Ponovo sam pronašla sebe

Postoje trenuci u životu kada se čovek, bez obzira na godine, iznova pronađe. Kada se nakon brojnih obaveza, poslova, porodice i svakodnevne jurnjave seti deteta u sebi koje je nekada sanjalo, stvaralo i volelo. Šapčanka Ljiljana Janković je upravo jedan od takvih primera. Žena koja je, u zrelim godinama, odlučila da ponovo oslušne svoj unutrašnji glas i vrati se umetnosti, miru, ljubavi i sebi.

U osnovnoj školi, njena učiteljica je prva primetila da ima dara za likovnu umetnost.

–Bilo je to davno, u dvadesetom veku – priseća se uz osmeh Ljiljana i dodaje da je učiteljica svake godine birala učenika koji će ići na sekciju, te je nju odabrala. Tako je, kaže, sve počelo, kroz školske radove i likovne sekcije.

Foto: Privatna arhiva

Učestvovala je na likovnim kolonijama, predstavljala školu na smotrama, čak i grad na saborima u slikanju.

–To mi je tada bilo predivno. Jednom su na naš čas likovnog došla trojica bivših učenika, tada akademski slikari. Kada su videli moje radove, rekli su da bih s njima mogla biti primljena na Akademiju bez problema. U tom trenutku bila sam iznenađena, ali i ponosna.

„Ljiljana je u tekućoj godini opravdano dobila nagradu Malog ateljea za izuzetno postignuće u radu. Njen talenat, energija i želja za stalnim usavršavanjem daju zapažene rezultate.” (Jelena Spasojević likovni pedagog i osnivač Malog ateljea)

Život ima svoje planove
No, život je, kao i obično, krenuo drugim putem.

– Posle osnovne škole, usledila je srednja, fakultet, posao, udaja, deca. Umetnost je bila po strani. Radila sam tu i tamo poneku sliku za prijatelje, ali s vremenom sam potpuno prestala. Nisam imala vremena za sebe, hobije.

Kao mnoge žene, i ona je u jednom trenutku shvatila da je previše toga posvetila svima drugima, a premalo sebi. Prekretnica je, kaže, bio zdravstveni problem i hitna operacija.

Foto: Privatna arhiva

–Da se to nije dogodilo možda se nikada ne bih zastala i zapitala se – gde sam tu ja?

Taj period naveo ju je da preispita sve što je do tada radila: sebe, želje, snove, odnose.

–Shvatila sam da sam negde usput izgubila sebe. Da nemam svoje nešto, hobi, ventil. Porodica, deca su nešto najlepše i vreme provedeno sa njima je uvek dragoceno. Verujem da imam divne ćerke, supruga, ali je za svaku ženu važno da brine i osebi, svom fizičkom i mentalnom zdravlju.

Foto: Privatna arhiva

Povratak ljubavi i umetnosti
Nekoliko godina ranije, slučajno je na sajmu u Novom Sadu videla monaha koji je znao kaligrafiju i to ju je opčinilo.

-Rekla sam sebi: „A ovo želim da radim, ali ne znam kako.“

S vremenom naučila je osnove, otkrila novi svet, ali i nešto više od toga.

–Četiri godine sam posvetila kaligrafiji. Dešavalo mi se da pišem čitavu noć. To me je zaista ispunjavalo. Poklanjala sam radove prijateljima.

Foto: Privatna arhiva

Kroz kaligrafiju je ponovo pronašla mir i strpljenje, ali i put ka svojoj staroj ljubavi. U Ljiljani se ponovo probudila želja za slikarstvom. Suprug i deca su je podržali u nameri da se vrati umetnosti.

–Ohrabrivao me je, kao i ćerke. Baš kada sam odlučila da se posvetim likovnoj umetnosti otvorena je škola slikanja za odrasle. Verujem da je posvećenost mentorke akademske slikarke Dragane Đurđević bila je presudna. Motivisala nas je, podučavala, i svaki novi čas je bio mali radosni izazov.

Primetila sam da kada kod kuće radim domaći radujem se kao dete, uživam.

Povratak suštini kroz umetnosti
Tako se, posle tri decenije, vratila umetnosti i sebi.

–Svi su mi rekli. Napokon si to uradila, napokon si se vratila sebi. Ako ne sada, dok sam živa, kada?
Svoje usavršavanje nastavila je u Malom ateljeu, okružena talentovanim entuzijastima.

–To je kao terapija za mene. Dva puta nedeljno slikamo, družimo se. Moram da napomenem da je i Jelena Spasojević koja nas podučava divna. Slikam za sebe, svoju dušu. Dela poklanjam prijateljima, prodici, kolegama i trudim se da uvek bude nešto personalizovano, sa dušom.

„Ljiljana Janković je rođena 1965. godine u Šapcu. Iako je slikarstvo oduvek privlačilo, život ju je odveo na drugi put, te je po struci pravni tehničar, sa dugogodišnjim radnim iskustvom u pravosudu. Njene slike odišu iskrenošću i toplinom, nastale iz lične potrebe za stvaranjem i deljenjem lepote sa dragim ljudima. Ljiljana najčešće koristi akrilne boje, ali se povremeno izražava i kroz ulje na platnu i akvarel. Motivi koje bira su raznovrsni: pejzaži, mrtva priroda, ptice i životinje, mitološka bića, kao i mnogi drugi. Do sada je učestvovala na dve kolektivne izložbe Malog Ateljea - prvi put sa kaligrafskim radovima, drugi put sa crtežima i slikama. Ova izložba predstavlja njen prvi samostalni izlazak pred publiku. Kroz raznovrsne tehnike i materijale, ona gradi prizore koji se prirodno uklapaju u arhitektonske okvire, prate ritam pejzaža, hvataju suštinu mrtve prirode, karakter portreta, imaginaciju prostora koji nas okružuje. Svaki moti pažljivo je odabran, a zatim preoblikovan tako da ne govori samo o onom što je prikazano-veći o onome što se naslućuje“. (Dragana Đurđević, likovni pedagog)

Danas Ljiljana stvara u svom ritmu, bez žurbe i pritiska. Svaka slika nosi deo njenog raspoloženja, sećanja ili trenutka tišine.

Za Ljiljanu, slikanje nije samo hobi, već način dabude u blansu sa sobom.

–Danas, kad uzmem četkicu, ja se smirim. Sve nestane, osim mene i platna. I to je ono što sam tražila sve ove godine, sebe.

Foto: Privatna arhiva

Kaže da se u jednom trenutku rodila i ideja da svoje radove predstavi javnosti na samostalnoj izložbi. Ovog oktobra tu želju će i ostvariti. U prostoru Malog ateljea, do 24. novembra.

-Pre deset ili dvadeset godina da mi je neko rekao da ću se vratiti umetnosti i imati samostalnu izčožbu bila bih veoma skeptična. Izložba nije prodajna, ali ću tokom trajanja svakog dana biti u Malom ateljeu. Možda nekog inspirišem, podsetim da stinice život znače – pojašnjava Ljiljana.

–Nekada sam mislila da je kasno, a sada znam da nikada nije. Život se ne završava u petoj deceniji.