Filipoviću i Avriću „Tronoški rodoslov“

Podrinski kulturni klub uz blagoslov Šabačke eparhije nedavno je dodelio prestižno priznanje „Tronoški rodoslov“ Miomiru Filipoviću Fići i Draganu M. Avriću za njihovu knjigu „Vake se reči govoru u Mačvi“. Uručenje nagrade je organizovano u zgradi Osnovne škole „Dobrosav Radosavljević Narod“ u Mačvanskoj Mitrovici 5. novembra.

Vrednosti koje ostaju
Ovaj zbornik posvećen je očuvanju jezičke baštine i kulturnog nasleđa mačvanskog kraja, prenoseći bogatu tradiciju i način govora karakterističan za taj deo Srbije. O knjizi i autorima su govorili: prof. dr Zoran Avramović, prof. dr Sreto Tanasić, prof. dr Slađana Milenković, Zoran Bognar, pesnik Milomir Đukanović, književnik, Slobodan Džagić, književnik, a u ime izdavača Živorad Žika Ajdačić, dramski pisac i reditelj.

Priznanje „Tronoški rodoslov“ za autore predstavlja potvrdu da je njihov rad na polju kulture vrednovan i prepoznat. Kako je Filipović naglasio, „svaka nagrada koju dobijemo, posebno od ljudi koji poznaju i cene kulturu, velika je čast, ali i podsticaj da nastavimo da radimo na očuvanju našeg identiteta.“

-Čoveku svako priznanje prija, a ove godine sam ih dobio pet za svoj rad, za pisanje. Naše nasleđe govori o nama, o našem poreklu i vrednostima koje nam ostaju. Dragan Avrić i ja volimo svoj kraj i želimo to da sačuvamo, da traje. Nagrada je dodeljena ravnopravno njemu i meni. To je drugo, dopunjeno izdanje sa duplo više reči, prvo je urađeno pre 40 godina. Pa i danas, srešćete u Mačvi da se takve reči upotrebljavaju, prisnije su, lepše. To nas veže za zavičaj, činjenica da samo mi ovde nešto zovemo kao niko drugi. Volim kad sretnem ljude i podsete me na neke nove reči koje nismo uvrstili u knjigu- napominje Filipović.

Foto: Privatna arhiva

Izrazivši veliku zahvalnost na ovom priznanju, istakao je koliko je važno da ljudi cene i poštuju tradiciju i kulturu. Smatra da je jezik vredniji što više reči ima.

-Nekad je lepše u kontekstu rečenice iskazati neku staru, arhaičnu reč, dođe sočnije, lepše. Kad nemaš čime da popuniš, to je sve nekako uniformisano, siromašno i nema tu snagu- ni rukopisnu, ni poetsku, ni literarnu. Ubeđen sam da literatura voli što više reči ima u jednom jeziku- podvlači.
Jezik je živa stvar i normalno je da će se desiti još jedno izdanje kroz neko vreme. Radeći knjigu, tragali su za novim izrazima i rečima, bili u svakom selu.

Zrelost traži ljubav prema zavičaju
-Dešava se da u dva različita kraja imamo različite reči za isti pojam. To je normalno, ljudi to znaju. Mladi malo manje, ali i to je normalno, zrelost traži ljubav prema zavičaju i ljudi tek u određenim godinama i sa životnim iskustvom počnu malo više da razmišljaju o svom kraju i svemu što u njemu vole- smatra.

Za novinarsku reportažu i publicistiku Filipović je dobio više domaćih i međunarodnih nagrada. Autor je dokumentarnih filmova i više od 50 knjiga o istoriji i kulturi srpskog naroda u saživotu s drugim narodima i prevođen na druge jezike. Povodom 40 godina novinarskog i književnog rada dobio je na predlog kulturnih institucija iz 65 opština Srbije najprestižnije priznanje u srpskoj kulturi, Vukovu nagradu za 2015. godine. Na predlog 26 opština za rad ga je odlikovao predsednik države Sretenjenskim odličjem. Osnivač je i urednik lista sela Srbije „Seoske novine“, autor većeg broja kulturnih projekata posvećenih selu širom Srbije republičkog i regionalnog značaja. Akademik Radenko Krulj, predsednik udruženja „Svetlost“, pohvalio je autore zbog njihovog truda i posvećenosti u očuvanju jezičkog identiteta mačvanskog područja. Profesor Milutin Matić, ugledni profesor Kragujevačkog univerziteta, istakao je važnost knjige kao dela koje povezuje generacije i čuva sećanje na govor i običaje koje vremenom polako gubimo.

-Oni su me obavestili da sam nagrađen za taj rečnik. Bio sam u Kragujevcu, dobio sam zlatnik, ali najvažnije je to priznanje koje dobijete za ono što ste radili. Najveća radost čoveku je kad ljudi poštuju i cene to što radiš. Trudim se da pronalazim te ljude koji rade, koji su vredni, poštujem ih, želim da im pomognem. Ništa ne znači ako sve ostane na meni, na jednom čoveku. Moramo malo masovnije da priđemo našoj kulturi, očuvanju naše tradicije i običaja- zaključuje Filipović.