ZAŠTO JE KNEZ MILOŠ BIO VELIKI
Kad su svi mislili da je srpski narod u Srbiji satrt, Miloš je Srbiju punio živim Srbima kolonizacijom. Došljake je, za izvesno vreme, oslobađao danka i drugih dažbina, tražio je od starosedelaca da im izlaze u susret i kažnjavao one koji ih dočekuju “zlo i nikako“. Pridržavajući se načela da se zemlja može držati samo ako se obrađuje, uzimao je suvišne površine od onih koji nisu stizali da ih obrade. Malo je perioda kada je toliko ljudi u Srbiji steklo vlastito gazdinstvo. Stvaranje novih baština se postizalo masovnim krčenjem i ograđivanjem zahvaćenih njiva. Utvrđuju se međe, vade tapije, broj sporova raste, zemlja dobija vrednost i cenu. Poznatim hatišerifima dažbine i neposredne obaveze seljaka prema spahijama formalno prestaju. Miloševim proglasom 1834. godine i na Sretenjskoj skupštini obznanjeno je ukidanje spahijskog sistema i turskog feudalizma.
Srbija je iz Ustanka izašla sa očuvanim pravom na oružje. Sulejman-paša Skopljak nije stigao da ga pokupi, Huršid-paša nije uspeo da ga dobije predajama, Marašli-ali-paša ga 1815. godine nije ni tražio. Odbijajući, potom, da od naroda oduzme staru opremu bojnu, za koju su Turci znali, Miloš je krišom kupovao novu. Vlast je 1832. godine podelila trideset hiljada pušaka, a zatim je sproveden popis sposobnih za vojsku i poreskim obveznicima bez oružja naredila da ga nabave sami. Predviđeno je da je “Svaki Srbin dužan ići na pozivanje praviteljstva na odbranu otečestva“. Miloš je govorio: “Sav narod naš je na vojnoj sistemi osnovan“. Na Bošnjake je 1828. godine na Drini motrilo nekoliko hiljada ljudi. Vojska je stavljena u pripravnost tokom rusko-turskog rata 1829. godine. U vreme bune Huseina-bega Grdaščevića trideset hiljada narodnih vojnika je bilo spremno za svaku eventualnost. U predele pripojenih šest nahija istočne Srbije ušlo je 1833. godine pet hiljada osam stotina osamdeset pešaka i šest stotina pedeset konjanika, dok su hiljade drugih čekali spremni u najbližim okruzima. Podrinske Turke koji nisu hteli da se pokore odredbama hatišerifa, silom je oterala narodna vojska.
- Miloš je predstavljen kao krvopija, a ni pod jednim znamenitim vojskovođom Srba u novom dobu nije ubijeno manje srpske dece. Nije ubijeno ni manje turske dece, a Turci su ipak otišli. Za otkup roblja Srbi su uvek morali naći para, makar uz nešto stege. Tako se strašni Kodža Miloš pretvorio u duševnog kneza Ivu od Semberije.
- Tačno je da je ubio nekoliko svojih političkih protivnika. Njih je likvidirao da spreči rat svih protiv svoju, može se konstatovati.
- Od naroda je tražio mnogo rada i dažbina. Pogotovo je bilo teško doseljenim planinacima, nesviknutim na ratarenje.
Sa Milošem se nije smelo šaliti kad je bio porez u pitanju. On je tajio porez pred sultanom, ali seljak ga od njega nije mogao. Uzimao je kuluk i tamanio neradnike i hajduke. Seljake je silio da sade krompir i čuvaju osnovni kapital.
Od naroda je uzimao sebi, ali je mnogo davao i Turcima. Nepismeni knez je kupio štampariju i pozvao nemačkog barona Herdera radi istraživanja ruda. Rudnike je hteo da otvori bez rudara. “Gdi god se kaki lopovi nađu, neka se u apsanu sabiju pa neka kopaju ćumur“.
Krv se nije davala lako, ali se zato moralo raditi i plaćati mnogo, više nego što se do tada radilo i plaćalo, mada manje no što će morati da se radi i plaća ubuduće.
- U susednim zemljama je bilo sve više Srba koji su slušali Miloša, računali na hleb u Srbiji, na podršku za bunu kada buni dođe vreme, na zaštitu Kneževine kad buna ne uspe.
Sa razvojem srpske samouprave, turske gospode je bilo sve manje, a samostalnih srpskih seljaka sve više. Tako je iz pašaluka izranjala država, a među Srbima se, svima i svuda, obnavljala svest o identitetu i o stažeru njihovog jedinstva.
- Miloš je svoju vlast započeo ratom i pokornošću, pri čemu je teško reći šta je prevagnulo. Ali je zato jasnije kako su od njegove male vlasti u turskoj provinciji Srbi stigli do samoupravne Kneževine preko granica pašaluka. Zemlja je naseljena i posednuta. Domaćini su se umnožili, a njihove baštine postale čvrste. Broj muških glava pod oružjem je silno porastao.
