GRAĐANSKA INICIJATIVA KORAK
IZGRADNjA JAVNOG KUPATILA
U svim starim vestern filmovima, kauboji posle dugog putovanja najpre dolaze u hotel i sa bocom viskija ulaze u toplu kadu da se okupaju. Potom ih mlado devojče obrije i ošiša, operu im i ispeglaju veš, pa potom upristojeni odlaze u grad.
Ranije su se ljudi bar kupali pred odlazak u crkvu i kod lekara. Pre nekog vremena, u bolnicu je stigla pacijentkinja, koja je imala zdravstvene tegobe zbog vašljivosti tela i kose. Dežurni dermatovenerolog je promišljao gde bi ova pacijentkinja, inače socijalno ugrožena i bez stalnog prebivališta, mogla da se okupa i ošiša. Shvatio je da je to moguće jedino u službi psihijatrije. Zbog prirode osnovne bolesti, mnogi psihijatrijski pacijenti dolaze zapušteni (neki se okupaju dva puta godišnje, u dva hospitalna lečenja ). Postavlja se pitanje gde će da se okupaju svi ostali koji nemaju kupatilo, a nisu psihijatrijski bolesnici?
Grad Šabac nema tačne podatke koliko ima beskućnika, lica bez ličnih dokumenata i stalnog mesta boravka. Postavlja se pitanje zašto bismo mislili o musavim beskućnicima? Odgovor je jednostavan, zato što živimo u vreme neoliberalizma i što svako, preko noći, može postati beskućnik. Beskućnik, koji spava gde stigne, koji se ne kupa i koji nema ni zdravstvenu knjižicu, može biti izvor svakojakih bolesti i zaraze, a grad je takav oblik zajednice, gde će mnogi, hteli ne hteli, uhvatiti rukom za kvaku prodavnice posle nekog ko ima šugu ili neku infektivnu bolest i eto epidemije. Pored beskućnika, u našem gradu i među decom koje roditelji zloupotrebljavaju da prose ima higijenski zapuštene dece.
Šabac nema beskućnike poput velikih gradova. Češće su to ljudi koji „dolutaju“ iz Bosne, deportovani iz EU, poneki hronični alkoholičar koji je zaboravio gde mu je kuća i spava gde stigne, a sve češće i narkomani koji su rasprodali sve svoje. Zato Šabac ima ljude koji žive u socijalno neprihvatljivim uslovima, u divljim naseljima bez vode i kanalizacije (poput Kamičke bašte), kao i pojedinačne sličajeve na perifernim delovima grada i prigradskim naseljima do kojih voda i kanalizacija još nisu stigli. Iz grada se ne vide beskućnici koji žive u selima i zaseocima. O njima se malo zna, sve dok zbog nekog ispada u ponašanju ne stignu na psihijatriju. Tamo se okupaju, ošišaju, nahrane, privedu socijalno prihvatljivom ponašanju, posle čega nema ko da ih preuzme, a Centar za socijalni rad može da im pomogne samo dajući im malu materijalnu pomoć. U krajnjem slučaju, ako neki beskućnik želi da poboljša svoj život, mora najpre da se upristoji. To bi mu bila početna stanica u nastojanju da život i preokrene .
U gradu postoje narodne kuhinje, prihvatilište, javni toalet, ali ni u jednom od tih objekata nema uslova za održavanje lične higijene. Zato je višestruko važno osmisliti javno kupatilo sa uslugama šišanja i brijanja, kao i edukovati socijalno ugroženo stanovništvo o potrebi održavanja lične higijene. Dobra je ideja kako je grad San Francisko rešio problem pokretnih kupatila za beskućnike adaptirajući stare autobuse, ali Šabac je mali grad i rešenje se sigurno može pronaći u okviru nekog već postojećeg objekta. Prostorija koju je, na primer, Centar za socijalni rad dobio u Domu za stare da ustanovi svratište za beskućnike, mogla bi da se organizuje i kao vid njihove resocijalizacije.
Ne možemo se izgovarati činjenicom da je javno kupatilo skupo, jer toalete sa tuševima ima skoro svaka benzinska pumpa pored autoputa, a i “Caritas“ nam je pružio dobar primer time što je uspeo da nabavi mašine za pranje i peglanje, pa vešernica, koja radi u okviru pomoći starim i bolesnim licima, radi punom parom.
