.


Stari domaći recept koji primenjuje u njenoj porodici prenosi se s kolena na koleno i ima svoju draž. Tako nešto ne može se naći na policama marketa. Drugog posla sem rada oko zimnice, kaže Ljiljana, nema i njemu se brižljivo posvećuje, ne prepušta ništa slučaju i prednost daje kvalitetu, pa makar to iziskivalo mnogo više truda i energije, jer drugačije da radi ne zna. Budući da ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo, uz učešće na brojnim sajmovima usledila su i priznanja.

Drugog posla sem rada oko zimnice, kaže Ljiljana, nema i njemu se brižljivo posvećuje, ne prepušta ništa slučaju i prednost daje kvalitetu, pa makar to iziskivalo mnogo više truda i energije, jer drugačije da radi ne zna

Sajamska priznanja
-Da je lako, nije. Mnogo volim da spremam ajvar, iako godine čine svoje, ali se trudim. Putujem preko Agrobiznisa iz Mitrovice, kao i posredstvom naše Turističke organizacije. Prošle nedelje sam bila u Bijeljini, pa u Koceljevi, planiram da idem u Grocku, Krupanj, Šid. Godine 2018. sam preko Turističke organizacije Bogatić prvi put otišla u Beograd na Međunarodni sajam etno hrane i pića, odmah sam dobila specijalno priznanje, ohrabrenje da nastavim dalje iz godine u godinu. Mnogo mi je Festival zimnice u Koceljevi značio, jer smo prvi put kad sam otišla ljubazno dočekani i ispraćeni, to me održava da radim- smatra.

Najviše peče, a nešto je i barila, jer je paradajz paprika stigla tako brzo da nije te količine mogla da proda na pijaci, pa je odmah spremala. Kako kaže, ove godine prvi put iz okruženja zovu i traže zimnicu. Zbog visokih temperatura, narod je malo spremao i većinom su naručivali iz okolnih sela.

-Mogu reći da je ukus dobar tako da neko i ne primeti da je to od barenih paprika, ali ja ne krijem kako je rađen, dajem ga povoljnije, za 800 dinara, a od pečene paprike je hiljadu. One i zahtevaju više truda, moraš peći, trebiti, mleti. Barenu papriku isto pržim tri- četiri sata. Najviše volim od pečenog i garantujem za svoj proizvod. Naravno, i moja deca vole od pečene, to radim zbog njih i za mušterije koje zahtevaju. Ima porudžbina za koje kupim ako nemam tako kvalitetnu papriku, sve zavisi od godine. Neko ima plasteničku proizvodnju, kod mene je bila na otvorenom, a za ubuduće ćemo videti- navodi vredna domaćica.

Foto: "Glas Podrinja"

Takmičarski duh
Nastavak niza specijaliteta čine oni od voća, te sadi kupinu, malinu, višnju takođe, više za svoje potrebe, ponešto ostane za sok, nešto dokupi. Slatko pravi od šljiva, smokava, trešanja, višanja, dunja, jagoda, a nekada i od kore lubenice. Prošle godine je skuvala trista tegli, ove godine nije stigla zato što su paprika i plastenici paradajza zahtevali mnogo posla. Slatki proizvodi u teglama nisu toliko traženi, pa džema ima više za sopstvene potrebe, ali zato su popularni stari kolači.

-Mogle bi verovatno i malo povoljnije da se nađu ambalaže, ali ja ne tragam mnogo. Gde naletim, tu uzimam, ali ne mogu da kažem da nema računice. Četiri puta nedeljno zimi nosim salašnjak na pijacu- sreda, petak, subota, nedelja- 10- 12 kilograma umesim. Traže ljudi stare recepte, jer sve rasprodam. Svi salašnjake vole, ali to zahteva isto puno posla, pa pečem velike količine, završim u jedan noću, ujutru na pijacu, a nosim i na sajam u Sremskoj Mitrovici- priča.

Dok je snaga drži, praviće i za prodaju, ali i za decu i sebe. Ima dva sina, troje unučića i svi vole ajvar i druge proizvode domaće radinosti. S obzirom na to da je takmičarskog duha, nadmetala se u mešenju gibanice i tu osvojila jednom prvo, a drugi put treće mesto. Kako kaže, ajvar iz radnje je jeftiniji, nije ga probala, jer nema potrebe, ali čuje od drugih koji jesu da nije to taj ukus kao domaći. A što se tiče onog sa njenom etiketom, poručuje, kako pravi sebi, tako i drugima.