BRANKU ĆOPIĆU U SPOMEN
VEČE SLjEZOVE BOJE
Povodom 100 godina od rođenja Branka Ćopića, u prepunoj porti Sabornog hrama u Šapcu, uoči Ivanjdana, upriličeno je veče sećanja na jednog od najomiljenijih srpskih književnika. Govorili su pesnik Rajko Petrov Nogo, Dragan Lakićević, urednik Srpske kljiževne zadruge i protođakon dr Ljubomir Ranković.
- Dve noći su čarobne u godini ““ Božićna i Ivanjska, noć koja je uvek bila inspiracija za velike pesnike, poput Šekspira i Gogolja. I ova Ivanjska noć pali vatre sećanja na detinjstvo i književnu ljubav ““ Branka Ćopića. On ima atribut svog naroda ““ najomiljeniji srpski i jugoslovenski pisac. Mihiz je prvi zapazio da je on pesnik tuge, što je kasnije potvrdila i pesnikinja iz Brankovine , a Branko se nije branio. “Bašta sljezove boje je veličanstveni spomenik srpske književnosti, biografija i Branka Ćopića i njegovog naroda. Ova biblijska knjiga počinje najpotresnijim pismom srpske književnosti. “Crni konji, crne potkovice“, Lorkin stih koga navodi u pismu, tutnjali su Brankovim životom i srpskim rodom, rekao je dr Ranković.
Prema rečima Dragana Lakićevića, “Branko je baštinio kosovsku , vitešku tradiciju, a svi njegovi junaci su bili na putu slavnih predaka“.
Na jednom mestu, uz „Pionirsku trilogiju“, štampanu u „Sabranim delima“ (1964), Branko Ćopić je zapisao: „Šta želim da postignem svojim knjigama? Želim isto ono što je narodna revolucija stvarala od nas: da odgajam srećno i zdravo pokoljenje naših mladih ljudi koji će znati da vole, cijene i čuvaju čovjeka, svoju zemlju i kulturu.“
Tragičan je kraj zemaljskog puta Branka Ćopića. Skokom sa Brankovog mosta, odlučio je da, prema rečima Dostojevskog, “vrati ulaznicu u ovaj svet“. Osvojila ga je njegova crna slutnja: “vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud“.
Branko Ćopić, osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, učiteljsku školu pohađao je u Banjaluci, Delnicama i Sarajevu, a završio je u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine. Prvu priču objavio je 1928. godine. Autor je više knjiga priča i romana, zbirki pesama za odrasle i decu, među kojima su i kultne knjige: „Prolom“ (1952), „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ (1955), „Gluvi barut“ (1957), „Orlovi rano lete“ (1959), „Ne tuguj bronzana stražo“ (1962), „Bašta sljezove boje“ (1969)“¦ Njegova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umetnosti Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine.
Izgon Branka Ćopića
Branka Ćopića, jednog od najvećih srpskih pisaca, danas nigde nema. Onoga koji je, koliko juče, bio najtiražniji, danas ne štampaju. Onoga koji je bio među decom najomiljeniji, ovdašnja deca ne poznaju. Izgon Ćopića iz lektire, iz izdavačkih kuća i škola, iz javnosti, iz naših života, iz sećanja, iz pamćenja“¦
““ Razorili su državu, vojsku, sudstvo, zdravstvo, školstvo, porodicu, sad razaraju crkvu, a već odavno, i naročito, kulturu, književnost, pogotovo onu koja stoji u temelju identiteta. Sa književnošću će to biti malo teže, jer se lako ne odaje zaboravu ono što je na pamćenju i sećanju stvoreno i što ima nezgodnu moć ““ da vaskrsne. Bio je uobrazio da neće imati od čega da plati kiriju i struju. Veći deo naroda, u to vreme, već nije imao od čega da plati. Strahovao je da će uskoro da dođu i da ga odvedu „mrke ubice s ljudskim likom“. Govorio je: „Vidim neku noć prohladnu sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud“¦ Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri.“
Svašta je u svojim strepnjama i snoviđenjima slutio hudi Branko Ćopić, ali da će mu dnevni i noćni vampir, i to još u njegovoj Bosanskoj Krupi, sa postolja biste glavu otkinuti i u kontejner je svaliti ““ takvom mračnom uzdarju nije se mogao nadati. Visoko gore na nebu ““ nedohvatne su seni pesnika.
Čovek dvaput, a evo možda i triput umire: jednom kad stvarno umre, drugi put kad ga i posle smrti izgone, i treći put kad ga zaborave. Branko Ćopić neće biti nikada zaboravljen.
U knjigama Branka Ćopića, koje predstavljaju ceo jedan svet: geografiju, istoriju, hijerarhiju, porodične i društvene odnose, primećuje Dragan Lakićević, važnu ulogu ima ““ stric. Uostalom, kao i u piščevom životu. Ćopić je rano ostao bez oca. Bio je upućen na dedu i strica: „Kad mi je bilo četiri godine, umre mi otac. Tako, zajedno s mlađim bratom i sestrom, ostadoh da živim pored majke, djeda Rada i strica Nidže.“ Senka tog strica pratila je Ćopićeve mnoge knjige i godine.
