Katastrofa iz šabačkog porodilišta

Strašno je mala reč za ono što mi se sve izdešavalo u šabačkom porodilištu! Najgore od svega je bio šok koji je usledio po izlasku iz zgrade kada me je zapljusnuo zagađeni vazduh.

Da, očekujete sada da vam pričam priču kao i sve koje ste dosad čuli o tome kako je tretman u porodilištu neopravdano loš, blago rečeno. Međutim, moja priča teče ovako... Još pre nego što ću zatrudneti, a bilo je u planu (ako to uopšte može da se planira), slušala sam od raznih žena isto tako različite priče o negativnim iskustvima iz porodilišta; te lekari ovakvi-onakvi, ovaj bio loš ovoj, onaj onoj, higijena ispod svakog dostojnog nivoa, hrana kao i „u svakom drugom“ jednolična i nekvalitetna... Svakoj je nešto falilo, ružno joj se desilo itd.

Tek kad sam i sama ostala trudna zapitala sam se: Čekaj, zar je moguće da baš sve imaju loš tretman tamo? i počela sam da se raspitujem kod onih, od kojih nisam ništa čula, kako su prošle, u nadi da ću čuti neko lepo iskustvo. Verujte mi utešila sam se jer sam počela da otkrivam sasvim normalne stvari, okolnosti i neke realnije priče. Kažem realnije jer kada sam lično tamo stigla, ipak sam imala određenu dozu straha kako ću ja proći, videla sam da tamo nema karakondžula, ajkula i drakula već su to ljudi (karakterno mislim) koji su prema svima nama uglavnom bili maksimalno pažljivi, uslužni, čak i spremni na šalu (zamislite to). Kažem „uglavnom“ zato što “u svakom žitu ima kukolja“ MADA žene sa mnom u sobi i ja smo videle i taj „kukolj“ u svetlom izdanju.

Šta hoću da kažem? Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i hajde recite da i Vi sami, čak i ako ste prave „mice“ niste nekad bili grubi ili neljubazni prema drugom čoveku - jer Vam nije bio dan dobar, neko Vas je već iznervirao ili štagod.

Napraviću malu digresiju... Moje pravilo je uvek bilo da budem ljubazna i prema „drskoj šalteruši“ i, verujte na reč da je istinita ona naša narodna “Lepa reč i gvozdena vrata otvara“. Sa takvim pristupom, s druge strane sam nakon prvog neprijatnog obraćanja viđala osmeh i ljubaznost.
Dakle, nema potrebe čak ni za komplimentom, ako ne znate da ga uputite, dovoljan je smiren ton i pravite se da Vam se ta osoba obratila najnormalnije. (U redu, sad sam dala neiznuđen savet, možete ga zanemariti ako Vam smeta.)

Da se vratim na temu. Otišla sam da se porodim očekujući sve najgore što su mi ikada rekli: nehigijenu, neljubaznost, lošu hranu (čitaj: najgoru moguću hranu)... na kraju i nestručnost, a sve što sam tamo zatekla su bili ljudi koji su se trudili da u skromnim uslovima rade svoj posao sa najboljim učinkom. I bilo je hitnih intervencija koje su rešene, lažnih dijagnostika zbog loše opreme, ustanovili su da je ipak sve u redu i žena je puštena kući u predviđenom danu.

Doktori su dolazili rano ujutru da vide svoje pacijentkinje tokom svoje smene, odgovarali su na poruke ako nisu bili u prilici da pričaju... izlazili u susret pacijentima na upućenu im molbu, ipak neka pitanja su ostala bez odgovora, a neki odgovori su dugo čekani - zbog manjka kadra koji je jedva postizao svoj redovan posao. Zaista, kao i svima i njima treba razumevanja s naše strane, naravno da svako želi da ostavi dobar utisak i kao radnik i kao osoba.

Složićete se da je ipak teže biti dobar doktor i medicinska sestra, pa i spremačica u bolnici koja prvenstveno oskudeva sa ljudima na svim pozicijama i sa opremom, nego biti to isto u nekoj ekonomsko razvijen(ij)oj državi koja ima sve potrebne uslove za rad.

Nasuprot pomenutim uslovima, hrana, za koju sam takođe očekivala najnižu ocenu, bila je više nego solidna: ukusna, bogata i raznovrsna, uz to - servirana ni vruća ni hladna.
Na kraju, izrazila bih zahvalnost svima sa kojima sam se susrela iako im ne znam svima imena; doktorima: Emiliji, Ireni, Milošu, Ani... sestrama: Anđi na prvom mestu (ta žena trči bukvalno da svima bude na usluzi), Jaci, Veri, Suzi...

Moja poruka svim ženama koje treba da rađaju decu je da ne izbegavaju naše porodilište zbog negativnih priča i da se ne boje “neiskustva“ mladih lekara. Lično bih pre rekla da su mlađi doktori puni entuzijazma i želje za promenom i unapređenjem svog posla iz čega proishodi kvalitetan rad.
Jedva čekam svoj sledeći odlazak na najlepše odeljenje gde vlada najveća odgovornost jer tu gde dolazi jedna zdrava osoba, odatle treba da izađu najmanje dva zdrava bića, kao što reče dr Dragan Milošević jednom prilikom.