ДУШАН НОСОВИЋ, НАСТАВНИК МАТЕМАТИКЕ У ПЕНЗИЈИ
СТРАНАЦ МЕЂУ СВОЈИМА
Необичан животни пут јунака ове приче започиње четрдесетих година прошлог века у избегличкој поворци. Прст судбине, воља Божја, или нешто сасвим треће Душана Носовића, тада седмогодишњака, доводи у село Цуљковић код Шапца. Непредвидиви путеви испуњени немаштином, борбом за опстанак поново ће га после двадесет две године вратити у Шабац.
- Пореклом сам из околине Вировитице у Славонији одакле су нас са сеоског имања четрдесет прве истерале усташе на Видовдан. Дошли су увече. Моме оцу рекли су: „Саво, кољи четири прасета и две овце. Испеци. Припреми хлеб. Сутра крећете“. И отац шта ће. Сутрадан су нас потерали као стоку. Остало нам је имање са све кућом, зградама, шталама пуним стоке, оваца, свиња, коња - присећа се Душан.
Прича слична хиљадама других а опет тако различита, јединствена. У селу Цуљковићу пронашли су привремени дом, отац, мајка Милица и осморо нејаке деце. Живело се кратко без проблема, а онда бомбардовање од стране Немачке 1941. доноси разарање и смрт. Мајка и две сестре гину, а страх, беда и јад усељавају се међу људе.
- Мајка се сакрила у качару са сестрама. Бомба је пала у кућу до наше где смо били. Гелер је пробио зграду и мајци обе ноге одсекао. Никада ми неће бити јасно како је успела да поживи још осам дана. Сестре су на месту погинуле. Остали су побегли у пећину Дивич. После тога отац са троје деце становао је у некој општинској зградици пошто је обављао посао поштара. Старију сестру узео је брачни пар чији је син погинуо, а ја сам, не знам како, завршио код Живана Николића у Цуљковићу. Прихватили су ме као свога. Никада нисам био третиран као слуга него као њихово дете.
Краткотрајна дечја радост прекинута је одвођењем у два наврата Живана Николића од стране партизанске власти.
- Било је страшно када су Живана одвели. Живан и његов син Пера били су спремили да возе дрва за Шабац. То је кад су га први пут одвели. Ја сам тада волове напасао око два сата ноћу. Дошли су у сељачким униформама са пушкама. Питали су ме где је Живан, а ја им одговорим да спава, а он: „Неће дуго спавати“. Убрзо је пуштен. Други пут кад су дошли по њега нисам га видео. Одвели га ноћу. Сећам се јаука његове жене, баба Иконије и ћерке Гине када су добиле обавештење да је стрељан без суђења. Било је ужасно.
По ослобођењу четрдесет пете Носовићи прво одлазе у Нову Пазову, а затим у Славонију на старо огњиште. Живот се полако, и поред свеприсутне беде и тешког живота, враћа на имање одакле Душан креће у гимназију и то са закашњењем од четири године.
- Пошао сам у први разред кад сам требао да завршим четврти. Целог живота кроз школовање било ме је срамота, био сам оптерећен са тим, што идем са четири године млађом децом. Завршио сам гимназију. Свакодневно сам путовао седам километара у једном правцу. Три године јер је била седмољетка. После тога сам отишао у гимназију пет година у Вировитицу. Одећа никаква, обућа никаква. Сад размишљам како смо ми сељачићи били међу оном градском децом. Они су долазили са лепим оделима а ми смо се купали у штали. Корито и мало се брчнеш. Из села је било нас десеторо. Једини сам ја остао. Успем да се пробијем кроз ту гимназију захваљујући једном професору, Сарајлији, који је нас Србе много штитио. Одлазим у Београд где завршавам Педагошку гимназију.
А у Београду опет иста прича везана за оскудицу. Становање у прерађеном кокошињцу, учење у пролеће на Новом гробљу, држање часова деци официра и ђенерала. И поред свега завршава на време. Пут га води прво у Босну, затим у Лозницу, и на крају у Шабац.
- Радио сам у Кључу једно годину дана, а у Лозници две. У међувремену ова моја изабраница се појави. Тамо је долазила код своје сестре од тетке на практични рад. Била учитељица. Оћеш, нећеш, оженим се и дођем у Шабац. У међувремену после тога ме је још нешто вукло у овај крај тако да у Радовашници купујем плац. Сваки пут кад идем на плац увек погледам ону зграду где ми је мати страдали. На левој страни има она крушка дивља.
