KO ĆE PLATITI NERAD
U vezi članka “Zašta ste se borili“, objavljenog u listu “Glas Podrinja“, od 14. januara 2010. godine, na str. 8. od strane moga dobrog prijatelja Mioljuba Ilića, dipl. maš. inž. iz Šapca, molim vas da objavite sledeće.
Jugoslavija je oslobođena 1945. godine zahvaljujući narodno-oslobodilačkoj borbi i borbi saveznika u Drugom svetskom ratu. Trebalo je preživeti posle oslobođenja, savladati glad i bedu ratom opustošene zemlje i napredovati u budućnosti.
Ništa nismo imali kako treba za život, a zadovoljni smo bili sa crnim hlebom i žutim šećerom, ako je i toga bilo, a dobijalo se preko tačkica da bi bilo koliko toliko za sve.
U takvoj situaciji smo krenuli napred i do 1980. godine napravili takvu Jugoslaviju, koja je bila jedna od razvijenih zemalja u Svetu.
Kako je Mioljub Ilić, kao pisac članka, školovao se u toj Jugoslaviji, postao jedan od direktora Obojene metalurgije u Hemijskoj industriji “Zorka“ Šabac, ostao bez posla, kao i drugi, osvrnuću se na Hemijsku industriju “Zorka“ i njen razvoj.
Koliko mi je poznato, “Zorka“ je izgrađena iz sredstava stranog kapitala 1938. godine i nije prekidala proizvodnju čak i za vreme Drugog svetskog rata. Po oslobođenju, nastavila je sa proizvodnjom i izgradnjom tako da je postala najveća hemijska industrija na Balkanu, sa zaposlenih oko 12.000 radnika. Radnici su bili zadovoljni radom i nagrađivanjem, pa su se ponosili i prsili, što kažu pravili su se važni kao radnici “Zorke“. Zahvaljujući “Zorki“ Šabac je napredovao, izgrađivani su stanovi i ceo grad, živelo se bogato. Pored ostalog upamtio sam i izgradnju biciklističke staze od prve kapije “Zorke“ do kafane “Šaran“, izgradnje prvog solitera ul. Karađorđevoj i da ne nabrajam ostalo. Nicala su i druga preduzeća, grad se širio i od oko 17.000 stanovnika posle oslobođenja porastao na oko 80.000 stanovnika sa otvorenim školama.
U tako razvijenom Šapcu, za koji je niko i da je hteo da ga upropasti, ne bi mogao tako lako i brzo, došlo je do uništenja proizvodnje i dovođenja u bedu oko 12.000 radnika. Umesto da radnici odmah reaguju posle 1980. godine posle Titove smrti, čekalo se 30 godina da propadne “Zorka“, da prestane proizvodnja i da se 12.000 radnika dovede do gladi i bede, do prosjačkog štapa. Pošto za to vreme nije bilo nikakve odgovornosti, postavlja se pitanje šta raditi dalje u situaciji kada je prestala proizvodnja i radnici dovedeni do gladi i bede.
U takvoj situacji radnici su se setili da im može pomoći jedino država posle 30 godina po početku propadanja, odnosno narod, jer državu čini narod. Kako to učiniti kada je i narod ekonomski propao pa slepac ne može pomoći slepcu. Prvo treba zustaviti dalje propadanje i krenuti napred. Oduzeti opljačkanu imovinu od novokomponovanih bogataša, stvoriti neki kapital i krenuti napred. Treba imati u vidu da je daleko sporije oporaviti se i taj oporavak treba da teče najmanje 60 godina ako ne i više. Postavlja se pitanje ko da plati nerad fabrike “Zorka“, a to treba po njihovom mišljenju da plati država-narod a država-narod nema para. Nerad se nigde ne plaća, a mora se naći rešenje. Pravo rešenje je da se na tom zadatku slože sve partije, a zatim da složno rade na zajedničkom zadatku. Drugog rešenja nema. Kada se radi o plaćanju radnika za nerad i tu se mora naći rešenje, ali ne kao isplata ličnih dohodaka za nerad, već kao pomoć za preživljavanje u mogućnosti države ““ naroda.
