NAŠI U SVETU - DRUGO I DOPUNjENO IZDANjE (8)
MOHIKANAC KANADSKIH ŠAPČANA
Dragan Milošević, mnogo poznatiji po nadimku Šnalica, u Kanadi je skoro 13 godina, a rodni Šabac, Stari grad, vožnje prvim snažnijim automobilima (početkom sedamdesetih) u Šapcu, noćne izlaske u Malu, Lilino pevanje, devojke, korzo, školske dane i nerazdvojne drugare: Boru Aveta, Prću, Peru Rusa, Štrla, Bobana Papića, i mnoge druge, još nosi u srcu
Verovatno zato je Dragan Šnalica jedan iz one grupe Šapčana, koji po svaku cenu nastoje da se vide bar jednom nedeljno ili kod nekog od njih u kućnim posetama, ili organizovanjem zajedničkih izleta (u planinama, na jezera, u prelepe kanadske šume) takođe i odlascima u ““ kafanu. (U Torontu se to otmenije kaže ““ restoran, ali je izraz kafana ostao u jeziku i osećaju Dragana Šnalice i njegovih kanadskih Šapčana).
Supruga Snežana, rođena Savić (kćerka nekadašnjeg poznatog šabačkog boksera Dragana Savića), uvek je raspoložena da prihvati nenadane namernike. Takođe, i da prihvati Draganove odlaske sa šabačkim drugarima: Dulom, Mišom i Kikijem i po nekoliko dana u lov na losa u planine severnog dela Kanade, ili pecanje na nekom od mnogobrojnih jezera ove velike i prirodnim lepotama bogato obdarene zemlje.
Snežanin i Draganov 19. godišnji sin Bojan studira. Odrastanje i školovanje u Kanadi je, očito, uticalo da ima druge ciljeve, želje i ambicije od roditelja. Voli i on da sa ocem peca, ali više od toga voli ““ računare i zabave koje mu omogućava jedan drugačiji, materijalno bogatiji, svet od onog iz koga je sa nepunih sedam godina otišao. Nije, naravno, zaboravio najdraže u Šapcu: baka Ljubicu (očevu majku), baku Slavicu (maminu majku), tetka Veru, udatu Jovanović, strica Jovicu Miloševića, dedu Dragana i ostalu bližu familiju, koji žive u Šapcu, i koje mnogo voli. Kad mu to uslovi omoguće, dođe u Šabac i provede mesec““dva u vreme letnjih ferija. O potrebi, želji, i čestim, veoma čestim za naše zemljake koji žive preko okeana, dolascima u Jugoslaviju Draganovim i Snežaninim, da i ne govorimo. Šnalica je poslednji put bio pre godinu i po dana, a uskoro će ““ ako Bog da ““ opet.
Žive u lepo uređenom, za naše uslove velikom, za kanadske skromnom stanu, ali ““ što Šnalica uvek ističe ““ u strogom centru Toronta. Snežana radi u jednoj nemačkoj firmi, a Dragan ima svoj Auto““servis, sa svim uslugama: od automehaničarskih, električarskih i limarskih, do rada sa pneumaticima, lakiranja i ““ prodaje. Vozi „Audi“ i uvek se radije opredeljuje za evropska, nego za američka ili japanska kola.
Počeo je Šnalica skromno, kao automehaničar, ali je radio mnoge druge teške fizičke poslove kada je 1986. godine došao u Kanadu. Sada je materijalno sređen, posao mu „ide da ne poželi bolje, da kucne u drvo“ i u porodici je život kakav samo pravi srpski šabački domaćin može da obezbedi. Jedino što ga muči je ““ nostalgija...
Svestan je Dragan Šnalica: ni on ni njegova Snežana od te tihe, naizgled nevažne, ali uvek, makar i u prikrajku, prisutne sete i tuge za „svojom zemljom“ i „svojim nebom“ , nikad ne mogu pobeći. Kao i svi njihovi zemljaci prve generacije na dalekom kontinentu.
Za kraj, Dragan Šnalica je želeo da podseti svoje Šapčane (malo je onih koji ga ne poznaju, ako ništa drugo, onda po ludorijama u mladosti) da je rođen u Karađorđevoj ulici broj 59, da je pohađao Osnovnu školu „Mileva Kosovac“ sa generacijom rođenih 1954. i da je radio u APS „7. juli“. Bile su to, ističe, najlepše godine u njegovom životu.
„Glas Podrinja“, 4. februar 1999.
LUKA KAO TREĆA GENERACIJA
Dragan Milošević ““ Šnalica i danas je jedan od tipičnih predstavnika Šapca u Torontu i provinciji Ontario. Nijedna Čivijada ili neka druga svečanost sa obeležjem grada na desnoj obali Save, ne može da prođe bez njega. Prisutan je i u drugim organizacijama Srba u Torontu. Pored ostalih zaduženja, član je Uprave Srpske akademije, jedne od najstarijih srpskih organizacija u Kanadi. I pored zdravstvenih problema, koje je imao poslednjih godina, nesalomivog je duha, pravi čivijaš sa prepoznatljivim humorom i vedrinom.
