DUŠAN NOSOVIĆ, NASTAVNIK MATEMATIKE U PENZIJI
STRANAC MEĐU SVOJIMA
Neobičan životni put junaka ove priče započinje četrdesetih godina prošlog veka u izbegličkoj povorci. Prst sudbine, volja Božja, ili nešto sasvim treće Dušana Nosovića, tada sedmogodišnjaka, dovodi u selo Culjković kod Šapca. Nepredvidivi putevi ispunjeni nemaštinom, borbom za opstanak ponovo će ga posle dvadeset dve godine vratiti u Šabac.
- Poreklom sam iz okoline Virovitice u Slavoniji odakle su nas sa seoskog imanja četrdeset prve isterale ustaše na Vidovdan. Došli su uveče. Mome ocu rekli su: „Savo, kolji četiri praseta i dve ovce. Ispeci. Pripremi hleb. Sutra krećete“. I otac šta će. Sutradan su nas poterali kao stoku. Ostalo nam je imanje sa sve kućom, zgradama, štalama punim stoke, ovaca, svinja, konja - priseća se Dušan.
Priča slična hiljadama drugih a opet tako različita, jedinstvena. U selu Culjkoviću pronašli su privremeni dom, otac, majka Milica i osmoro nejake dece. Živelo se kratko bez problema, a onda bombardovanje od strane Nemačke 1941. donosi razaranje i smrt. Majka i dve sestre ginu, a strah, beda i jad useljavaju se među ljude.
- Majka se sakrila u kačaru sa sestrama. Bomba je pala u kuću do naše gde smo bili. Geler je probio zgradu i majci obe noge odsekao. Nikada mi neće biti jasno kako je uspela da poživi još osam dana. Sestre su na mestu poginule. Ostali su pobegli u pećinu Divič. Posle toga otac sa troje dece stanovao je u nekoj opštinskoj zgradici pošto je obavljao posao poštara. Stariju sestru uzeo je bračni par čiji je sin poginuo, a ja sam, ne znam kako, završio kod Živana Nikolića u Culjkoviću. Prihvatili su me kao svoga. Nikada nisam bio tretiran kao sluga nego kao njihovo dete.
Kratkotrajna dečja radost prekinuta je odvođenjem u dva navrata Živana Nikolića od strane partizanske vlasti.
- Bilo je strašno kada su Živana odveli. Živan i njegov sin Pera bili su spremili da voze drva za Šabac. To je kad su ga prvi put odveli. Ja sam tada volove napasao oko dva sata noću. Došli su u seljačkim uniformama sa puškama. Pitali su me gde je Živan, a ja im odgovorim da spava, a on: „Neće dugo spavati“. Ubrzo je pušten. Drugi put kad su došli po njega nisam ga video. Odveli ga noću. Sećam se jauka njegove žene, baba Ikonije i ćerke Gine kada su dobile obaveštenje da je streljan bez suđenja. Bilo je užasno.
Po oslobođenju četrdeset pete Nosovići prvo odlaze u Novu Pazovu, a zatim u Slavoniju na staro ognjište. Život se polako, i pored sveprisutne bede i teškog života, vraća na imanje odakle Dušan kreće u gimnaziju i to sa zakašnjenjem od četiri godine.
- Pošao sam u prvi razred kad sam trebao da završim četvrti. Celog života kroz školovanje bilo me je sramota, bio sam opterećen sa tim, što idem sa četiri godine mlađom decom. Završio sam gimnaziju. Svakodnevno sam putovao sedam kilometara u jednom pravcu. Tri godine jer je bila sedmoljetka. Posle toga sam otišao u gimnaziju pet godina u Viroviticu. Odeća nikakva, obuća nikakva. Sad razmišljam kako smo mi seljačići bili među onom gradskom decom. Oni su dolazili sa lepim odelima a mi smo se kupali u štali. Korito i malo se brčneš. Iz sela je bilo nas desetoro. Jedini sam ja ostao. Uspem da se probijem kroz tu gimnaziju zahvaljujući jednom profesoru, Sarajliji, koji je nas Srbe mnogo štitio. Odlazim u Beograd gde završavam Pedagošku gimnaziju.
A u Beogradu opet ista priča vezana za oskudicu. Stanovanje u prerađenom kokošinjcu, učenje u proleće na Novom groblju, držanje časova deci oficira i đenerala. I pored svega završava na vreme. Put ga vodi prvo u Bosnu, zatim u Loznicu, i na kraju u Šabac.
- Radio sam u Ključu jedno godinu dana, a u Loznici dve. U međuvremenu ova moja izabranica se pojavi. Tamo je dolazila kod svoje sestre od tetke na praktični rad. Bila učiteljica. Oćeš, nećeš, oženim se i dođem u Šabac. U međuvremenu posle toga me je još nešto vuklo u ovaj kraj tako da u Radovašnici kupujem plac. Svaki put kad idem na plac uvek pogledam onu zgradu gde mi je mati stradali. Na levoj strani ima ona kruška divlja.