Živković Miodrag, pravnik
Jugoslavija je oslobođena 1945. godine zahvaljujući narodno-oslobodilačkoj borbi i borbi saveznika u Drugom svetskom ratu. Trebalo je preživeti posle oslobođenja, savladati glad i bedu ratom opustošene zemlje i napredovati u budućnosti.
Ništa nismo imali kako treba za život, a zadovoljni smo bili sa crnim hlebom i žutim šećerom, ako je i toga bilo, a dobijalo se preko tačkica da bi bilo koliko toliko za sve.
U takvoj situaciji smo krenuli napred i do 1980. godine napravili takvu Jugoslaviju, koja je bila jedna od razvijenih zemalja u Svetu.
Kako je Mioljub Ilić, kao pisac članka, školovao se u toj Jugoslaviji, postao jedan od direktora Obojene metalurgije u Hemijskoj industriji “Zorka“ Šabac, ostao bez posla, kao i drugi, osvrnuću se na Hemijsku industriju “Zorka“ i njen razvoj.
Koliko mi je poznato, “Zorka“ je izgrađena iz sredstava stranog kapitala 1938. godine i nije prekidala proizvodnju čak i za vreme Drugog svetskog rata. Po oslobođenju, nastavila je sa proizvodnjom i izgradnjom tako da je postala najveća hemijska industrija na Balkanu, sa zaposlenih oko 12.000 radnika. Radnici su bili zadovoljni radom i nagrađivanjem, pa su se ponosili i prsili, što kažu pravili su se važni kao radnici “Zorke“. Zahvaljujući “Zorki“ Šabac je napredovao, izgrađivani su stanovi i ceo grad, živelo se bogato. Pored ostalog upamtio sam i izgradnju biciklističke staze od prve kapije “Zorke“ do kafane “Šaran“, izgradnje prvog solitera ul. Karađorđevoj i da ne nabrajam ostalo. Nicala su i druga preduzeća, grad se širio i od oko 17.000 stanovnika posle oslobođenja porastao na oko 80.000 stanovnika sa otvorenim školama.
U tako razvijenom Šapcu, za koji je niko i da je hteo da ga upropasti, ne bi mogao tako lako i brzo, došlo je do uništenja proizvodnje i dovođenja u bedu oko 12.000 radnika. Umesto da radnici odmah reaguju posle 1980. godine posle Titove smrti, čekalo se 30 godina da propadne “Zorka“, da prestane proizvodnja i da se 12.000 radnika dovede do gladi i bede, do prosjačkog štapa. Pošto za to vreme nije bilo nikakve odgovornosti, postavlja se pitanje šta raditi dalje u situaciji kada je prestala proizvodnja i radnici dovedeni do gladi i bede.
U takvoj situacji radnici su se setili da im može pomoći jedino država posle 30 godina po početku propadanja, odnosno narod, jer državu čini narod. Kako to učiniti kada je i narod ekonomski propao pa slepac ne može pomoći slepcu. Prvo treba zustaviti dalje propadanje i krenuti napred. Oduzeti opljačkanu imovinu od novokomponovanih bogataša, stvoriti neki kapital i krenuti napred. Treba imati u vidu da je daleko sporije oporaviti se i taj oporavak treba da teče najmanje 60 godina ako ne i više. Postavlja se pitanje ko da plati nerad fabrike “Zorka“, a to treba po njihovom mišljenju da plati država-narod a država-narod nema para. Nerad se nigde ne plaća, a mora se naći rešenje. Pravo rešenje je da se na tom zadatku slože sve partije, a zatim da složno rade na zajedničkom zadatku. Drugog rešenja nema. Kada se radi o plaćanju radnika za nerad i tu se mora naći rešenje, ali ne kao isplata ličnih dohodaka za nerad, već kao pomoć za preživljavanje u mogućnosti države ““ naroda.
Živković Miodrag, pravnik
Najnoviji broj
18. april 2024.