Posao je od ranije promenio. Sada radi kao nadzornik u Kompaniji za proizvodnju robotike.
Snežana, rođena Savić, radi kao menadžer jedne veće stambene zgrade. Sa njom je njihov sin Bojan koji se oženio i ima sina Luku, koji pohađa osnovnu školu.
U TRAGU SUNCA I LjUDI
Knjiga Dragana Filipovića SNOVI I KORENI, dolazi u trenutku kada i oni najprisebniji pojedinci među nama, zakleti optimisti, počinju da sumnjaju u mogućnost „pozitivnog ishoda stvari“, kada i oni sami počinju da dovode u pitanje izvodivost uređenja našeg jedinog (poslednjeg) staništa koje nam je Proviđenje podarilo; jer, valjalo bi se baviti uklanjanjem nusprodukata koje je ostavila iza sebe „Hobsova ljudska mizerija“ ““ i na zemlji (Zemlji) i u telu, i na nebu, i u duši, knjiga nade, SNOVI I KORENI, dolazi, evo ““ sada!, kada i one najistrajnije među nama, sve više obuzima „tragično viđenje života modernog čoveka“, onog koji je raspet između euforične, romantične, poetske potrebe za pronalaženjem memorije o sopstvenoj (pretpostavljenoj, lepoj) prošlosti, i neminovnosti svoje „hibridne budućnosti“, to jest, kada su, već i oni među nama, u koje smo se „uzdali“, ohrabrenja očekivali, nadu polagali, sve više i više preokupirani sublimiranjem svih igdašnjih iskustava, iznalaženjem zagubljenih repera, ne bi li se, konačno, pronašao onaj mitski kovčežić u kojem je pohranjena šifra za konstruisanje te spasonosne sonde, kojom ćemo se (kažu ““ već, uskoro) morati otisnuti u dubine prostora i vremena, i napustiti koordinate jednog sveta punog mržnje, arogancije i negativnog čovekovog rada ““ sveta, koji, po nekima, već počinje da se obrušava ispod naših nogu.
Dragan (eto! ““ i ime njegovo to govori) ““ hoće da nas spase!
Filipović je ““ Noje!... Decenijama šparta ovom planetom, što se sve sporije okreće, i hladi se ““ traži ljude!
Zapisao je gde je, sve, bio... Koga ““ sreo... U ““ knjigu. A, knjige ““ evo!
Ne sumnjamo, ni za trenutak ““ nakon njenog iščitavanja ““ da će i oni koji su počeli da gube veru u čovekovu dobrotu, u srce i vrline njegove ““ odahnuti. Ohrabreni biti neobičnim sudbinama i porukama junaka Filipovićeve knjige, onih najboljih među nama, onih što su uspeli, „unatoč svakoj mijeni“.
Za one, verujemo malobrojne koji nisu, još, stigli da se upoznaju sa novinarskom i književnom biografijom Dragana Filipovića ““ ako je takvih ““ podsetićemo čitalačku publiku da je on jedan od naših najuglednih pesnika, novinara i televizijskih voditelja, još od, sad već davne, a i dalje čudesne “™68 ““ tj. još od onih dana, kada je u redakciji „Glasa Podrinja“, sa Obradom Kovićem i Tomislavom Jerotićem, počeo da priprema serijal članaka JA, OSAMNAESTOGODIŠNjAK, feljton u kojem su omladinci srednjih škola u Podrinju prvi put, do drskosti slobodno, progovorili o svom pogledu na svet i na sve izraženije kontroverze jugoslovenskog društva, nakon onih (barem sad to znamo) relevantnih studentskih nemira u Beogradu, “™68.
Ideja za tu vrstu javne komunikacije na relaciji „mladi-društvo“, uz posredovanje izvanredne redakcije „Glasa Podrinja“, došla je, ravnopravno, od Vladislava Lalickog ““ i to, u vreme dok je Vlada, jedan od najvećih majstora palete i kista u nas, s Penjinom uređivao „Točkonjin muzej“ za prvu „Čivijadu“, i autora, tih dana, scenografije i kostomografije za adaptaciju popularne rok-opere KOSA, za njen rimejk u Šabačkom pozorištu, pod nazivom SUNČEVE PEGE i od - Dragana Filipovića, tada „pesnika od budućnosti“, koji je kao i njegova čudesna generacija iz “™68, tada i sam tragao za „više sunca“ s kultnom grupom pesnika i slikara BOJE I REČI ““ nadasve, novinara od dobre karijere, onog istog pripravnika pisane reči koji se u „Glasu“, Radio Šapcu i Regionalnoj redakciji RTS-a prekalio kao publicist.
