PETRU HILANDARCU U SPOMEN
Jeromonah Petar Hilandarac, upokojio se u Gospodu u ponedeljak, 26. januara na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, koju je, u šali, nazivao „Patrijaršija srpskog zdravstva“.
Otac Petar (Čarkić) poreklom je sa Romanije, gde su srpstvo i pravoslavlje „jaki i veliki kao jelke u mojoj prašumi Devetak, za koju se malo zna“. Po struci je bio ekonomista, putovao je mnogo, bio uspešan u svom poslu, ali je odlučio da sve ostavi, „uzme krst svoj i pođe za Hristom“. Govorio je da nema odgovora na pitanje kako se postaje monah, „u manastir se ne ide da se pobegne od stradanja zbog ljubavi ili nemaštine, od nemanja do sitosti od svega, što se često dešava, u manastir se ide po prizivu i samo se tako ostaje“.
Prvih nekoliko godina je proveo kao iskušenik u manastiru Svetog arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda, koji je metoh manastira Hilandar, a zamonašen je na Svetoj Gori. Pre desetak godina je došao u Šabačku eparhiju, u kojoj je, zahvaljujući svojoj umešnosti, doprineo vraćanju manastirskih šuma. Posle nekolikih poslušanja u sedištu Šabačke eparhije, po blagoslovu vladike Lavrentija, postao je iguman manastira Svetih apostola Petra i Pavla u Dobriću Pocerskom. Predano je i sa velikim entuzijazmom radio na obnovi ove svetinje i srpkog roda. Jedno zamrlo mesto, duhovno je zaživelo, stotine vernika je dolazilo iz Beograda, Uba, Valjeva, Loznice, Šapca..., raznih krajeva Srbije i dijaspore. Planirao je sagradi konak u kome bi zaživelo monaštvo, ali nije stigao. Možda će to što je on započeo i čemu se nadao i kao dete radovao, nastaviti neko drugi, ali, „najvažnije je da odavde odlaze nasmejani ljudi, napunjenih baterija, priključeni na akumulator zvani blagodat, da bi mogli narednih sedam dana, do sledeće liturgije, da prožive među vukovima“.
Petar Hilandarac je bio, pre svega, čovek koji se radovao ljudima i dočekivao svakog ko bi došao u svetinju raširenog srca. Mnoge je ohrabrio, u veri utemeljio, molio se za bližnje pred čudotvornom ikonom Majke Božje dobrićske „koja daruje isceljenja bolesnim, decu bezdetnim roditeljima i druga, raznorazna dobra...“ Uspevao je, i sa bolesničke postelje da uteši maloverne. Kad je davao monaški zavet na Svetoj Gori, koji podrazumeva odricanje od sveta, rekao je: „Ne znam da volim Boga drugačije nego preko bližnjeg svoga. Ako se to uvažava, probaću da dostignem to što Vi dostižete. Ako tražite da se bukvalno odreknem bližnjeg svoga, ne mogu, lagao bih, bio bih licemer kada bih od svih okrenuo glavu, pogledao u nebo i rekao Bogu da ga volim“.
Iako je, po poslušanju, otišao iz Hilandara, nikad Hilandar nije otišao iz njega. Sa velikom ljubavlju je govorio o najvećoj srpskoj svetinji, u kojoj se čovek zauvek promeni: „Tamo je vojska od 2.000 monaha, koja se danonoćno moli svojim suzama Bogu da ne pošalje na nas oganj kao na Sodomu i Gomoru“.
Jeromonah Petar, sahranjen je juče, po sopstvenoj želji, na monaškom groblju u manastiru Slanci.
Gospod drži ovaj svet ovakav kakav jeste, jer ima još puno pravednika. Mi ne znamo koliko je onih koji u pustinji kao orlovi piju kišnicu i jedu trave koje izrastaju iz kamenja. Ima ih puno, i znanih i neznanih, i u Srbiji, siguran sam. Da nije molitve tih pravednika i molitve uopšte (a svaka je dobra), svi bi mi već četvoronoške hodali, kao beslovesne životinje, koje su, ponekad, bolje od nas...