Po dolasku u Šabac 1963. godine zapošljava se u OŠ „Janko Veselinović“ na mesto nastavnika matematike.
- Nigde nikoga ne poznaješ i onda polako. Bilo je veoma teško da krčim put i da se skućim. Najviše mi je pomogao prof. Đura Đurić. Predavao je matematiku u Gimnaziji. U školi „Janko Veselinović“ u to vreme direktor je bio Sreten Jevremović. Bio sam veoma, tako bar pričaju moji đaci, strog ali pravičan. Šesnaest godina kako sam u penziji a još uvek ne mogu da se oslobodim tog osećaja. Svake noći nešto sanjam. Vodio sam moje đake na Zlatibor, na more. Sećam se za Novu godinu one devojčice trče da me počaste sa đakonijama sa švedskog stola. Često sanjam da nekog moram da zamenim pa ne mogu da nađem dnevnik, odeljenje. Ne mogu da se otarasim. Trideset pet godina proveo sam u „Jankovoj“ školi. Svaki dan prolazim, idem u šetnju i samo pogledam. Sećam se kad sam došao 1963. Bila su zasađena dva drveta u dvorištu. Jedno se osušilo. Drugo preživelo.
Danas u toplom domu u ulici Miloša Pocerca Dušan Nosović provodi penzionerske dane. Osamdeset jedna mu je godina. Sa suprugom Ljubicom izrodio je dva sina, Milana i Dragana. Vreme, koje i dalje provodi u rešavanju matematičkih zadataka, ulepšavaju mu i unucu Dušan i Lazar. Ipak, sećanja ne blede. Za svoga života doživeo je da i po drugi put bude proteran sa svoga ognjišta u vreme Tuđmanove vlasti i hrvatske „Oluje“.
- Dva puta isterali su nas sa rodnog ognjišta. To je muka. Gde god dođeš stranac. I tamo i ovde smo stranci. Brat po ocu preselio se u Slankamen. Tamo smo dobili nešto zemlje ali rasparčane. On je preuzeo brigu o tome. I pored svega više sam nego presretan i zadovoljan. Život me je naučio da se sam snalazim, da si sam svoj majstor.
Živan Nikolić iz Culjkovića, Dušanov dobročinitelj, streljan je 1944. godine ni kriv ni dužan kao državni neprijatelj od strane pripadnika partizanskog pokreta Ozna na šabačkom starom železničkom mostu. Sin Petar Nikolić nije uspeo da za života povrati svoju imovinu pošto mu je otac rehabilitovan 6. 11. 2008. godine. Živanov potomak, unuk Živan, i dan danas čeka realizaciju odluke o povraćaju imovine.
- Poreklom sam iz okoline Virovitice u Slavoniji odakle su nas sa seoskog imanja četrdeset prve isterale ustaše na Vidovdan. Došli su uveče. Mome ocu rekli su: „Savo, kolji četiri praseta i dve ovce. Ispeci. Pripremi hleb. Sutra krećete“. I otac šta će. Sutradan su nas poterali kao stoku. Ostalo nam je imanje sa sve kućom, zgradama, štalama punim stoke, ovaca, svinja, konja - priseća se Dušan.
Priča slična hiljadama drugih a opet tako različita, jedinstvena. U selu Culjkoviću pronašli su privremeni dom, otac, majka Milica i osmoro nejake dece. Živelo se kratko bez problema, a onda bombardovanje od strane Nemačke 1941. donosi razaranje i smrt. Majka i dve sestre ginu, a strah, beda i jad useljavaju se među ljude.
- Majka se sakrila u kačaru sa sestrama. Bomba je pala u kuću do naše gde smo bili. Geler je probio zgradu i majci obe noge odsekao. Nikada mi neće biti jasno kako je uspela da poživi još osam dana. Sestre su na mestu poginule. Ostali su pobegli u pećinu Divič. Posle toga otac sa troje dece stanovao je u nekoj opštinskoj zgradici pošto je obavljao posao poštara. Stariju sestru uzeo je bračni par čiji je sin poginuo, a ja sam, ne znam kako, završio kod Živana Nikolića u Culjkoviću. Prihvatili su me kao svoga. Nikada nisam bio tretiran kao sluga nego kao njihovo dete.
Kratkotrajna dečja radost prekinuta je odvođenjem u dva navrata Živana Nikolića od strane partizanske vlasti.
- Bilo je strašno kada su Živana odveli. Živan i njegov sin Pera bili su spremili da voze drva za Šabac. To je kad su ga prvi put odveli. Ja sam tada volove napasao oko dva sata noću. Došli su u seljačkim uniformama sa puškama. Pitali su me gde je Živan, a ja im odgovorim da spava, a on: „Neće dugo spavati“. Ubrzo je pušten. Drugi put kad su došli po njega nisam ga video. Odveli ga noću. Sećam se jauka njegove žene, baba Ikonije i ćerke Gine kada su dobile obaveštenje da je streljan bez suđenja. Bilo je užasno.
