SLIKA EDVARDA MUNKA U KUĆI MOG BRATA

Svetlost baterijske lampe, kroz vodnjikavu leniju njiva, kotrlja se na prednjem točku bicikla.
Noć natopljena vlagom, lepljiva, podmuklo tiha.
Sipi prohladna kiša, punom oštrinom zasipa mi obraze.
U daljinskoj ravni svetiljkama natrunjena varoš. Ždronca blatobran bicikla, razgovaram sa njim, vrtim reči na pedalama, u prazno, da ne budem sam na biciklu u ovako mokroj mrklini uzoranih njiva.
I noć me u kostima otežava nevericom.
Nemir ište utehu, ali adrese nema, sagovornik je nevidiv. I sećanja su zastala u mraku, ne miču se, ni da se osvrnu, ogrtač tuge niko ne dotiče, tuga me gori.
Svetluca fenjer na podignutoj rampi pružnog prelaza. Voza, ni u slutnji, na pruzi nema. Na skrajnutom koloseku sablast teretnog vagona.
Đavo ne broji pragove gvozdenih šina, ne uvrće rasklimatane spojnice, ali obesno fijuče zimskim vetrovima.
Pruga je davno otputovala iz ove mrtvaje nad kojom je zvonilo nebo.
Propeta konjoglava rampa sa jdnookim fenjerom ostala mi iza leđa.
Osip zimske kiše rastvara šećerleme ravničarskih ulica. Fasadni ukrštaji u noćnom pletivu. Na uglovima čkiljavo namiguju bandere.
Kuće tonu u topli i sladunjavi miris čađi.
Odnekud, nenadano, miris vanile i sitnih kolačića koje je Griša voleo.
Pomerio sam levu ruku sa kormana bicikla, u visini očiju, da vinski nazdravim januarsku noć bratu. Nisam ljubitelj vina, ali kadikad ispijem čašu rizlinga, ume ta vinska pozlata vrelo da mi se uzjoguni u očima.
Mimoišla nas noć, bez vinskih čaša, i bio je Božić, i sveti Stefan juče, a danas mahnula me ruka čijim prstima ne ćutim ulične šećerleme minulih godina koje je pojela zimska pomrčina. Pominjem vinske čaše, eh, da me samoća ne zagubi.
Prozor.
Sveća u prozoru, na momente me požarno plaminja u očima, žeženo po srcu i mozgu... Smiruje me blago osvetljeni zid, kućni zabat, i krov mi je nekako voštan sa tom svećom u prozoru.
Vraćam se krovnoj građi, i košuljama za majstore. Dotiču mi nozdrve mirisi svežeg maltera i tesanog drveta, šire se kao potop u povratnim mislima.
(Kraj)