Rok u podrumu, kolo na spratu

Mnogo je mesta, objekata, ustanova koje su kroz istoriju kreirale ne samo izgled grada Šapca već i njegov kulturni život. Jedna od institucija, iako ne tako dugog trajanja ali ogromnog značaja za generacije Šapčana jeste današnji Kulturni centar, nekadašnji Dom omladine.

Osnovan je maja 1963. godine kao Dom omladine a od 1991. godine postaje Dom kulture „Vera Blagojević”. Naziv u Kulturni centar menja početkom ovog milenijuma - 2002. godine. Iako postoji tek 62 godine, za ovo mesto u najužem gradskom jezgru Gospodar Jevremove ulice Šapčane vežu jaka sećanja na manifestacije, okupljanja, početke brojnih stvaralaca iz različitih oblasti umetnosti, na bezbrižnu mladost i okupljanja u prostoru koji je bio njihov izlazak u svet, mesto okupljanja, razmene ideja i stvaralaštva. Mesto prvih igranki, rok svirki, ljubavi. Jedna od onih čiju je mladost ali i život formirala ustanova u kojoj je provela svoj radni vek je Branka Todorović, dugogodišnja urednica tribinskog i recitatorskog programa.

Branka Todorović, Foto: Privatna arhiva

-Govoreći o nekim davnim vremenima vezanim za kulturu i umetnost našeg grada, pokušaću da ne budem pristrasna kako bih dala objektivnu sliku o značaju tadašnjeg Doma omladine, kasnije Doma kulture, današnjeg Kulturnog centra, gde sam provela ceo radni vek kao kulturni i javni radnik. Promene u nazivu imena institucije govore o prilikama i promenama u društvu kao i klimi tadašnjih političkih prilika. Zgrada izgrađena početkom dvadesetog veka, 1963. godine odlukom vladajućih struktura, postaje novo mesto okupljanja mladih i kreativnih ljudi, osnivanjem Doma omladine „Vera Blagojević“. Sedamdesetih, klub „Rupa“ postaje kultno mesto okupljanja studenata i mladih kreativnih ljudi, koji pokreću mnoge aktivnosti kao što su likovne, muzičke, dramske. Pokrenut je Zavičajni klub studenata, osnovana je slikarsko-pesnička grupa „Boje i reči“, što u mnogome govori o poletu, novim idejama i avangardnom delovanju mladih. Na temeljima tog vremena stasavale su i buduće generacije, sanjajući nove neograničene mogućnosti kreativnog izraza.

U toku odrastanja za mene je Dom bio najvažnije mesto za odvijanje društvenog i kulturnog života, jer je okupljao ljude različitog uzrasta i interesovanja, ali koji su imali zajedničku nit, ljubav prema umetnosti, bilo da se radi o muzici, pozorištu ili kulturi uopšte. Osećaj da pripadamo tom prostoru je za nas mlade imao posebnu čar, učili smo, sticali sigurnost i osvajali scenu, osvajali svoje prve umetničke uspehe. I danas kada osluškujem zidove, čujem dah i duh tog vremena ali i tremu i odgovornost pred neki bitan nastup. Mnogo je tajnih ljubavi i susreta utisnuto u svaku poru ovog prostora, mnoga lepa poznanstva i prijateljstva ostvarena. Veliki broj eminentnih muzičara, književnika, akademskih slikara i drugih kulturnih i javnih ličnosti ponelo je najlepše utiske sa sobom. Dom omladine je, jednom rečju bio magičan i pun života.

Ljudi su nalazili svoje mesto u različitim sekcijama, likovnim radionicama, muzičkim okupljanjima gradeći svoj umetnički i kulturni identitet. Organizovale su se poetske večeri, teatarske predstave, izložbe i razgovori na različite aktuelne teme. Osvrnula bih se na vreme Dramskog studija kojim je rukovodio reditelj i glumac Boris Kovač, čovek koji je u radu sa nama negovao pozorišni amaterizam, učio nas ovladavanju scene, govornoj kulturi i uzajamnom poštovanju. Željni dokazivanja pravili smo neverovatne pomake kroz različite vrste umetničkih formi. Svako književno veče, izložba, svirka, značila je malu revoluciju u gradu, dajući.Šapcu posebnu kulturnu dimenziju.

Zgrada današnjeg Kulturnog centra sagrađena je početkom 20. veka kao Dom trgovačke omladine na mestu kuće braće Bogatinčević, koja je stradala tokom Prvog svetskog rata.

