UROŠ LUKIĆ, STUDENT PETE GODINE MASTER STUDIJA AKADEMIJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZA UMETNOST I KONZERVACIJU
PUTEVIMA FRESKOPISA
„Vreme u kome trajemo je vreme ponovnog oživljavanja crkve, crkvene umetnosti i crkvenog graditeljstva“
Sklonost ka umetnosti Šapčanin Uroš Lukić, student pete godine master studija Akademije srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, pokazao je još kao dete. Jedan trenutak umetničkog nadahnuća jedanaestogodišnjeg Uroša odveo je putem na kojem i danas istrajava.
- Bio sam peti razred kada sam bukvalno prepravio ikonu koju je moj brat Miloš, tada učenik Umetničke škole, završavao kod kuće. Sećam se da je praktično optužio oca da je on vršio te popravke. Tek su kasnije shvatili da sam ja bio taj koji je krenuo sa prepravkama po svome tako da su me pustili da je završim do kraja. Tako je nastala moja prva ikona Bogorodice. Možda je i to bio jedan od odlučujućih momenata. Glas od Gospoda ili nešto da se baš u tom trenutku načini takva ikona. Koliko god bila amaterski odrađena ona je uvek draga za mene jer je prva – kaže Uroš.
Odrastajući u umetničkoj porodici, pored oca Miloja i stričeva kojima je slikanje i crtanje bila najveća ljubav, sledom stvari i događaja, upisuje se na obrazovni profil preparator kulturnih dobara – pozlatar Škole za umetničke zanate, danas Škole primenjenih umetnosti, gde diplomira 2004. godine.
- Umetnička škola mi je bila „odskočna daska“ za dalje. Zavolevši ono što radim, zahvaljujući i mojim profesorima, upisao sam se na Akademiju SPC i to smer - freskopis. Studentski dani, ma koliko ludi i nezaboravni, bili su ispunjeni radom.
Upravo ta upornost, istrajan rad, želja da se što više savlada i nauči, već u prvoj godini omogućili su ovom mladom čoveku da svoje znanje pokaže na terenu u praksi.
- Iako smo teorijski dobro „potkovani“ praksa je najvažnija. Zahvljujući prof. dr mr Goranu Janićijeviću, od koga sam mnogo toga naučio, učestvovao sam na više projekata. Imao sam priliku da učestvujem u oslikavanju crkve u Šašincima, Krasavi, Glavne Vaznesenjske crkve u Krupnju. Nedavno sam bio i u manastiru Mileševi gde smo oslikavali konak u kome se zimi služi liturgija zbog nemogućnosti da to rade u samom manastiru.
Prvi korak na skeli pratilo je nesvakidašnje uzbuđenje uz malo straha, priznaje Uroš, ali taj trenutak ni sa čim se ne može uporediti.
- Posle tri, četiri dana taj strah iščezne. Jednostavno se maksimalno predaš radu. Teško jeste mada sve to odozdo, kada siđeš, izgleda lako. Svaki pokret prati i neizostavno osećaj utrnulosti vrata, ruke. Uslovi za slikanje nisu nimalo dobri zbog samog položaja tela ali sve se to prebrodi.
Opsežne pripreme zida, određene procedure, praćene velikim suzdržavanjima dok se slika koja podrazumevaju blagoslov za postom ili razrešenje, prethode radu koje na kraju donosi veliko zadovoljstvo.
- To je jedan izuzetan momenat kad se osetiš ispunjen ceo. Nekako ostavljam pečat. Što kaže moj profesor do drugog Hristovog dolaska to će ostati tu. Ono što si ti uradio. Nekako to sam ja. Nalazim neki mir u svemu tome.
Manastirski život, ispunjen duhovnošću, pored danonoćnog rada uz malo sna i mnogo volje, Urošu je doneo i nešto više – drugu porodicu.
- Prihvate nas. Za trenutak postanemo porodica. U jednom momentu stvarno stvoriš neku sliku da si deo toga, deo te porodice. Svi su ljudi korektni prema nama. I monahinje i starešine. Svi žele i da pomognu. Pitaju uvek jesi li gladan, jesi li jeo. „Nemoj na skelu ako nisi jeo“, neizostavni su saveti. Briga neka sestrinska.
Porodica je ta koja je Uroša i odvela na ovaj put duhovnog umetničkog uzdizanja u kome samo iskrena ljubav i vera u sebe i svoje nasleđe mogu da čoveka naprave čovekom.
- Porodica je nabitnija. Oni su me usmerili i sproveli ovim putem. Zahvaljujući ocu Miloju i majci Danci danas sam tu gde i jesam. Sa tri godine sam znao „Oče naš“ i molitve kojih se i pridržavam. Nekako, za razliku od mnogih mojih vršnjaka, znao sam kuda i na koju stranu treba da krenem bez ikakvog predomišljanja i sumnji.
Uroševa želja je da jednog dana sam oslika neku crkvu sledeći tradiciju.
