Инфо

Берза

  • aero 1.687 ▲ 0,24%
  • alfa 33.600 ⚫ -0,00%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • epen 14.000 ▲ 4,46%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 148 ⚫ 0,00%
  • irtl 560 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.900 ▲ 0,80%
  • mtlc 2.037 ▲ 1,85%
  • niis 688 ▲ 1,18%
  • rmks 1.570 ▲ 4,53%
  • rso1491 141,90 ▲ 0,54%
  • rvst 1.950 ⚫ 0,00%
  • sjpt 140 ▲ 3,70%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(17. септембар 2015.)
ТРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ НА ШАБАЧКОЈ ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ ДУШКА СТЕВАНОВИЋА ДУЦЕ

ЈА САМ ОБИЧАН ЧОВЕК

Београдско дете, Дорћолац, у глумачке воде запловио је 1962. године, када је као ученик првог разреда основне школе постао члан Дечјег драмског студија РТВ Београд. Од чувеног „Добро јутро, децо“ са Мићом Татићем превалио је дуг пут у коме су се смењивале позоришне улоге, телевизијске серије, драме, филмови
Рударски посао, али најлепши на свету, за Београђанина Душка Стевановића Дуцу, од детињства био је више од игре. Рођени Дорћолац свој пут у позоришну уметност започео је као члан Дечјег, а затим Омладинског драмског студија РТВ Београд код чувеног „чика“ Бате Миладиновића да би врло брзо почео да снима на Радио Београду са Мићом Татићем добро познату серију „Добро јутро, децо“.
- Кренуло је као знатижеља, идеја, а убрзо сам се нашао у улози детета које спава, а затим устаје са старим транзистором слушајући то некада чувено „Добро јутро, децо“. Касније су долазили чувени позоришни и филмски редитељи и узимали нас талентовану децу за којекакве улоге у позоришту, на филму. Имао сам ту срећу да сам и у Народном позоришту две сезоне играо улогу Андреја Сартија у „Живот Галилео Галилеја“. Прва два чина ја као дете, а друга два чина, као одраслог играо ме покојни Миша Жутић. Код Мире Траиловић две године био сам на репертоару у Шекспировој представи „Узми све моје љубави“ - присећа се Душко.
Онда су кренула снимања, филмови, радио емисије, телевизијске емисије, серије. Заиграо је и у серији Вере Белогрлић „С ванглом кроз свет“ која је снимана у црно-белој техници, као и у филму „Дим“ са Пајом Вујисићем.
- Страни, домаћи филмови све до војске. По повратку имао сам разговоре са неким београдским позориштима али сам по савету решио да одем у неко мање, у унутрашњости, да се „разиграм“. Имао сам доста позива из Суботице, Сомбора, Вршца, Ужица, Шапца. Одлучио сам се за Шабац јер сам још као тинејџер долазио код родитеља једног мог друга. На позив тадашњег управника Шабачког позоришта, покојног Пере Бељића, дошао сам са једним колегом и колегиницом. Примљени смо као приправници. Одмах почетком сезоне су ме убацили у представу која је већ била на репертоару, заиграо у Вукановој дечјој представи „Гињолке лутке“, ускочио као Паткаљосин у представи „Гогољева женидба“. Тада сам имао само двадесет пет година а играо сам старца са свом оном брадом, брковима и свим и свачим. Све је то искуство - додаје уз осмех Душко.
И тако је почела Дуцина шабачка позоришна прича на чијим даскама је истрајао пуних тридесет пет година. Низале су се улоге, а онда се разбуктала и шабачка љубав.
- Стицајем околности супругу Зорицу сам упознао баш у позоришту. Мало смо се забављали па смо решили да се узмемо. Тако сам ја Дорћолац оженио њу Баирку. У то време Баир је био шабачки Дорћол, прва месна заједница, центар центра. Судбина, шта ли је. Убрзо нам се родила ћерка Вања. Планирани повратак у Београд никада није остварен. Најбоља послератна управница Златица Поповић и општина доделили су ми прво гарсоњеру, а затим и једнособа стан у Сремској. И поред тога нешто ме вукло да се вратим у Београд, али тада ћерка пође у први разред, а Зорица доби посао у позоришту. Миц по миц и ја сам овде тридесет пет година. Дуже него у Београду.