Dom omladine je bio simbol slobodne, neformalne i avangardne kulturne scene koja se razvijala paralelno sa ostalim kulturnim i društvenim promenama u zemlji. Za mnoge je to bilo mesto okupljanja ljudi koji su želeli nešto drugačije od onoga što su im nudile tradicionalne institucije. Umetnici su eksperimentisali sa novim konceptima i idejama. I za kraj ovog prisećanja ne mogu a da ne izrazim žal što je klub „Rupa“ (današnji klub „Fleka“), ostavljen da propada nemajući više nikakvu funkciju, mesto koje ostaje duboko ukorenjeno u sećanjima generacija i generacija koje su tu stasavale i posećivale je. „Rupa“ je i danas deo kulturnog nasleđa Šapca i važan deo istorije muzičke i umetničke scene tog perioda – priča Branka Todorović.

Sa osmehom ali i blagim nagoveštajem sete, Šapčani se prisećaju mesta ali vremena kada se izlazilo na korzo, slušale svirke u Domu omladine, išlo na časove folklora. Oni nešto stariji, pamte i probe hora čuvenih „66 devojaka“ kada su se leti, kroz otvorene prozore Doma omladine preplitali glasovi među kojima se izdvajao onaj, diregenta Branka Đurkovića.

-Moja sećanja na Dom omladine datiraju iz 1964. godine. Na samom ulazu je bila „Narodna tehnika“ gde sam dolazio na kurs fotografije. Sa desne strane od ulaza je bio Aeroklub, prostoriji pored, odvojeno, kao kiosk prostor za mračnu komoru. Kurs za fotografe je vodio Toma Kekić, i ja sam pohađao jedan koji je trajao dve nedelje. To su bili moji prvi sureti sa ovom ustanovom gde sam kasnije često navraćao i družio se sa članovima Aerokluba. Igranke su priređivane u sali na spratu i to vikendom. Pored Doma omladine je bio Šah klub i on je bio dosta posećen. Ispred naravno korzo koji krene negde oko 7 sati uveče i oko pola 9-9, kao da neko dune u pištaljku, nema nikog, prazno sve. Znalo se gde ko stoji i tako je bilo godinama. Jedno vreme je čak korzo bio i produžavan, do Pozorišta, pa su ga onda skratili. Sad to mladima kad pričamo, bude smešno – izađeš na korzo, napraviš krug, dva, nekoliko i ideš kući. Izađeš bez para ili eventualno posle odeš na neki čaj, piće i to je izlazak – seća se Vladimir Đinić, saobraćajni inženjer u penziji.

Vladimir Đinić, Foto: Glas Podrinja

-Radne akcije, proslave Dana omladine, razne aktivnosti kretale su tih osamdesetih godina iz Doma omladine. U velikoj sali su bili razni programi. Sećam se gostovanja Ljube Moljca recimo, plesne škole koja je prvi put organizovana u Šapcu, u „Rupi“ se svirala rok muzika. Dolazila je Ju grupa, bilo je tih godina pravo kultno mesto okupljanja šabačke omladine. Uvek puno posetilaca na svemu što je organizovano. Radili smo u Omladinskom servisu „Vera Blagojević“ koji je tada bio pri Domu omladine gde su nam bile i kancelarije. Imali smo i do tri hiljade članova, non-stop je neko dolazio, navraćao. Tamo smo ostali do 1982. godine kada je uveden nov Zakon o omladinskim zadrugama, kada smo odvojeni i započeli samostalnu delatnost – navode Vera Urošević i Svetislav Đurić iz Omladinske zadruge „Šabac“.

Svetislav Đurić, Foto: Glas Podrinja

- Nisam bio čest posetilac tadašnjeg Doma omladine, ne zato što mi se sadržaj nije sviđao već što sam sve vreme provodio ispred, na korzou. Smatram da su generacije naših roditelja bile bezbrižnije kad smo izlazili u grad. Više smo se družili, svi sadržaji na kojima smo bivali ili izlazili su vezani za učešće u njima onih sa kojima smo inače provodili vreme, družili se, išli u školu..Odlazili smo u Dom omladine kad su svirali, igrali, recitovali neki naši drugari, i to je bilo mesto gde odlaziš u prijateljsku posetu, gde se osećaš da si među svojima – ističe Slavko Jovanović.

Slavko Jovanović, Foto: Glas Podrinja

-Takmičenje u govorništvu i recitovanju je za mene bilo neka polazna osnova za ono čime ću se kasnije baviti a koje se organizovalo u Domu omladine. Sećam se Branka Isailovića, Vukana Jovanovića, svih lepih događaja na koje sam volela da izađem, na nekim i da učestvujem. Tu su se dešavale stvari koje su me interesovale, od igranki do koncerata, izložbi, takmičenja, pesničkih večeri. Ta ustanova mi je uvek asocijacija na nešto lepo, romantično, na detinjstvo i mladost, mesto gde si uvek mogao da izađeš i da se osećaš lepo – objašnjava novinarka Gordana Manjenčić.

Gordana Manjenčić, Foto: Glas Podrinja