Kao što se da videti iz njegove poslednje knjige, SNOVI I KORENI, Dragan Filipović i dalje traži SUNCE... i ““ ljude.
Radovan MIRAZOVIĆ
Verovatno zato je Dragan Šnalica jedan iz one grupe Šapčana, koji po svaku cenu nastoje da se vide bar jednom nedeljno ili kod nekog od njih u kućnim posetama, ili organizovanjem zajedničkih izleta (u planinama, na jezera, u prelepe kanadske šume) takođe i odlascima u ““ kafanu. (U Torontu se to otmenije kaže ““ restoran, ali je izraz kafana ostao u jeziku i osećaju Dragana Šnalice i njegovih kanadskih Šapčana).
Supruga Snežana, rođena Savić (kćerka nekadašnjeg poznatog šabačkog boksera Dragana Savića), uvek je raspoložena da prihvati nenadane namernike. Takođe, i da prihvati Draganove odlaske sa šabačkim drugarima: Dulom, Mišom i Kikijem i po nekoliko dana u lov na losa u planine severnog dela Kanade, ili pecanje na nekom od mnogobrojnih jezera ove velike i prirodnim lepotama bogato obdarene zemlje.
Snežanin i Draganov 19. godišnji sin Bojan studira. Odrastanje i školovanje u Kanadi je, očito, uticalo da ima druge ciljeve, želje i ambicije od roditelja. Voli i on da sa ocem peca, ali više od toga voli ““ računare i zabave koje mu omogućava jedan drugačiji, materijalno bogatiji, svet od onog iz koga je sa nepunih sedam godina otišao. Nije, naravno, zaboravio najdraže u Šapcu: baka Ljubicu (očevu majku), baku Slavicu (maminu majku), tetka Veru, udatu Jovanović, strica Jovicu Miloševića, dedu Dragana i ostalu bližu familiju, koji žive u Šapcu, i koje mnogo voli. Kad mu to uslovi omoguće, dođe u Šabac i provede mesec““dva u vreme letnjih ferija. O potrebi, želji, i čestim, veoma čestim za naše zemljake koji žive preko okeana, dolascima u Jugoslaviju Draganovim i Snežaninim, da i ne govorimo. Šnalica je poslednji put bio pre godinu i po dana, a uskoro će ““ ako Bog da ““ opet.
Žive u lepo uređenom, za naše uslove velikom, za kanadske skromnom stanu, ali ““ što Šnalica uvek ističe ““ u strogom centru Toronta. Snežana radi u jednoj nemačkoj firmi, a Dragan ima svoj Auto““servis, sa svim uslugama: od automehaničarskih, električarskih i limarskih, do rada sa pneumaticima, lakiranja i ““ prodaje. Vozi „Audi“ i uvek se radije opredeljuje za evropska, nego za američka ili japanska kola.
Počeo je Šnalica skromno, kao automehaničar, ali je radio mnoge druge teške fizičke poslove kada je 1986. godine došao u Kanadu. Sada je materijalno sređen, posao mu „ide da ne poželi bolje, da kucne u drvo“ i u porodici je život kakav samo pravi srpski šabački domaćin može da obezbedi. Jedino što ga muči je ““ nostalgija...
Svestan je Dragan Šnalica: ni on ni njegova Snežana od te tihe, naizgled nevažne, ali uvek, makar i u prikrajku, prisutne sete i tuge za „svojom zemljom“ i „svojim nebom“ , nikad ne mogu pobeći. Kao i svi njihovi zemljaci prve generacije na dalekom kontinentu.
Za kraj, Dragan Šnalica je želeo da podseti svoje Šapčane (malo je onih koji ga ne poznaju, ako ništa drugo, onda po ludorijama u mladosti) da je rođen u Karađorđevoj ulici broj 59, da je pohađao Osnovnu školu „Mileva Kosovac“ sa generacijom rođenih 1954. i da je radio u APS „7. juli“. Bile su to, ističe, najlepše godine u njegovom životu.
„Glas Podrinja“, 4. februar 1999.
LUKA KAO TREĆA GENERACIJA
Dragan Milošević ““ Šnalica i danas je jedan od tipičnih predstavnika Šapca u Torontu i provinciji Ontario. Nijedna Čivijada ili neka druga svečanost sa obeležjem grada na desnoj obali Save, ne može da prođe bez njega. Prisutan je i u drugim organizacijama Srba u Torontu. Pored ostalih zaduženja, član je Uprave Srpske akademije, jedne od najstarijih srpskih organizacija u Kanadi. I pored zdravstvenih problema, koje je imao poslednjih godina, nesalomivog je duha, pravi čivijaš sa prepoznatljivim humorom i vedrinom.