Po oslobođenju četrdeset pete Nosovići prvo odlaze u Novu Pazovu, a zatim u Slavoniju na staro ognjište. Život se polako, i pored sveprisutne bede i teškog života, vraća na imanje odakle Dušan kreće u gimnaziju i to sa zakašnjenjem od četiri godine.
- Pošao sam u prvi razred kad sam trebao da završim četvrti. Celog života kroz školovanje bilo me je sramota, bio sam opterećen sa tim, što idem sa četiri godine mlađom decom. Završio sam gimnaziju. Svakodnevno sam putovao sedam kilometara u jednom pravcu. Tri godine jer je bila sedmoljetka. Posle toga sam otišao u gimnaziju pet godina u Viroviticu. Odeća nikakva, obuća nikakva. Sad razmišljam kako smo mi seljačići bili među onom gradskom decom. Oni su dolazili sa lepim odelima a mi smo se kupali u štali. Korito i malo se brčneš. Iz sela je bilo nas desetoro. Jedini sam ja ostao. Uspem da se probijem kroz tu gimnaziju zahvaljujući jednom profesoru, Sarajliji, koji je nas Srbe mnogo štitio. Odlazim u Beograd gde završavam Pedagošku gimnaziju.
A u Beogradu opet ista priča vezana za oskudicu. Stanovanje u prerađenom kokošinjcu, učenje u proleće na Novom groblju, držanje časova deci oficira i đenerala. I pored svega završava na vreme. Put ga vodi prvo u Bosnu, zatim u Loznicu, i na kraju u Šabac.
- Radio sam u Ključu jedno godinu dana, a u Loznici dve. U međuvremenu ova moja izabranica se pojavi. Tamo je dolazila kod svoje sestre od tetke na praktični rad. Bila učiteljica. Oćeš, nećeš, oženim se i dođem u Šabac. U međuvremenu posle toga me je još nešto vuklo u ovaj kraj tako da u Radovašnici kupujem plac. Svaki put kad idem na plac uvek pogledam onu zgradu gde mi je mati stradali. Na levoj strani ima ona kruška divlja.
Po dolasku u Šabac 1963. godine zapošljava se u OŠ „Janko Veselinović“ na mesto nastavnika matematike.
- Nigde nikoga ne poznaješ i onda polako. Bilo je veoma teško da krčim put i da se skućim. Najviše mi je pomogao prof. Đura Đurić. Predavao je matematiku u Gimnaziji. U školi „Janko Veselinović“ u to vreme direktor je bio Sreten Jevremović. Bio sam veoma, tako bar pričaju moji đaci, strog ali pravičan. Šesnaest godina kako sam u penziji a još uvek ne mogu da se oslobodim tog osećaja. Svake noći nešto sanjam. Vodio sam moje đake na Zlatibor, na more. Sećam se za Novu godinu one devojčice trče da me počaste sa đakonijama sa švedskog stola. Često sanjam da nekog moram da zamenim pa ne mogu da nađem dnevnik, odeljenje. Ne mogu da se otarasim. Trideset pet godina proveo sam u „Jankovoj“ školi. Svaki dan prolazim, idem u šetnju i samo pogledam. Sećam se kad sam došao 1963. Bila su zasađena dva drveta u dvorištu. Jedno se osušilo. Drugo preživelo.
Danas u toplom domu u ulici Miloša Pocerca Dušan Nosović provodi penzionerske dane. Osamdeset jedna mu je godina. Sa suprugom Ljubicom izrodio je dva sina, Milana i Dragana. Vreme, koje i dalje provodi u rešavanju matematičkih zadataka, ulepšavaju mu i unucu Dušan i Lazar. Ipak, sećanja ne blede. Za svoga života doživeo je da i po drugi put bude proteran sa svoga ognjišta u vreme Tuđmanove vlasti i hrvatske „Oluje“.
- Dva puta isterali su nas sa rodnog ognjišta. To je muka. Gde god dođeš stranac. I tamo i ovde smo stranci. Brat po ocu preselio se u Slankamen. Tamo smo dobili nešto zemlje ali rasparčane. On je preuzeo brigu o tome. I pored svega više sam nego presretan i zadovoljan. Život me je naučio da se sam snalazim, da si sam svoj majstor.
Živan Nikolić iz Culjkovića, Dušanov dobročinitelj, streljan je 1944. godine ni kriv ni dužan kao državni neprijatelj od strane pripadnika partizanskog pokreta Ozna na šabačkom starom železničkom mostu. Sin Petar Nikolić nije uspeo da za života povrati svoju imovinu pošto mu je otac rehabilitovan 6. 11. 2008. godine. Živanov potomak, unuk Živan, i dan danas čeka realizaciju odluke o povraćaju imovine.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
