In memoriam
SLOBODAN PETROVIĆ
profesor filozofije
U Beogradu je 9. aprila 2015. godine, u 92. godini života preminuo profesor filozofije Slobodan Petrović.
Profesor Petrović rođen je u Šapcu 1923. godine u porodici uglednog lekara. U rodnom gradu završio je školovanje u ratnim godinama. Studije filozofije započeo je tek po završetku rata 1945. godine u generaciji koja je docnije dala mnoge istaknute filozofe, profesore Univerziteta, srednjih škola, saradnike naučnih ustanova kao što je bio Institut društvenih nauka. Po završetku studija porofesor Petrović je bio neko vreme profesor gimnazije u Šapcu a potom profersor Jedanaeste beogradske gimnazije. Odmah se zainteresovao posebno za probleme nastave, mogućnosti njenog unapređivanja kao i za izvesne probleme iz naše filozofske tradicije. Sa Andrijom Stojkovićem napisao je sredinom pedesetih godina „Pregled istorije filosofije“ 1954. godine, bilo je još tri izdanja na srpskom (1955, 1956, 1959.) i jedno na mađarskom jeziku (1956.). Ova knjiga je služila kao udžbenik u školama tokom niza godina. Potom je objavio delo „Metodologija intelektualnog rada“, priručnik za učenike, 1996. kao i delo „Popularna psihologija“ 1985, preizdavano četiri puta, poslednje izdanje je iz 2002. godine. Objavio je desetine i desetine priloga različitog karaktera u brojnim naučnim i stručnim publikacijama. Posebno želim da istaknem da je pisao i o onim temama i o pojavama iz naše duhovne tradicije, posebno one filozofske o kojima se u ono vreme nije često pisalo: o Svetom Savi kao utemeljivaču našeg duhovnog stvaralaštva, rad je objavljen u časopisu Teološki pogledi itd. Ogledao se i kao istraživač srpske filozofske tradicije. Početkom pedesetih godina prošlog veka radio je na pripremanju bibliografije radova o Božidaru Kneževiću našem prvom filozofu istorije. Taj materijal je predao akademiku Dušanu Nedeljkoviću ali nakon uklanjanja ovog sa Univerziteta 1953. godine bibliografija nije objavljena. U publikaciji Odeljenja za filozofiju ondašnjeg Instituta društvenih nauka kao i u časopisu Dijalektika kasnije, objavio je rad o istaknutom našem filozofu, neokantovcu dr Svetomiru Ristiću koji je danas, na žalost, poznat više kao leksikograf, lingvist. Povodom 75 godina od rođenja dr Borislava Lorenca objavio je rad o ovom takođe zaboravljenom filozofu, koji je kao i Ristić bio nemački đak, doktorirao je sa tezom o Amerovoj filozofiji.
Dozvolite mi najzad reč-dve i u lično ime. Profesor Petrović spada u one filozofe koji se pamte. Predavao mi je filozofiju školske 1958/1959. godine u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji. Posebno je cenio đake koji se interesuju za filozofiju ali ne zato što je on predavao taj predmet. Na zadnjem času doneo je jednu Spinozinu knjigu i izdiktirao jednoj učenici šta da napiše kao posvetu meni, potom je uzeo knjigu i penkalom se zelenim mastilom potpisao i svečano je meni uručio kao lični dar. Kada smo se rastajali on mi je nasamo rekao da ne studiram ipak filozofiju jer će me zadesiti razne teškoće u životu. Mada sam odluku već bio doneo profesorov savet mi je izgledao kao paradoks jer je moj entuzijazam bio gotovo bezgraničan. Docnije sam se često sećao reči mog bez sumnje mudrog profesora kada sam se nalazio u teškim situacijama tokom decenija rada na Univerzitetu. Poslednji put smo se videli upravo ovde, na ispraćaju jednog našeg filozofa 3. juna 2007. godine, u međuvremenu smo u nekoliko navrata komunicirali preko telefona. U pratnji supruge, nije već mogao da stoji za vreme opela, gledajući me pronicljivo i izgovorio je filozofski mudro: „Samo ti i ja znamo kakav je bio pokojnik“. Tim rečima kao da je sažeo i svoja i moja višedecenijska iskustva.