Posao je od ranije promenio. Sada radi kao nadzornik u Kompaniji za proizvodnju robotike.
Snežana, rođena Savić, radi kao menadžer jedne veće stambene zgrade. Sa njom je njihov sin Bojan koji se oženio i ima sina Luku, koji pohađa osnovnu školu.
U TRAGU SUNCA I LjUDI
Knjiga Dragana Filipovića SNOVI I KORENI, dolazi u trenutku kada i oni najprisebniji pojedinci među nama, zakleti optimisti, počinju da sumnjaju u mogućnost „pozitivnog ishoda stvari“, kada i oni sami počinju da dovode u pitanje izvodivost uređenja našeg jedinog (poslednjeg) staništa koje nam je Proviđenje podarilo; jer, valjalo bi se baviti uklanjanjem nusprodukata koje je ostavila iza sebe „Hobsova ljudska mizerija“ ““ i na zemlji (Zemlji) i u telu, i na nebu, i u duši, knjiga nade, SNOVI I KORENI, dolazi, evo ““ sada!, kada i one najistrajnije među nama, sve više obuzima „tragično viđenje života modernog čoveka“, onog koji je raspet između euforične, romantične, poetske potrebe za pronalaženjem memorije o sopstvenoj (pretpostavljenoj, lepoj) prošlosti, i neminovnosti svoje „hibridne budućnosti“, to jest, kada su, već i oni među nama, u koje smo se „uzdali“, ohrabrenja očekivali, nadu polagali, sve više i više preokupirani sublimiranjem svih igdašnjih iskustava, iznalaženjem zagubljenih repera, ne bi li se, konačno, pronašao onaj mitski kovčežić u kojem je pohranjena šifra za konstruisanje te spasonosne sonde, kojom ćemo se (kažu ““ već, uskoro) morati otisnuti u dubine prostora i vremena, i napustiti koordinate jednog sveta punog mržnje, arogancije i negativnog čovekovog rada ““ sveta, koji, po nekima, već počinje da se obrušava ispod naših nogu.
Dragan (eto! ““ i ime njegovo to govori) ““ hoće da nas spase!
Filipović je ““ Noje!... Decenijama šparta ovom planetom, što se sve sporije okreće, i hladi se ““ traži ljude!
Zapisao je gde je, sve, bio... Koga ““ sreo... U ““ knjigu. A, knjige ““ evo!
Ne sumnjamo, ni za trenutak ““ nakon njenog iščitavanja ““ da će i oni koji su počeli da gube veru u čovekovu dobrotu, u srce i vrline njegove ““ odahnuti. Ohrabreni biti neobičnim sudbinama i porukama junaka Filipovićeve knjige, onih najboljih među nama, onih što su uspeli, „unatoč svakoj mijeni“.
Za one, verujemo malobrojne koji nisu, još, stigli da se upoznaju sa novinarskom i književnom biografijom Dragana Filipovića ““ ako je takvih ““ podsetićemo čitalačku publiku da je on jedan od naših najuglednih pesnika, novinara i televizijskih voditelja, još od, sad već davne, a i dalje čudesne “™68 ““ tj. još od onih dana, kada je u redakciji „Glasa Podrinja“, sa Obradom Kovićem i Tomislavom Jerotićem, počeo da priprema serijal članaka JA, OSAMNAESTOGODIŠNjAK, feljton u kojem su omladinci srednjih škola u Podrinju prvi put, do drskosti slobodno, progovorili o svom pogledu na svet i na sve izraženije kontroverze jugoslovenskog društva, nakon onih (barem sad to znamo) relevantnih studentskih nemira u Beogradu, “™68.
Ideja za tu vrstu javne komunikacije na relaciji „mladi-društvo“, uz posredovanje izvanredne redakcije „Glasa Podrinja“, došla je, ravnopravno, od Vladislava Lalickog ““ i to, u vreme dok je Vlada, jedan od najvećih majstora palete i kista u nas, s Penjinom uređivao „Točkonjin muzej“ za prvu „Čivijadu“, i autora, tih dana, scenografije i kostomografije za adaptaciju popularne rok-opere KOSA, za njen rimejk u Šabačkom pozorištu, pod nazivom SUNČEVE PEGE i od - Dragana Filipovića, tada „pesnika od budućnosti“, koji je kao i njegova čudesna generacija iz “™68, tada i sam tragao za „više sunca“ s kultnom grupom pesnika i slikara BOJE I REČI ““ nadasve, novinara od dobre karijere, onog istog pripravnika pisane reči koji se u „Glasu“, Radio Šapcu i Regionalnoj redakciji RTS-a prekalio kao publicist.
Kao što se da videti iz njegove poslednje knjige, SNOVI I KORENI, Dragan Filipović i dalje traži SUNCE... i ““ ljude.
Radovan MIRAZOVIĆ
Najnoviji broj
25. april 2024.