Није зажалио Дуца ни тренутка. Шабачке позоришне даске донеле су му све оно о чему је сањао.
- Судбина. Добра је зато што сам овде стекао породицу. Прича је завршена најбоље што може. Одиграо сам доста комедија међу којима су ми најомиљеније Реја Кунија, Нушића, Стерије. О дечјим представа да и не причам. То знају све генерације. Играо сам и драме. Волим руске писце али због мог „бејби фејса“ нису ми давали те улоге. Мислим да сам карактернији глумац него што многи мисле.
Давно је престао да броји и улоге и представе у којима је играо али их је само у Шабачком позоришту остварио преко стотинак.
- Све су ми драге. Не бих издвојио ни једну како због редитеља тако ни због колега, некадашњих и садашњих, са којима сам радио. Има оних дражих али ћу их задржати у свом срцу. Сви ми глумци волимо да представа буде што боља и да уживамо у њој јер је најважнија интеракција са публиком. Ако публику ухватиш првих пар минута и ако је она одушевљена онда се глумац разигра. Позориште је живи организам. То није филм који сечеш, сечеш, монтираш. Све се може и не мора, а позориште је тај чин који траје сат и по. Он се деси данас. Сутрадан та иста представа није иста. Опет зависи од публике, глумца који је опет тачно одради али се деси или се не деси то неко надахнуће.
Физичке и психичке трансформације изискивале су како добру кондицију, тако и спремност да, када је то потребно, ускочиш као замена у појединим представама. Текст од педесет страница учио се скоро преко ноћи. Представе су се одржавале и у тренуцима када су глумцима стизале лоше вести. Док се народ смејао заврзламама у комедији, глумачко срце је плакало. Било је свега и свачега. Од лома петне кости па до непредвиђених искакања са сцене.
- Доста је анегдота. Издвојио бих ону када сам играјући Хелмута Бајрамовича у представи З. Ђорђевића „Долазе молери“, а у режији Александра Ђорђевића, у једном тренутку, случајно, од статисте био јаче одгурнут. Полетим преко степеништа право пред публику у партер, паднем, убијем се, али не испустим ни флашу ни цигарету. Минут залеђености на сцени, неверица, а онда устанем, попнем се и представу завршим до краја. Публика остане у уверењу да је све било тако изрежирано. Сутрадан у болници констатују ми два поломљена ребра.
Да не воли свој посао не би оволико истрајао. Иако се данас када наиђе глумац улицом прокоментарише: „Е, јадан глумац“, уместо некадашњег: „Иде боем, господин глумац“ Душко никада не би ништа мењао у свом животу.
- Да човек не воли свој посао не би толико истрајао. Бог ми је услишио. Здравље ме служи. Имам још до пензије али ниједан глумац не иде у пензију како му папири кажу него глуми док може, док га ноге носе и глава служи. Ја бих био задовољан да завршим попут чувене француске шансоњерке Едит Пјаф која се на последњем концерту пред препуном двораном, отпевавши трећу четвртину концерта, само спустила низ микрофон и нестала.
Душко Стевановић Дуца рођен је 5. маја 1955. године у Београду. Био је члан Дечјег и Омладинског студија и стипендиста РТВ Београд. У то време играо у Атељеу 212 и Народном позоришту. Био редован учесник многобројних емисија драмског програма Радио Београда. Члан Удружења драмских уметника. Члан Шабачког позоришта од 1980. године. Остварио значајније улоге у давдесет осам представа од Ивана у „Сабирном центру“ Душана Ковачевића до Херберта у кабареу „Бубњеви у ноћи“ Б. Брехта. Глумио у ТВ серијама „С ванглом кроз свет“, „Лаку ноћ, децо“, „Позориште у кући“, „Срећни људи“, „Гле неко звони“, ТВ драми „Ох дивљино“, филмовима „Мртвацима улаз забрањен“, „Дим“, „Луде године“, „Дошло доба да се љубав проба“, „Љуби, љуби, ал главу не губи“, „Личне ствари“, „Три супермена“, „Једнооки војници“.
О. Гавриловић

Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa