IZBEĆI POJAVU MIKOTOKSINA

Priprema kvalitetne silaže je zahtevan postupak koji iziskuje znanje i iskustvo prilikom siliranja, kako bi se izbeglo kvarenje silaže, a samim tim i sprečili negativni efekti pokvarene silaže na organizam životinje. Prema rečima dipl. inž. stočarstva Zorana Kozline iz Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Šabac, potrebno je voditi računa o dužini sečke koja ne bi trebala da bude manja od devet ni veća od dvanaest milimetara, kako bi se izbegle potencijalne posledice.
- Kada je predugačka teško se gazi i dolazi do pojave efekta „sunđera” isto kao i kad se radi o previše suvoj silaži. S obzirom da je i ova 2015. bila sušna godina, učestala je pojava kvarenja silaže usled nepravilnog siliranja, tj. nedovoljnog gaženja sečke zbog previše suve stabljike kukuruza čiji se delovi nisu dovoljno sabili. Usled toga dolazi do nakupljanja vazduha (kiseonika), a time i do kvarenja. Pokušaj polivanja vodom previše suve sečke kukuruza prilikom siliranja ne daje uvek dobre rezultate jer se voda ne zadržava na sečki već doslovno kapljice vode skliznu i ispare – ističe Kozlina.
Osim previše suve stabljike kukuruza, koja je jedan od razloga nedovoljno sabijene silaže, drugi i najčešći razlog je taj što prikolice prebrzo dovoze sečku kukuruza s polja tako da je traktori za gaženje ne stignu dovoljno sabiti. Do pojava nedovoljnog sabijanja sečke za siliranje često dolazi i zbog žurbe koja nastaje zbog straha od kiše koja bi prekinula proces pripreme silaže.
- Čest je slučaj da se nakon gaženja mase za siliranje nastavi sa gaženjem mase sledeći dan, a da se pre toga nije stavio novi sloj sečke debljine od oko 15 cm. Na taj se način iz silaže istiskuje ugljendioksid koji se stvorio preko noći, a utiskuje se vazduh, tj. kiseonik, što dovodi do stvaranja aerobnih uslova idealnih za razvoj kvasaca. Dakle, uvek pre nego što se počne sa novim ciklusom gaženja silaže, odnosno nastavkom siliranja sledeći dan, potrebno je staviti najpre sloj sečke od 15 cm na stari sloj i tek tada krenuti sa gaženjem - upozorava Kozlina.
Kvasci u svom razvoju troše mlečnu kiselinu i stvaraju optimalne uslove za razvoj plesni koje dovode do pojave raznih vrsta mikotoksina štetnih po zdravlje životinja.
- Osim što potroše mlečnu kiselinu koja je glavni prirodni konzervans silaže, kvasci „jedu“ skrob i šećere. Na taj način u silaži se stvara velika količina toplote, što se oseti ako se ruka gurne u silažu. Tada dolazi do gubitka energije same silaže što dovodi do smanjena njene energetske i hranljive vrednosti.
Sa razvojem plesni dolazi do stvaranja različitih vrsta mikotoksina, najčešće zearalenona, u velikoj meri odgovornog za reproduktivne poremećaje kod domaćih životinja, i deoksinivalenola koji uglavnom izaziva poremećaje varenja.
- Životinje hranu kontaminiranu sa kvascima, plesnima ili mikotiksinima zbog nespecifičnog mirisa i ukusa odbijaju ili u manjoj meri konzumiraju, pa tako nastaju još veći gubici zbog smanjenog prirasta i smanjene proizvodnje mleka. Često se celokupna količina takve silaže mora neškodljivo ukloniti jer je životinje ne žele konzumirati, ili je silaža zaprljana u toj meri da nije za upotrebu. To dovodi do teške situacije u kojoj stočaru ponestane hrana za ishranu stoke, kao i velikog finansijskog gubitka.
Kako bi se sprečile negativne posledice na zdravlje životinja potrebno je obratiti pažnju na kvalitet silaže. Stoku ne hraniti silažom na kojoj je primećen razvoj plesni u vidu belih ili crvenih tačaka.
- Slojeve takve plesnive silaže obavezno treba odstraniti, dok je zdrav deo silaže potrebno tretirati posebnim hemijskim sredstvima. U takvu silažu pre hranjenja stoke potrebno je mešati sredstva za vezivanje mikotoksina i ostalih štetnih produkata – naglašava Kozlina.