DžABA SMO KREČILI

Dođe i avgust. Još malo pa eto jeseni. Treba spremati đake za škole, treba spremati studente za fakultete, treba spremati zimnicu za tegle, treba spremati ogrev za šupe... Treba spremati radnike, one koji rade, da rade za ono što rade. Treba spremati i radnike koji ne rade, da ne rade za to što ne rade. Treba se spremati za nove cene, jer kakva bi bila jesen bez novih cena. Malerozna. Ma nema veze, samo da mi dobijemo rekonstruisanu Vladu. Onda nema zime.
Ovo oko rekonstrukcije malo liči na ono „Il nas bombardujte, il da krečimo“. Samo da ne bude „Džaba smo krečili“.
Kad bi bili malo realniji političari sa prostora bivše Jugoslavije, morali bi priznati da je tadašnja politika manje koštala i državu i narod. Onda, kad se Titi ćefne, ili mu navrati kakva državnička delegacija, on se popenje na Brdo kod Kranja, u ladovinu. Pa povede u njega gospoju, il kaku drugu devojkaru, nađe se tu i njegova neizbežna svita i eto, sve mirno od Bačke do Kranja. A sad, kao ovo nedavno kad su se tamo okupili, sjati se tu mnoštvo njih. Te bio slovenački predsednik, naravno kao domaćin, bio i hrvatski, razume se kao susjed, bio i bosanski zna se kao komša, bio i makedonski kao komšiče, bio i crnogorski kao susijed a bio i srpski kao, naravno, bliski komšija. I svi oni sa svojim svitama a bilo tu i kojekojih stranih i domaćih gostiju. Gungula. I svi se međusono ljubili. Ajd što su se ljubili al što nisu priznali da su u Titino doba potajno priželjkivali da se i oni tu popenju. I eto, tek sad im uspelo.
U jednom hrvatskom primorskom gradiću odbornici promenili ime ulice koja se do tada zvala Franje Tuđmana. U obrazloženju su naveli da je prvi predsednik, tamo njihove, nezavisne države Hrvatske, privatizacijskom pljačkom osiromašio hrvatski narod i naneo mu najveću štetu. A koje mi sad u Srbiji ulice da menjamo. Samo ne one koje su već privatizovane.
Ako neće zameriti oni što stalno drugima zameraju, mora se priznati da je u Srbiji sloboda skupa. Eto, na primer, onaj mučeni Mišković, koji nam je napootvarao kojekakvih dućana i firmi, e on je slobodu, i to uslovnu, platio 12 miliona evra. Odakle tom poštenom čoveku tolike pare, to je neko drugo pitanje, al dali se za te pare mogao podići kakav most ili izgraditi škola, bolnica... e to je neko treće pitanje. Sloboda je ipak najpreča. Naročito kad se dobro plati.
Mnogi gledaoci domaćih televizija pitaju se ovih dana kakva je to poruka, ili što bi se školsski reklo naravoučenije, to što su sve medijske kuće uslikale Miškovića dan posle izlaska iz zatvora i prikazale ga po svim mogućim ekranima kao princa od „Delte“. Da li to kod nas važi deviza „Samo ti muvaj, ima ko će te osloboditi.“
Onaj engleski prinčić, što je neki dan rođen uz onoliku pompu, već zarađuje. Silne pare se slegle u kasu samo od prodaje suvenira koji su tim povodom načinjeni. Eto, kod njih i novorođeni princ zarađuje a kod nas, doduše stariji, samo troši!