Neka je slava ovom trudoljubivom posleniku.
Profesor Petrović rođen je u Šapcu 1923. godine u porodici uglednog lekara. U rodnom gradu završio je školovanje u ratnim godinama. Studije filozofije započeo je tek po završetku rata 1945. godine u generaciji koja je docnije dala mnoge istaknute filozofe, profesore Univerziteta, srednjih škola, saradnike naučnih ustanova kao što je bio Institut društvenih nauka. Po završetku studija porofesor Petrović je bio neko vreme profesor gimnazije u Šapcu a potom profersor Jedanaeste beogradske gimnazije. Odmah se zainteresovao posebno za probleme nastave, mogućnosti njenog unapređivanja kao i za izvesne probleme iz naše filozofske tradicije. Sa Andrijom Stojkovićem napisao je sredinom pedesetih godina „Pregled istorije filosofije“ 1954. godine, bilo je još tri izdanja na srpskom (1955, 1956, 1959.) i jedno na mađarskom jeziku (1956.). Ova knjiga je služila kao udžbenik u školama tokom niza godina. Potom je objavio delo „Metodologija intelektualnog rada“, priručnik za učenike, 1996. kao i delo „Popularna psihologija“ 1985, preizdavano četiri puta, poslednje izdanje je iz 2002. godine. Objavio je desetine i desetine priloga različitog karaktera u brojnim naučnim i stručnim publikacijama. Posebno želim da istaknem da je pisao i o onim temama i o pojavama iz naše duhovne tradicije, posebno one filozofske o kojima se u ono vreme nije često pisalo: o Svetom Savi kao utemeljivaču našeg duhovnog stvaralaštva, rad je objavljen u časopisu Teološki pogledi itd. Ogledao se i kao istraživač srpske filozofske tradicije. Početkom pedesetih godina prošlog veka radio je na pripremanju bibliografije radova o Božidaru Kneževiću našem prvom filozofu istorije. Taj materijal je predao akademiku Dušanu Nedeljkoviću ali nakon uklanjanja ovog sa Univerziteta 1953. godine bibliografija nije objavljena. U publikaciji Odeljenja za filozofiju ondašnjeg Instituta društvenih nauka kao i u časopisu Dijalektika kasnije, objavio je rad o istaknutom našem filozofu, neokantovcu dr Svetomiru Ristiću koji je danas, na žalost, poznat više kao leksikograf, lingvist. Povodom 75 godina od rođenja dr Borislava Lorenca objavio je rad o ovom takođe zaboravljenom filozofu, koji je kao i Ristić bio nemački đak, doktorirao je sa tezom o Amerovoj filozofiji.
Dozvolite mi najzad reč-dve i u lično ime. Profesor Petrović spada u one filozofe koji se pamte. Predavao mi je filozofiju školske 1958/1959. godine u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji. Posebno je cenio đake koji se interesuju za filozofiju ali ne zato što je on predavao taj predmet. Na zadnjem času doneo je jednu Spinozinu knjigu i izdiktirao jednoj učenici šta da napiše kao posvetu meni, potom je uzeo knjigu i penkalom se zelenim mastilom potpisao i svečano je meni uručio kao lični dar. Kada smo se rastajali on mi je nasamo rekao da ne studiram ipak filozofiju jer će me zadesiti razne teškoće u životu. Mada sam odluku već bio doneo profesorov savet mi je izgledao kao paradoks jer je moj entuzijazam bio gotovo bezgraničan. Docnije sam se često sećao reči mog bez sumnje mudrog profesora kada sam se nalazio u teškim situacijama tokom decenija rada na Univerzitetu. Poslednji put smo se videli upravo ovde, na ispraćaju jednog našeg filozofa 3. juna 2007. godine, u međuvremenu smo u nekoliko navrata komunicirali preko telefona. U pratnji supruge, nije već mogao da stoji za vreme opela, gledajući me pronicljivo i izgovorio je filozofski mudro: „Samo ti i ja znamo kakav je bio pokojnik“. Tim rečima kao da je sažeo i svoja i moja višedecenijska iskustva.
Neka je slava ovom trudoljubivom posleniku.
Dr Radomir Đorđević, profesor Prи
Najnoviji broj
25. april 2024.
