Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(2. јул 2015.)
МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ КОД ЉУБОВИЈЕ

СВЕТЛОСТ НА БИЈЕЛИМ ВОДАМА

Најважније је поставити добар почетак, не само кад је у питању писање текста, него у свему у животу. Ако погрешно закопчамо прво дугме на кошуљи.... Ако не саградимо темељ куће како би требало... Како да поставимо добар почетак у овој причи, кад се, јасније него икад, сећамо речи Светог Николаја Српског: „Тешко је онемелом од чуда говорити оглувелим од ларме“.
Можда овако: Екипа „Гласа Подриња“ упутила се пут манастира Свете Тројице Бјеле воде код Љубовије да види оца Серафима о коме сви причају. Уосталом, тако и пише у Књизи над књигама: „Дођи и види“. Стигли смо на таман на време, на почетак Свете литургије и осетили нешто што дуго нисмо. Мир. Потпуни мир. И радост, другачију од свагдашње, и овосветовне, и белосветске. Јеромонах Серафим молио се Богу усрдно, не журећи нигде, да се разуме и одзвони свака реч молитве, обављајући свету дужност свестан одговорности на коју је позван. „Три и по сата“? Запрепастили смо се. „Да нисте погрешили? Погледајте поново.“ Нису погрешили. Толико је трајала литургија, а ми смо имали утисак да смо мало пре тога чули: „Благословен Бог наш...“
Кључна реч
После службе, људи су се окупљали на једном месту и чекали. „Шта“™?“, питали смо се? Отац Серафим исповеда“, рекли су нам припремљени на оно што ми нисмо очекивали ““ дуго чекање. И тако смо, непланирано, али, засигурно не случајно, провели читав дан у манастиру и упознали братију, и типик, ручали и вечерали, „не дај Боже да неко гладан оде из манастира“, потапали се у купељ, „упецали се“ на предлог брата Јове да пробамо манастирску са љутом паприком , „добра је за све“, једва преживели и зачули смех: „Е сестро, и Ева је била радознала“. Ни то нисмо дуго доживели. Срдачност и руке раширене за сваког. У међувремену, игуман Серафим је исповедао људе сатима, без паузе, без да воду попије, без резерве слушао је туђе патње до касних вечерњих сати. Ни то нисмо никада видели, а није баш да нисмо ходочастили, да неко толико времена и пажње посвећује знанима и незнанима, да сведочи Спаситељев одговор на питање: „Ко је ближњи мој?“ Милостиви Самарјанин.
- Оче, јесте ли много уморни?, била је прва реченица коју смо му упутили.
- Нисам уморан, на исповести добијам благодат као на литургији, кратко је одговорио, а благодат је љубав Божја. Господ је извор бесконачне љубави и кад се прикачимо на тај извор, што више дајемо, више и добијамо. И то не може да се потроши.
Кључна реч? Љубав.
Од Михајла до
оца Серафима
Михајло Петковић, инжењер електротехнике, рођен је у Београду, у згради поред чувене кафане „Код знака питања“, где је била прва српска апотека и прва пошта, а сад се бави „некаквим порукама“, каже кроз осмех, и „лековима, (духовним), као апотекар“. Преко пута те зграде је Саборни храм, у чијој порти се играо као дечак, али, то није био почетак његовог црквеног живота. Господ га је дотакао када је, као некрштен, дошао у цркву као појац. А звали су га зато што је лепо певао. Други важан тренутак на његовом путу било је читање Светог Писма, а после житија Светог Саве, дефинитивно је пожелео да се крсти.
- Имао сам 33 године када је, мене и моју ћерку Милену, владика, тада јеромонах Атанасије Јефтић крстио у манастиру Ваведење у Београду. Пре тога сам постио 42 дана на води, нисам знао да нисам морао (смех), а после крштења, седам дана ми осмех није силазио са лица.
Али, далеко од тога да је све било лако у надасве богатом животу овог човека, са чијег лица се очитује страдање, подвигом и молитвом, преображено у тиху радост.
Као брачан човек, отац троје деце, после распада породице у Канади у којој је живео неколике године, одлучио је да се замонаши. Но, чекао је да сазри време, да деца довољно одрасту. У међувремену је појао на свакодневним богослужењима по грчким црквама.
- Семе тог тренутка је давно посејано. Кад сам прочитао житије Светог Саве, нисам пожелео само да се крстим, него сам помислио, у једном тренутку, како бих волео да умрем као монах. Но, то је била тренутна жеља на коју сам касније заборавио. Дефинитивну одлуку сам донео кад сам се вратио из Јерусалима.
Протосинђел Серафим, монашки постриг је примио у Грчкој цркви у Њујорку пре петнаест година.
Повратак у Србију
Отац Серафим је желео да постане светогорски монах, али, Господ је имао другачије планове.
- Када сам живео у Грчкој, Владика Лаврентије је послао децу из Азбуковице на летовање црквено одмаралиште. Био сам са њима, водио их на Метеоре и у Солун код Светог Димитрија...Тада су се деца по први пут исповедила, ишла су редовно на јутарње и вечерње молитве. Помислио сам: „Шта ја радим у Грчкој, овде има много више свештеника и монаха него у Србији.
И тако је, на предлог Владике Лаврентија, а на инсистирање деце која су са њим летовала, дошао у Шабачку епархију.
У међувремену, ктитор Карађорђе Ристановић је подигао манастир на имању својих родитеља, цркву и мали конак. Отац Серафим је дошао на освеђење тог конака и остао.
У почетку је био сам, на свакодневну литургију долазили су му млади из Вранића, где је служио неколико месеци пре него што је дошао у манастир Свете Тројице. Сада су ту отац Симон и отац Поликарп, пет искушеника, две искушенице и неколико радника.
- У почетку је било више заинтресованих за женско монаштво. Намеравамо да образујемо и једну и другу обитељ, које би биле у близини једна друге. Моја жеља је да откупимо што више земље да би могли људи да се насељавају у близини манастира, мада је то тешко, овде људи сахрањују рођаке по баштама, па је незгодно да продају бабу и деду... (смех) Видећемо.
Од доласка оца Серафима 2005. године, манастир је заживео, долазе људи из Вранића, Видиковца, Бијељине, Шапца, Зворника, Братунца, Ваљева, Ужица, Пирота., Америке... Одасвуда. Све тражећи утеху и кључну реч коју смо поменули.
Отац Тимотеј, који је био сабрат манастира, пре упокојења, започео је, уз помоћ Карађорђа, градњу новог конака. Иако није довршен, конак је пун људи који спавају у свим просторијама.
Мисионарски центар
Својевремено је отац Серафим желео да студира Музичку Академију, свирао је у рок групама као младић, дуго био изван тог света, а онда је, на сасвим други начин, поново узео гитару у руке. Група „Србче“, „зато што нисмо српови,него Срби“, појашњава одустајање од једначења по звучности отац Серафим, позивајући се на речи Светог Николаја, до сада је објавила четири компакт диска. Поред оца Серафима, састав чине отац Симон (Јанковић), Бранко Тријић, „врхунски српски музичар, јако важан члан, који свира малу гитару ““ гитарлеле“, Нела Поповић и Жељка Варагић. У октобру, у Белорусији, „Србче“ ће имати концерт са групом Пирг, уз учешће филхармоније, одакле ће отићи у Москву и Петроград.
У манастиру је покренуто и издаваштво. „Флавијан“, књига у пет наставка, која је изазвала велику пажњу, изашла је у издању манастира Свете Тројице и Удружења Флавијан из Љубовије. Аутор, Александар Торик, у првој књизи је, на основу искустава разних свештеника и познанства са њима, направио роман који даје модел доброг пастира. Када је упознао оца Серафима, рекао је: „Нашао сам једног Флавијана“.
На послетку
Ако је почетак тежак, ни крај није много лакши, посебно што до њега нисмо ни стигли. Залуд је темељ куће добро постављен, ако се кров накривио. А нама тек предстоји постављање крова. У следећем броју: „Интервју са оцем Серафимом“.
Да би се радови на конаку манастира Свете Тројице Бјеле Воде привели крају, Ваша помоћ би добродошла уплатом на рачун 160-262955-15
М.Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa