MANASTIR SVETE TROJICE KOD LjUBOVIJE
SVETLOST NA BIJELIM VODAMA
Najvažnije je postaviti dobar početak, ne samo kad je u pitanju pisanje teksta, nego u svemu u životu. Ako pogrešno zakopčamo prvo dugme na košulji.... Ako ne sagradimo temelj kuće kako bi trebalo... Kako da postavimo dobar početak u ovoj priči, kad se, jasnije nego ikad, sećamo reči Svetog Nikolaja Srpskog: „Teško je onemelom od čuda govoriti ogluvelim od larme“.
Možda ovako: Ekipa „Glasa Podrinja“ uputila se put manastira Svete Trojice Bjele vode kod Ljubovije da vidi oca Serafima o kome svi pričaju. Uostalom, tako i piše u Knjizi nad knjigama: „Dođi i vidi“. Stigli smo na taman na vreme, na početak Svete liturgije i osetili nešto što dugo nismo. Mir. Potpuni mir. I radost, drugačiju od svagdašnje, i ovosvetovne, i belosvetske. Jeromonah Serafim molio se Bogu usrdno, ne žureći nigde, da se razume i odzvoni svaka reč molitve, obavljajući svetu dužnost svestan odgovornosti na koju je pozvan. „Tri i po sata“? Zaprepastili smo se. „Da niste pogrešili? Pogledajte ponovo.“ Nisu pogrešili. Toliko je trajala liturgija, a mi smo imali utisak da smo malo pre toga čuli: „Blagosloven Bog naš...“
Ključna reč
Posle službe, ljudi su se okupljali na jednom mestu i čekali. „Šta“™?“, pitali smo se? Otac Serafim ispoveda“, rekli su nam pripremljeni na ono što mi nismo očekivali ““ dugo čekanje. I tako smo, neplanirano, ali, zasigurno ne slučajno, proveli čitav dan u manastiru i upoznali bratiju, i tipik, ručali i večerali, „ne daj Bože da neko gladan ode iz manastira“, potapali se u kupelj, „upecali se“ na predlog brata Jove da probamo manastirsku sa ljutom paprikom , „dobra je za sve“, jedva preživeli i začuli smeh: „E sestro, i Eva je bila radoznala“. Ni to nismo dugo doživeli. Srdačnost i ruke raširene za svakog. U međuvremenu, iguman Serafim je ispovedao ljude satima, bez pauze, bez da vodu popije, bez rezerve slušao je tuđe patnje do kasnih večernjih sati. Ni to nismo nikada videli, a nije baš da nismo hodočastili, da neko toliko vremena i pažnje posvećuje znanima i neznanima, da svedoči Spasiteljev odgovor na pitanje: „Ko je bližnji moj?“ Milostivi Samarjanin.
- Oče, jeste li mnogo umorni?, bila je prva rečenica koju smo mu uputili.
- Nisam umoran, na ispovesti dobijam blagodat kao na liturgiji, kratko je odgovorio, a blagodat je ljubav Božja. Gospod je izvor beskonačne ljubavi i kad se prikačimo na taj izvor, što više dajemo, više i dobijamo. I to ne može da se potroši.
Ključna reč? Ljubav.
Od Mihajla do
oca Serafima
Mihajlo Petković, inženjer elektrotehnike, rođen je u Beogradu, u zgradi pored čuvene kafane „Kod znaka pitanja“, gde je bila prva srpska apoteka i prva pošta, a sad se bavi „nekakvim porukama“, kaže kroz osmeh, i „lekovima, (duhovnim), kao apotekar“. Preko puta te zgrade je Saborni hram, u čijoj porti se igrao kao dečak, ali, to nije bio početak njegovog crkvenog života. Gospod ga je dotakao kada je, kao nekršten, došao u crkvu kao pojac. A zvali su ga zato što je lepo pevao. Drugi važan trenutak na njegovom putu bilo je čitanje Svetog Pisma, a posle žitija Svetog Save, definitivno je poželeo da se krsti.
- Imao sam 33 godine kada je, mene i moju ćerku Milenu, vladika, tada jeromonah Atanasije Jeftić krstio u manastiru Vavedenje u Beogradu. Pre toga sam postio 42 dana na vodi, nisam znao da nisam morao (smeh), a posle krštenja, sedam dana mi osmeh nije silazio sa lica.
Ali, daleko od toga da je sve bilo lako u nadasve bogatom životu ovog čoveka, sa čijeg lica se očituje stradanje, podvigom i molitvom, preobraženo u tihu radost.
Kao bračan čovek, otac troje dece, posle raspada porodice u Kanadi u kojoj je živeo nekolike godine, odlučio je da se zamonaši. No, čekao je da sazri vreme, da deca dovoljno odrastu. U međuvremenu je pojao na svakodnevnim bogosluženjima po grčkim crkvama.
- Seme tog trenutka je davno posejano. Kad sam pročitao žitije Svetog Save, nisam poželeo samo da se krstim, nego sam pomislio, u jednom trenutku, kako bih voleo da umrem kao monah. No, to je bila trenutna želja na koju sam kasnije zaboravio. Definitivnu odluku sam doneo kad sam se vratio iz Jerusalima.
Protosinđel Serafim, monaški postrig je primio u Grčkoj crkvi u Njujorku pre petnaest godina.
Povratak u Srbiju
Otac Serafim je želeo da postane svetogorski monah, ali, Gospod je imao drugačije planove.
- Kada sam živeo u Grčkoj, Vladika Lavrentije je poslao decu iz Azbukovice na letovanje crkveno odmaralište. Bio sam sa njima, vodio ih na Meteore i u Solun kod Svetog Dimitrija...Tada su se deca po prvi put ispovedila, išla su redovno na jutarnje i večernje molitve. Pomislio sam: „Šta ja radim u Grčkoj, ovde ima mnogo više sveštenika i monaha nego u Srbiji.
I tako je, na predlog Vladike Lavrentija, a na insistiranje dece koja su sa njim letovala, došao u Šabačku eparhiju.
U međuvremenu, ktitor Karađorđe Ristanović je podigao manastir na imanju svojih roditelja, crkvu i mali konak. Otac Serafim je došao na osveđenje tog konaka i ostao.
U početku je bio sam, na svakodnevnu liturgiju dolazili su mu mladi iz Vranića, gde je služio nekoliko meseci pre nego što je došao u manastir Svete Trojice. Sada su tu otac Simon i otac Polikarp, pet iskušenika, dve iskušenice i nekoliko radnika.
- U početku je bilo više zaintresovanih za žensko monaštvo. Nameravamo da obrazujemo i jednu i drugu obitelj, koje bi bile u blizini jedna druge. Moja želja je da otkupimo što više zemlje da bi mogli ljudi da se naseljavaju u blizini manastira, mada je to teško, ovde ljudi sahranjuju rođake po baštama, pa je nezgodno da prodaju babu i dedu... (smeh) Videćemo.
Od dolaska oca Serafima 2005. godine, manastir je zaživeo, dolaze ljudi iz Vranića, Vidikovca, Bijeljine, Šapca, Zvornika, Bratunca, Valjeva, Užica, Pirota., Amerike... Odasvuda. Sve tražeći utehu i ključnu reč koju smo pomenuli.
Otac Timotej, koji je bio sabrat manastira, pre upokojenja, započeo je, uz pomoć Karađorđa, gradnju novog konaka. Iako nije dovršen, konak je pun ljudi koji spavaju u svim prostorijama.
Misionarski centar
Svojevremeno je otac Serafim želeo da studira Muzičku Akademiju, svirao je u rok grupama kao mladić, dugo bio izvan tog sveta, a onda je, na sasvim drugi način, ponovo uzeo gitaru u ruke. Grupa „Srbče“, „zato što nismo srpovi,nego Srbi“, pojašnjava odustajanje od jednačenja po zvučnosti otac Serafim, pozivajući se na reči Svetog Nikolaja, do sada je objavila četiri kompakt diska. Pored oca Serafima, sastav čine otac Simon (Janković), Branko Trijić, „vrhunski srpski muzičar, jako važan član, koji svira malu gitaru ““ gitarlele“, Nela Popović i Željka Varagić. U oktobru, u Belorusiji, „Srbče“ će imati koncert sa grupom Pirg, uz učešće filharmonije, odakle će otići u Moskvu i Petrograd.
U manastiru je pokrenuto i izdavaštvo. „Flavijan“, knjiga u pet nastavka, koja je izazvala veliku pažnju, izašla je u izdanju manastira Svete Trojice i Udruženja Flavijan iz Ljubovije. Autor, Aleksandar Torik, u prvoj knjizi je, na osnovu iskustava raznih sveštenika i poznanstva sa njima, napravio roman koji daje model dobrog pastira. Kada je upoznao oca Serafima, rekao je: „Našao sam jednog Flavijana“.
Na posletku
Ako je početak težak, ni kraj nije mnogo lakši, posebno što do njega nismo ni stigli. Zalud je temelj kuće dobro postavljen, ako se krov nakrivio. A nama tek predstoji postavljanje krova. U sledećem broju: „Intervju sa ocem Serafimom“.
