Konačno svoji na svome

„Humano srce“ Šapca i Ružica Popović pomogli su još jednoj porodici da dobije bolje uslove za život. Ovoga puta priča je posebno osetljiva, jer se radi o deci koja su ostala bez roditelja. Borba za njihovu lepšu budućnost trajala je punih pet godina.

-Porodicu smo upoznali posle poziva profesora iz Srednje ekonomske škole, koji nam je sugerisao da jedna učenica živi u jako teškim uslovima. Otišli smo kod njih i zatekli ih u strašnom siromaštvu.

Troje dece živelo je sa ocem koji je imao ozbiljan zdravstveni problem, bez struje i vode u kući od tridesetak kvadrata. Majka im je umrla ranije i ostali su bez ikakvih sredstava za život. Vodu smo uspeli odmah da im priključimo, međutim struju nismo mogli iz administrativnih razloga. Nije postojao nikakav trag kako su oni došli do te kuće, objašnjava Ružica Popović.

Foto: Glas Podrinja

Ubrzo deca ostaju i bez oca. Ruža i fondacija nastavljaju brigu o njima, a stariji dečak i devojčica u međuvremenu su postali punoletni. Po završetku škole počeli su i da rade, a onda iznajmili i stan, jer je život u neuslovnoj kući bio gotovo nemoguć.

Tek nedavno pojavio se i čovek koji je njihovoj majci prodao kuću. Usled privatnih problema, prevod kuće nije mu bio prioritet. Da bi kuća bila prevedena na decu, bilo je potrebno isplatiti još 200.000 dinara, što je fondacija i učinila.

-Obišla sam sve ustanove, ali nije postojao nikakav trag o poreklu kuće. Svuda sam nailazila na kamen spoticanja. Sada, kada se pojavio prvi vlasnik, konačno smo uspeli da napravimo kupoprodajni ugovor i krenuli smo u adaptaciju. Uradili smo fasadu, sredili kupatilo, ogradu novu, podove, kupili šta im je od uređaja trebalo... Uspeli smo u ponedeljak da im priključimo struju i sada imaju svoju sređenu kuću u kojoj će živeti, navodi šabačka humanitarka.

Najmlađa devojčica sada je maturant. Fondacija joj je platila matursku ekskurziju, a dobila je i novac za džeparac.

-Ovo mi je jedna od najdražih akcija koje smo imali, kao i ta deca. Odrastaju u čestite i poštene ljude. Sada su i zbrinuti i svoji na svome. Međutim, ostaje pitanje, kome pripadaju deca koja ostanu bez roditelja, kome da se obrate. To je ono što boli. Zbog toga sam srećna što ovaj posao radim 17 godina i trudim se da nijedno dete ne bude zaboravljeno, a pogotovu deca bez roditelja, ističe Ružica Popović.