Otac Petar (Čarkić) poreklom je sa Romanije, gde su srpstvo i pravoslavlje „jaki i veliki kao jelke u mojoj prašumi Devetak, za koju se malo zna“. Po struci je bio ekonomista, putovao je mnogo, bio uspešan u svom poslu, ali je odlučio da sve ostavi, „uzme krst svoj i pođe za Hristom“. Govorio je da nema odgovora na pitanje kako se postaje monah, „u manastir se ne ide da se pobegne od stradanja zbog ljubavi ili nemaštine, od nemanja do sitosti od svega, što se često dešava, u manastir se ide po prizivu i samo se tako ostaje“.
Prvih nekoliko godina je proveo kao iskušenik u manastiru Svetog arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda, koji je metoh manastira Hilandar, a zamonašen je na Svetoj Gori. Pre desetak godina je došao u Šabačku eparhiju, u kojoj je, zahvaljujući svojoj umešnosti, doprineo vraćanju manastirskih šuma. Posle nekolikih poslušanja u sedištu Šabačke eparhije, po blagoslovu vladike Lavrentija, postao je iguman manastira Svetih apostola Petra i Pavla u Dobriću Pocerskom. Predano je i sa velikim entuzijazmom radio na obnovi ove svetinje i srpkog roda. Jedno zamrlo mesto, duhovno je zaživelo, stotine vernika je dolazilo iz Beograda, Uba, Valjeva, Loznice, Šapca..., raznih krajeva Srbije i dijaspore. Planirao je sagradi konak u kome bi zaživelo monaštvo, ali nije stigao. Možda će to što je on započeo i čemu se nadao i kao dete radovao, nastaviti neko drugi, ali, „najvažnije je da odavde odlaze nasmejani ljudi, napunjenih baterija, priključeni na akumulator zvani blagodat, da bi mogli narednih sedam dana, do sledeće liturgije, da prožive među vukovima“.
Petar Hilandarac je bio, pre svega, čovek koji se radovao ljudima i dočekivao svakog ko bi došao u svetinju raširenog srca. Mnoge je ohrabrio, u veri utemeljio, molio se za bližnje pred čudotvornom ikonom Majke Božje dobrićske „koja daruje isceljenja bolesnim, decu bezdetnim roditeljima i druga, raznorazna dobra...“ Uspevao je, i sa bolesničke postelje da uteši maloverne. Kad je davao monaški zavet na Svetoj Gori, koji podrazumeva odricanje od sveta, rekao je: „Ne znam da volim Boga drugačije nego preko bližnjeg svoga. Ako se to uvažava, probaću da dostignem to što Vi dostižete. Ako tražite da se bukvalno odreknem bližnjeg svoga, ne mogu, lagao bih, bio bih licemer kada bih od svih okrenuo glavu, pogledao u nebo i rekao Bogu da ga volim“.
Iako je, po poslušanju, otišao iz Hilandara, nikad Hilandar nije otišao iz njega. Sa velikom ljubavlju je govorio o najvećoj srpskoj svetinji, u kojoj se čovek zauvek promeni: „Tamo je vojska od 2.000 monaha, koja se danonoćno moli svojim suzama Bogu da ne pošalje na nas oganj kao na Sodomu i Gomoru“.
Jeromonah Petar, sahranjen je juče, po sopstvenoj želji, na monaškom groblju u manastiru Slanci.
Gospod drži ovaj svet ovakav kakav jeste, jer ima još puno pravednika. Mi ne znamo koliko je onih koji u pustinji kao orlovi piju kišnicu i jedu trave koje izrastaju iz kamenja. Ima ih puno, i znanih i neznanih, i u Srbiji, siguran sam. Da nije molitve tih pravednika i molitve uopšte (a svaka je dobra), svi bi mi već četvoronoške hodali, kao beslovesne životinje, koje su, ponekad, bolje od nas...
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