Miloš je veliki za one koji od početog više cene završeni posao. Početi mogu mnogi, a uraditi mogu samo neki. Od Miloša se može dosta naučiti: kako se sa mnogo rada, znoja i pameti, a bez krvi dolazi do opšte i pojedinačne dobrobiti. Miloš je veliki za one Srbe koji znaju da ekonomišu svojim potencijalima. Ustvari, najkraće rečeno On je bio knez po meri naroda i vremena. Da je bio manji ne bi bio knez, bar ne tako dugo. Da je bio veći ““ ne bi bio po stvarnoj srpskoj nego po zamišljenoj ili po tuđoj meri.
Naravno, za Miloša velikog je proglašen tek posle smrti. Na to nas podseća i ulica u Beogradu posvećena njemu ““ Ulica Miloša Velikog.
Srbija je iz Ustanka izašla sa očuvanim pravom na oružje. Sulejman-paša Skopljak nije stigao da ga pokupi, Huršid-paša nije uspeo da ga dobije predajama, Marašli-ali-paša ga 1815. godine nije ni tražio. Odbijajući, potom, da od naroda oduzme staru opremu bojnu, za koju su Turci znali, Miloš je krišom kupovao novu. Vlast je 1832. godine podelila trideset hiljada pušaka, a zatim je sproveden popis sposobnih za vojsku i poreskim obveznicima bez oružja naredila da ga nabave sami. Predviđeno je da je “Svaki Srbin dužan ići na pozivanje praviteljstva na odbranu otečestva“. Miloš je govorio: “Sav narod naš je na vojnoj sistemi osnovan“. Na Bošnjake je 1828. godine na Drini motrilo nekoliko hiljada ljudi. Vojska je stavljena u pripravnost tokom rusko-turskog rata 1829. godine. U vreme bune Huseina-bega Grdaščevića trideset hiljada narodnih vojnika je bilo spremno za svaku eventualnost. U predele pripojenih šest nahija istočne Srbije ušlo je 1833. godine pet hiljada osam stotina osamdeset pešaka i šest stotina pedeset konjanika, dok su hiljade drugih čekali spremni u najbližim okruzima. Podrinske Turke koji nisu hteli da se pokore odredbama hatišerifa, silom je oterala narodna vojska.
- Miloš je predstavljen kao krvopija, a ni pod jednim znamenitim vojskovođom Srba u novom dobu nije ubijeno manje srpske dece. Nije ubijeno ni manje turske dece, a Turci su ipak otišli. Za otkup roblja Srbi su uvek morali naći para, makar uz nešto stege. Tako se strašni Kodža Miloš pretvorio u duševnog kneza Ivu od Semberije.
- Tačno je da je ubio nekoliko svojih političkih protivnika. Njih je likvidirao da spreči rat svih protiv svoju, može se konstatovati.
- Od naroda je tražio mnogo rada i dažbina. Pogotovo je bilo teško doseljenim planinacima, nesviknutim na ratarenje.
Sa Milošem se nije smelo šaliti kad je bio porez u pitanju. On je tajio porez pred sultanom, ali seljak ga od njega nije mogao. Uzimao je kuluk i tamanio neradnike i hajduke. Seljake je silio da sade krompir i čuvaju osnovni kapital.
Od naroda je uzimao sebi, ali je mnogo davao i Turcima. Nepismeni knez je kupio štampariju i pozvao nemačkog barona Herdera radi istraživanja ruda. Rudnike je hteo da otvori bez rudara. “Gdi god se kaki lopovi nađu, neka se u apsanu sabiju pa neka kopaju ćumur“.
Krv se nije davala lako, ali se zato moralo raditi i plaćati mnogo, više nego što se do tada radilo i plaćalo, mada manje no što će morati da se radi i plaća ubuduće.
- U susednim zemljama je bilo sve više Srba koji su slušali Miloša, računali na hleb u Srbiji, na podršku za bunu kada buni dođe vreme, na zaštitu Kneževine kad buna ne uspe.
Sa razvojem srpske samouprave, turske gospode je bilo sve manje, a samostalnih srpskih seljaka sve više. Tako je iz pašaluka izranjala država, a među Srbima se, svima i svuda, obnavljala svest o identitetu i o stažeru njihovog jedinstva.
- Miloš je svoju vlast započeo ratom i pokornošću, pri čemu je teško reći šta je prevagnulo. Ali je zato jasnije kako su od njegove male vlasti u turskoj provinciji Srbi stigli do samoupravne Kneževine preko granica pašaluka. Zemlja je naseljena i posednuta. Domaćini su se umnožili, a njihove baštine postale čvrste. Broj muških glava pod oružjem je silno porastao.
Miloš je veliki za one koji od početog više cene završeni posao. Početi mogu mnogi, a uraditi mogu samo neki. Od Miloša se može dosta naučiti: kako se sa mnogo rada, znoja i pameti, a bez krvi dolazi do opšte i pojedinačne dobrobiti. Miloš je veliki za one Srbe koji znaju da ekonomišu svojim potencijalima. Ustvari, najkraće rečeno On je bio knez po meri naroda i vremena. Da je bio manji ne bi bio knez, bar ne tako dugo. Da je bio veći ““ ne bi bio po stvarnoj srpskoj nego po zamišljenoj ili po tuđoj meri.
Naravno, za Miloša velikog je proglašen tek posle smrti. Na to nas podseća i ulica u Beogradu posvećena njemu ““ Ulica Miloša Velikog.
Bogdan Sekendek
Najnoviji broj
25. april 2024.