По доласку у Шабац 1963. године запошљава се у ОШ „Јанко Веселиновић“ на место наставника математике.
- Нигде никога не познајеш и онда полако. Било је веома тешко да крчим пут и да се скућим. Највише ми је помогао проф. Ђура Ђурић. Предавао је математику у Гимназији. У школи „Јанко Веселиновић“ у то време директор је био Сретен Јевремовић. Био сам веома, тако бар причају моји ђаци, строг али правичан. Шеснаест година како сам у пензији а још увек не могу да се ослободим тог осећаја. Сваке ноћи нешто сањам. Водио сам моје ђаке на Златибор, на море. Сећам се за Нову годину оне девојчице трче да ме почасте са ђаконијама са шведског стола. Често сањам да неког морам да заменим па не могу да нађем дневник, одељење. Не могу да се отарасим. Тридесет пет година провео сам у „Јанковој“ школи. Сваки дан пролазим, идем у шетњу и само погледам. Сећам се кад сам дошао 1963. Била су засађена два дрвета у дворишту. Једно се осушило. Друго преживело.
Данас у топлом дому у улици Милоша Поцерца Душан Носовић проводи пензионерске дане. Осамдесет једна му је година. Са супругом Љубицом изродио је два сина, Милана и Драгана. Време, које и даље проводи у решавању математичких задатака, улепшавају му и унуцу Душан и Лазар. Ипак, сећања не бледе. За свога живота доживео је да и по други пут буде протеран са свога огњишта у време Туђманове власти и хрватске „Олује“.
- Два пута истерали су нас са родног огњишта. То је мука. Где год дођеш странац. И тамо и овде смо странци. Брат по оцу преселио се у Сланкамен. Тамо смо добили нешто земље али распарчане. Он је преузео бригу о томе. И поред свега више сам него пресретан и задовољан. Живот ме је научио да се сам сналазим, да си сам свој мајстор.
Живан Николић из Цуљковића, Душанов доброчинитељ, стрељан је 1944. године ни крив ни дужан као државни непријатељ од стране припадника партизанског покрета Озна на шабачком старом железничком мосту. Син Петар Николић није успео да за живота поврати своју имовину пошто му је отац рехабилитован 6. 11. 2008. године. Живанов потомак, унук Живан, и дан данас чека реализацију одлуке о повраћају имовине.
- Пореклом сам из околине Вировитице у Славонији одакле су нас са сеоског имања четрдесет прве истерале усташе на Видовдан. Дошли су увече. Моме оцу рекли су: „Саво, кољи четири прасета и две овце. Испеци. Припреми хлеб. Сутра крећете“. И отац шта ће. Сутрадан су нас потерали као стоку. Остало нам је имање са све кућом, зградама, шталама пуним стоке, оваца, свиња, коња - присећа се Душан.
Прича слична хиљадама других а опет тако различита, јединствена. У селу Цуљковићу пронашли су привремени дом, отац, мајка Милица и осморо нејаке деце. Живело се кратко без проблема, а онда бомбардовање од стране Немачке 1941. доноси разарање и смрт. Мајка и две сестре гину, а страх, беда и јад усељавају се међу људе.
- Мајка се сакрила у качару са сестрама. Бомба је пала у кућу до наше где смо били. Гелер је пробио зграду и мајци обе ноге одсекао. Никада ми неће бити јасно како је успела да поживи још осам дана. Сестре су на месту погинуле. Остали су побегли у пећину Дивич. После тога отац са троје деце становао је у некој општинској зградици пошто је обављао посао поштара. Старију сестру узео је брачни пар чији је син погинуо, а ја сам, не знам како, завршио код Живана Николића у Цуљковићу. Прихватили су ме као свога. Никада нисам био третиран као слуга него као њихово дете.
Краткотрајна дечја радост прекинута је одвођењем у два наврата Живана Николића од стране партизанске власти.
- Било је страшно када су Живана одвели. Живан и његов син Пера били су спремили да возе дрва за Шабац. То је кад су га први пут одвели. Ја сам тада волове напасао око два сата ноћу. Дошли су у сељачким униформама са пушкама. Питали су ме где је Живан, а ја им одговорим да спава, а он: „Неће дуго спавати“. Убрзо је пуштен. Други пут кад су дошли по њега нисам га видео. Одвели га ноћу. Сећам се јаука његове жене, баба Иконије и ћерке Гине када су добиле обавештење да је стрељан без суђења. Било је ужасно.
По ослобођењу четрдесет пете Носовићи прво одлазе у Нову Пазову, а затим у Славонију на старо огњиште. Живот се полако, и поред свеприсутне беде и тешког живота, враћа на имање одакле Душан креће у гимназију и то са закашњењем од четири године.
- Пошао сам у први разред кад сам требао да завршим четврти. Целог живота кроз школовање било ме је срамота, био сам оптерећен са тим, што идем са четири године млађом децом. Завршио сам гимназију. Свакодневно сам путовао седам километара у једном правцу. Три године јер је била седмољетка. После тога сам отишао у гимназију пет година у Вировитицу. Одећа никаква, обућа никаква. Сад размишљам како смо ми сељачићи били међу оном градском децом. Они су долазили са лепим оделима а ми смо се купали у штали. Корито и мало се брчнеш. Из села је било нас десеторо. Једини сам ја остао. Успем да се пробијем кроз ту гимназију захваљујући једном професору, Сарајлији, који је нас Србе много штитио. Одлазим у Београд где завршавам Педагошку гимназију.
А у Београду опет иста прича везана за оскудицу. Становање у прерађеном кокошињцу, учење у пролеће на Новом гробљу, држање часова деци официра и ђенерала. И поред свега завршава на време. Пут га води прво у Босну, затим у Лозницу, и на крају у Шабац.
- Радио сам у Кључу једно годину дана, а у Лозници две. У међувремену ова моја изабраница се појави. Тамо је долазила код своје сестре од тетке на практични рад. Била учитељица. Оћеш, нећеш, оженим се и дођем у Шабац. У међувремену после тога ме је још нешто вукло у овај крај тако да у Радовашници купујем плац. Сваки пут кад идем на плац увек погледам ону зграду где ми је мати страдали. На левој страни има она крушка дивља.
По доласку у Шабац 1963. године запошљава се у ОШ „Јанко Веселиновић“ на место наставника математике.
- Нигде никога не познајеш и онда полако. Било је веома тешко да крчим пут и да се скућим. Највише ми је помогао проф. Ђура Ђурић. Предавао је математику у Гимназији. У школи „Јанко Веселиновић“ у то време директор је био Сретен Јевремовић. Био сам веома, тако бар причају моји ђаци, строг али правичан. Шеснаест година како сам у пензији а још увек не могу да се ослободим тог осећаја. Сваке ноћи нешто сањам. Водио сам моје ђаке на Златибор, на море. Сећам се за Нову годину оне девојчице трче да ме почасте са ђаконијама са шведског стола. Често сањам да неког морам да заменим па не могу да нађем дневник, одељење. Не могу да се отарасим. Тридесет пет година провео сам у „Јанковој“ школи. Сваки дан пролазим, идем у шетњу и само погледам. Сећам се кад сам дошао 1963. Била су засађена два дрвета у дворишту. Једно се осушило. Друго преживело.
Данас у топлом дому у улици Милоша Поцерца Душан Носовић проводи пензионерске дане. Осамдесет једна му је година. Са супругом Љубицом изродио је два сина, Милана и Драгана. Време, које и даље проводи у решавању математичких задатака, улепшавају му и унуцу Душан и Лазар. Ипак, сећања не бледе. За свога живота доживео је да и по други пут буде протеран са свога огњишта у време Туђманове власти и хрватске „Олује“.
- Два пута истерали су нас са родног огњишта. То је мука. Где год дођеш странац. И тамо и овде смо странци. Брат по оцу преселио се у Сланкамен. Тамо смо добили нешто земље али распарчане. Он је преузео бригу о томе. И поред свега више сам него пресретан и задовољан. Живот ме је научио да се сам сналазим, да си сам свој мајстор.
Живан Николић из Цуљковића, Душанов доброчинитељ, стрељан је 1944. године ни крив ни дужан као државни непријатељ од стране припадника партизанског покрета Озна на шабачком старом железничком мосту. Син Петар Николић није успео да за живота поврати своју имовину пошто му је отац рехабилитован 6. 11. 2008. године. Живанов потомак, унук Живан, и дан данас чека реализацију одлуке о повраћају имовине.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