Zbog svega gore navedenog Građanska inicijativa KORAK pokreće inicijativu, da se pod okriljem Centra za socijalni rad izgradi javno kupatilo sa šišanjem i brijanjem, kao vid pomoći beskućnicima i socijalno ugroženim licima, i jedan od načina njihove resocijalizacije.
Ranije su se ljudi bar kupali pred odlazak u crkvu i kod lekara. Pre nekog vremena, u bolnicu je stigla pacijentkinja, koja je imala zdravstvene tegobe zbog vašljivosti tela i kose. Dežurni dermatovenerolog je promišljao gde bi ova pacijentkinja, inače socijalno ugrožena i bez stalnog prebivališta, mogla da se okupa i ošiša. Shvatio je da je to moguće jedino u službi psihijatrije. Zbog prirode osnovne bolesti, mnogi psihijatrijski pacijenti dolaze zapušteni (neki se okupaju dva puta godišnje, u dva hospitalna lečenja ). Postavlja se pitanje gde će da se okupaju svi ostali koji nemaju kupatilo, a nisu psihijatrijski bolesnici?
Grad Šabac nema tačne podatke koliko ima beskućnika, lica bez ličnih dokumenata i stalnog mesta boravka. Postavlja se pitanje zašto bismo mislili o musavim beskućnicima? Odgovor je jednostavan, zato što živimo u vreme neoliberalizma i što svako, preko noći, može postati beskućnik. Beskućnik, koji spava gde stigne, koji se ne kupa i koji nema ni zdravstvenu knjižicu, može biti izvor svakojakih bolesti i zaraze, a grad je takav oblik zajednice, gde će mnogi, hteli ne hteli, uhvatiti rukom za kvaku prodavnice posle nekog ko ima šugu ili neku infektivnu bolest i eto epidemije. Pored beskućnika, u našem gradu i među decom koje roditelji zloupotrebljavaju da prose ima higijenski zapuštene dece.
Šabac nema beskućnike poput velikih gradova. Češće su to ljudi koji „dolutaju“ iz Bosne, deportovani iz EU, poneki hronični alkoholičar koji je zaboravio gde mu je kuća i spava gde stigne, a sve češće i narkomani koji su rasprodali sve svoje. Zato Šabac ima ljude koji žive u socijalno neprihvatljivim uslovima, u divljim naseljima bez vode i kanalizacije (poput Kamičke bašte), kao i pojedinačne sličajeve na perifernim delovima grada i prigradskim naseljima do kojih voda i kanalizacija još nisu stigli. Iz grada se ne vide beskućnici koji žive u selima i zaseocima. O njima se malo zna, sve dok zbog nekog ispada u ponašanju ne stignu na psihijatriju. Tamo se okupaju, ošišaju, nahrane, privedu socijalno prihvatljivom ponašanju, posle čega nema ko da ih preuzme, a Centar za socijalni rad može da im pomogne samo dajući im malu materijalnu pomoć. U krajnjem slučaju, ako neki beskućnik želi da poboljša svoj život, mora najpre da se upristoji. To bi mu bila početna stanica u nastojanju da život i preokrene .
U gradu postoje narodne kuhinje, prihvatilište, javni toalet, ali ni u jednom od tih objekata nema uslova za održavanje lične higijene. Zato je višestruko važno osmisliti javno kupatilo sa uslugama šišanja i brijanja, kao i edukovati socijalno ugroženo stanovništvo o potrebi održavanja lične higijene. Dobra je ideja kako je grad San Francisko rešio problem pokretnih kupatila za beskućnike adaptirajući stare autobuse, ali Šabac je mali grad i rešenje se sigurno može pronaći u okviru nekog već postojećeg objekta. Prostorija koju je, na primer, Centar za socijalni rad dobio u Domu za stare da ustanovi svratište za beskućnike, mogla bi da se organizuje i kao vid njihove resocijalizacije.
Ne možemo se izgovarati činjenicom da je javno kupatilo skupo, jer toalete sa tuševima ima skoro svaka benzinska pumpa pored autoputa, a i “Caritas“ nam je pružio dobar primer time što je uspeo da nabavi mašine za pranje i peglanje, pa vešernica, koja radi u okviru pomoći starim i bolesnim licima, radi punom parom.
Zbog svega gore navedenog Građanska inicijativa KORAK pokreće inicijativu, da se pod okriljem Centra za socijalni rad izgradi javno kupatilo sa šišanjem i brijanjem, kao vid pomoći beskućnicima i socijalno ugroženim licima, i jedan od načina njihove resocijalizacije.
Najnoviji broj
18. april 2024.