Rajko Petrov Nogo
- Dve noći su čarobne u godini ““ Božićna i Ivanjska, noć koja je uvek bila inspiracija za velike pesnike, poput Šekspira i Gogolja. I ova Ivanjska noć pali vatre sećanja na detinjstvo i književnu ljubav ““ Branka Ćopića. On ima atribut svog naroda ““ najomiljeniji srpski i jugoslovenski pisac. Mihiz je prvi zapazio da je on pesnik tuge, što je kasnije potvrdila i pesnikinja iz Brankovine , a Branko se nije branio. “Bašta sljezove boje je veličanstveni spomenik srpske književnosti, biografija i Branka Ćopića i njegovog naroda. Ova biblijska knjiga počinje najpotresnijim pismom srpske književnosti. “Crni konji, crne potkovice“, Lorkin stih koga navodi u pismu, tutnjali su Brankovim životom i srpskim rodom, rekao je dr Ranković.
Prema rečima Dragana Lakićevića, “Branko je baštinio kosovsku , vitešku tradiciju, a svi njegovi junaci su bili na putu slavnih predaka“.
Na jednom mestu, uz „Pionirsku trilogiju“, štampanu u „Sabranim delima“ (1964), Branko Ćopić je zapisao: „Šta želim da postignem svojim knjigama? Želim isto ono što je narodna revolucija stvarala od nas: da odgajam srećno i zdravo pokoljenje naših mladih ljudi koji će znati da vole, cijene i čuvaju čovjeka, svoju zemlju i kulturu.“
Tragičan je kraj zemaljskog puta Branka Ćopića. Skokom sa Brankovog mosta, odlučio je da, prema rečima Dostojevskog, “vrati ulaznicu u ovaj svet“. Osvojila ga je njegova crna slutnja: “vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud“.
Branko Ćopić, osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, učiteljsku školu pohađao je u Banjaluci, Delnicama i Sarajevu, a završio je u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine. Prvu priču objavio je 1928. godine. Autor je više knjiga priča i romana, zbirki pesama za odrasle i decu, među kojima su i kultne knjige: „Prolom“ (1952), „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ (1955), „Gluvi barut“ (1957), „Orlovi rano lete“ (1959), „Ne tuguj bronzana stražo“ (1962), „Bašta sljezove boje“ (1969)“¦ Njegova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umetnosti Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine.
Izgon Branka Ćopića
Branka Ćopića, jednog od najvećih srpskih pisaca, danas nigde nema. Onoga koji je, koliko juče, bio najtiražniji, danas ne štampaju. Onoga koji je bio među decom najomiljeniji, ovdašnja deca ne poznaju. Izgon Ćopića iz lektire, iz izdavačkih kuća i škola, iz javnosti, iz naših života, iz sećanja, iz pamćenja“¦
““ Razorili su državu, vojsku, sudstvo, zdravstvo, školstvo, porodicu, sad razaraju crkvu, a već odavno, i naročito, kulturu, književnost, pogotovo onu koja stoji u temelju identiteta. Sa književnošću će to biti malo teže, jer se lako ne odaje zaboravu ono što je na pamćenju i sećanju stvoreno i što ima nezgodnu moć ““ da vaskrsne. Bio je uobrazio da neće imati od čega da plati kiriju i struju. Veći deo naroda, u to vreme, već nije imao od čega da plati. Strahovao je da će uskoro da dođu i da ga odvedu „mrke ubice s ljudskim likom“. Govorio je: „Vidim neku noć prohladnu sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud“¦ Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri.“
Svašta je u svojim strepnjama i snoviđenjima slutio hudi Branko Ćopić, ali da će mu dnevni i noćni vampir, i to još u njegovoj Bosanskoj Krupi, sa postolja biste glavu otkinuti i u kontejner je svaliti ““ takvom mračnom uzdarju nije se mogao nadati. Visoko gore na nebu ““ nedohvatne su seni pesnika.
Čovek dvaput, a evo možda i triput umire: jednom kad stvarno umre, drugi put kad ga i posle smrti izgone, i treći put kad ga zaborave. Branko Ćopić neće biti nikada zaboravljen.
U knjigama Branka Ćopića, koje predstavljaju ceo jedan svet: geografiju, istoriju, hijerarhiju, porodične i društvene odnose, primećuje Dragan Lakićević, važnu ulogu ima ““ stric. Uostalom, kao i u piščevom životu. Ćopić je rano ostao bez oca. Bio je upućen na dedu i strica: „Kad mi je bilo četiri godine, umre mi otac. Tako, zajedno s mlađim bratom i sestrom, ostadoh da živim pored majke, djeda Rada i strica Nidže.“ Senka tog strica pratila je Ćopićeve mnoge knjige i godine.
Rajko Petrov Nogo
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