Da bi se radovi na konaku manastira Svete Trojice Bjele Vode priveli kraju, Vaša pomoć bi dobrodošla uplatom na račun 160-262955-15
Možda ovako: Ekipa „Glasa Podrinja“ uputila se put manastira Svete Trojice Bjele vode kod Ljubovije da vidi oca Serafima o kome svi pričaju. Uostalom, tako i piše u Knjizi nad knjigama: „Dođi i vidi“. Stigli smo na taman na vreme, na početak Svete liturgije i osetili nešto što dugo nismo. Mir. Potpuni mir. I radost, drugačiju od svagdašnje, i ovosvetovne, i belosvetske. Jeromonah Serafim molio se Bogu usrdno, ne žureći nigde, da se razume i odzvoni svaka reč molitve, obavljajući svetu dužnost svestan odgovornosti na koju je pozvan. „Tri i po sata“? Zaprepastili smo se. „Da niste pogrešili? Pogledajte ponovo.“ Nisu pogrešili. Toliko je trajala liturgija, a mi smo imali utisak da smo malo pre toga čuli: „Blagosloven Bog naš...“
Ključna reč
Posle službe, ljudi su se okupljali na jednom mestu i čekali. „Šta“™?“, pitali smo se? Otac Serafim ispoveda“, rekli su nam pripremljeni na ono što mi nismo očekivali ““ dugo čekanje. I tako smo, neplanirano, ali, zasigurno ne slučajno, proveli čitav dan u manastiru i upoznali bratiju, i tipik, ručali i večerali, „ne daj Bože da neko gladan ode iz manastira“, potapali se u kupelj, „upecali se“ na predlog brata Jove da probamo manastirsku sa ljutom paprikom , „dobra je za sve“, jedva preživeli i začuli smeh: „E sestro, i Eva je bila radoznala“. Ni to nismo dugo doživeli. Srdačnost i ruke raširene za svakog. U međuvremenu, iguman Serafim je ispovedao ljude satima, bez pauze, bez da vodu popije, bez rezerve slušao je tuđe patnje do kasnih večernjih sati. Ni to nismo nikada videli, a nije baš da nismo hodočastili, da neko toliko vremena i pažnje posvećuje znanima i neznanima, da svedoči Spasiteljev odgovor na pitanje: „Ko je bližnji moj?“ Milostivi Samarjanin.
- Oče, jeste li mnogo umorni?, bila je prva rečenica koju smo mu uputili.
- Nisam umoran, na ispovesti dobijam blagodat kao na liturgiji, kratko je odgovorio, a blagodat je ljubav Božja. Gospod je izvor beskonačne ljubavi i kad se prikačimo na taj izvor, što više dajemo, više i dobijamo. I to ne može da se potroši.
Ključna reč? Ljubav.
Od Mihajla do
oca Serafima
Mihajlo Petković, inženjer elektrotehnike, rođen je u Beogradu, u zgradi pored čuvene kafane „Kod znaka pitanja“, gde je bila prva srpska apoteka i prva pošta, a sad se bavi „nekakvim porukama“, kaže kroz osmeh, i „lekovima, (duhovnim), kao apotekar“. Preko puta te zgrade je Saborni hram, u čijoj porti se igrao kao dečak, ali, to nije bio početak njegovog crkvenog života. Gospod ga je dotakao kada je, kao nekršten, došao u crkvu kao pojac. A zvali su ga zato što je lepo pevao. Drugi važan trenutak na njegovom putu bilo je čitanje Svetog Pisma, a posle žitija Svetog Save, definitivno je poželeo da se krsti.
- Imao sam 33 godine kada je, mene i moju ćerku Milenu, vladika, tada jeromonah Atanasije Jeftić krstio u manastiru Vavedenje u Beogradu. Pre toga sam postio 42 dana na vodi, nisam znao da nisam morao (smeh), a posle krštenja, sedam dana mi osmeh nije silazio sa lica.
Ali, daleko od toga da je sve bilo lako u nadasve bogatom životu ovog čoveka, sa čijeg lica se očituje stradanje, podvigom i molitvom, preobraženo u tihu radost.
Kao bračan čovek, otac troje dece, posle raspada porodice u Kanadi u kojoj je živeo nekolike godine, odlučio je da se zamonaši. No, čekao je da sazri vreme, da deca dovoljno odrastu. U međuvremenu je pojao na svakodnevnim bogosluženjima po grčkim crkvama.
- Seme tog trenutka je davno posejano. Kad sam pročitao žitije Svetog Save, nisam poželeo samo da se krstim, nego sam pomislio, u jednom trenutku, kako bih voleo da umrem kao monah. No, to je bila trenutna želja na koju sam kasnije zaboravio. Definitivnu odluku sam doneo kad sam se vratio iz Jerusalima.
Protosinđel Serafim, monaški postrig je primio u Grčkoj crkvi u Njujorku pre petnaest godina.
Povratak u Srbiju
Otac Serafim je želeo da postane svetogorski monah, ali, Gospod je imao drugačije planove.
- Kada sam živeo u Grčkoj, Vladika Lavrentije je poslao decu iz Azbukovice na letovanje crkveno odmaralište. Bio sam sa njima, vodio ih na Meteore i u Solun kod Svetog Dimitrija...Tada su se deca po prvi put ispovedila, išla su redovno na jutarnje i večernje molitve. Pomislio sam: „Šta ja radim u Grčkoj, ovde ima mnogo više sveštenika i monaha nego u Srbiji.
I tako je, na predlog Vladike Lavrentija, a na insistiranje dece koja su sa njim letovala, došao u Šabačku eparhiju.
U međuvremenu, ktitor Karađorđe Ristanović je podigao manastir na imanju svojih roditelja, crkvu i mali konak. Otac Serafim je došao na osveđenje tog konaka i ostao.
U početku je bio sam, na svakodnevnu liturgiju dolazili su mu mladi iz Vranića, gde je služio nekoliko meseci pre nego što je došao u manastir Svete Trojice. Sada su tu otac Simon i otac Polikarp, pet iskušenika, dve iskušenice i nekoliko radnika.
- U početku je bilo više zaintresovanih za žensko monaštvo. Nameravamo da obrazujemo i jednu i drugu obitelj, koje bi bile u blizini jedna druge. Moja želja je da otkupimo što više zemlje da bi mogli ljudi da se naseljavaju u blizini manastira, mada je to teško, ovde ljudi sahranjuju rođake po baštama, pa je nezgodno da prodaju babu i dedu... (smeh) Videćemo.
Od dolaska oca Serafima 2005. godine, manastir je zaživeo, dolaze ljudi iz Vranića, Vidikovca, Bijeljine, Šapca, Zvornika, Bratunca, Valjeva, Užica, Pirota., Amerike... Odasvuda. Sve tražeći utehu i ključnu reč koju smo pomenuli.
Otac Timotej, koji je bio sabrat manastira, pre upokojenja, započeo je, uz pomoć Karađorđa, gradnju novog konaka. Iako nije dovršen, konak je pun ljudi koji spavaju u svim prostorijama.
Misionarski centar
Svojevremeno je otac Serafim želeo da studira Muzičku Akademiju, svirao je u rok grupama kao mladić, dugo bio izvan tog sveta, a onda je, na sasvim drugi način, ponovo uzeo gitaru u ruke. Grupa „Srbče“, „zato što nismo srpovi,nego Srbi“, pojašnjava odustajanje od jednačenja po zvučnosti otac Serafim, pozivajući se na reči Svetog Nikolaja, do sada je objavila četiri kompakt diska. Pored oca Serafima, sastav čine otac Simon (Janković), Branko Trijić, „vrhunski srpski muzičar, jako važan član, koji svira malu gitaru ““ gitarlele“, Nela Popović i Željka Varagić. U oktobru, u Belorusiji, „Srbče“ će imati koncert sa grupom Pirg, uz učešće filharmonije, odakle će otići u Moskvu i Petrograd.
U manastiru je pokrenuto i izdavaštvo. „Flavijan“, knjiga u pet nastavka, koja je izazvala veliku pažnju, izašla je u izdanju manastira Svete Trojice i Udruženja Flavijan iz Ljubovije. Autor, Aleksandar Torik, u prvoj knjizi je, na osnovu iskustava raznih sveštenika i poznanstva sa njima, napravio roman koji daje model dobrog pastira. Kada je upoznao oca Serafima, rekao je: „Našao sam jednog Flavijana“.
Na posletku
Ako je početak težak, ni kraj nije mnogo lakši, posebno što do njega nismo ni stigli. Zalud je temelj kuće dobro postavljen, ako se krov nakrivio. A nama tek predstoji postavljanje krova. U sledećem broju: „Intervju sa ocem Serafimom“.
Da bi se radovi na konaku manastira Svete Trojice Bjele Vode priveli kraju, Vaša pomoć bi dobrodošla uplatom na račun 160-262955-15
M.Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