- To je oduvek bilo i biće. Ipak treba da se pridržavamo nekih kanona, pogotovo kad smo u crkvi. Postoje ta neka određena pravila kojih treba da se čovek drži. Kad nešto svoje uradiš, a to ne funkcioniše, ti već ulaziš u kič i neku naivu. Sve više je sad tih modernih freskopisaca koji rade po svome. Uopšte se i ne pridržavaju tih kanona. To im sad retko ko i zamera. Sve što nije bilo normalno postalo je normalno kako u freskopisu tako i u ostalom poslu.
Današnja slika sveobuhvatne umetničke srpske scene nema nimalo povoljnog uticaja ni na crkvenu umetnost koja se, pod uticajem onoga što danas nazivamo „modernim“, sve više udaljava od svojih propisanih kanona i tradicionalnog freskopisanja.
- Smatram da je nagla popularizacija crkvene kulture inicirala pojavu brojnih slikara auto-didakta koji ne samo da su njeni loši promoteri, već ni sami ne poznaju njena estetska utemeljenja. Tako se decenijama stvarala kvazi crkvena umetnost, koja je veoma narušila realne estetske vrednosti crkvene umetnosti, a koja inače ima značajan udeo u ukupnoj kulturi srpskog naroda i koja nas dostojno prezentuje širom sveta – ističe Uroš.
Rad na restauraciji u oltarskom delu „Hrista na prestolu“ šabačke Crkve Svetog Petra i Pavla predstavljao je pravo zadovoljstvo jer očuvanje zidnog slikarstva, ikonostasa, fresaka, relikvija i ostalih predmeta su Uroševa životna misija. O tome svedoči i njegov maturski rad urađen u Školi primenjenih umetnosti – ikona Svetog Nikole sa žitijem. Prikaz dvanaest slika iz „Žitija Sv. Nikole“ sa patinom starog, oštećenjima, doneli su ocenu „najbolji rad“ od strane profesora. Još jedan „znak pored puta“ Uroševog nastojanja da se bavi onim što najviše voli – očuvanjem srpske crkvene tradicije oličene u umetnosti ikonopisa i freskopisa.
Uroš Lukić rođen je 25. 9. 1991. godine u Šapcu. Po završetku OŠ „Janko Veselinović“ upisuje se u Školu primenjenih umetnosti, tada Školu za umetničke zanate, obrazovni profil preparator kulturnih dobara – pozlatar, gde maturira 2009. godine. Na Visokoj školi za umetnost i konzervaciju – Akademiji SPC u Beogradu diplomira 2014. godine. Trenutno je peta godina na master studijama, odsek freskopis, Akademije SPC.
„Potrebno je imati jedan cilj u životu. Težiti ka njemu svojim radom. Ostvariti ga i postati neki novi čovek.“
„Kulturno nasleđe i lokalnog karaktera je baština autentične kulture tog dela srpskog naroda.“
- Bio sam peti razred kada sam bukvalno prepravio ikonu koju je moj brat Miloš, tada učenik Umetničke škole, završavao kod kuće. Sećam se da je praktično optužio oca da je on vršio te popravke. Tek su kasnije shvatili da sam ja bio taj koji je krenuo sa prepravkama po svome tako da su me pustili da je završim do kraja. Tako je nastala moja prva ikona Bogorodice. Možda je i to bio jedan od odlučujućih momenata. Glas od Gospoda ili nešto da se baš u tom trenutku načini takva ikona. Koliko god bila amaterski odrađena ona je uvek draga za mene jer je prva – kaže Uroš.
Odrastajući u umetničkoj porodici, pored oca Miloja i stričeva kojima je slikanje i crtanje bila najveća ljubav, sledom stvari i događaja, upisuje se na obrazovni profil preparator kulturnih dobara – pozlatar Škole za umetničke zanate, danas Škole primenjenih umetnosti, gde diplomira 2004. godine.
- Umetnička škola mi je bila „odskočna daska“ za dalje. Zavolevši ono što radim, zahvaljujući i mojim profesorima, upisao sam se na Akademiju SPC i to smer - freskopis. Studentski dani, ma koliko ludi i nezaboravni, bili su ispunjeni radom.
Upravo ta upornost, istrajan rad, želja da se što više savlada i nauči, već u prvoj godini omogućili su ovom mladom čoveku da svoje znanje pokaže na terenu u praksi.
- Iako smo teorijski dobro „potkovani“ praksa je najvažnija. Zahvljujući prof. dr mr Goranu Janićijeviću, od koga sam mnogo toga naučio, učestvovao sam na više projekata. Imao sam priliku da učestvujem u oslikavanju crkve u Šašincima, Krasavi, Glavne Vaznesenjske crkve u Krupnju. Nedavno sam bio i u manastiru Mileševi gde smo oslikavali konak u kome se zimi služi liturgija zbog nemogućnosti da to rade u samom manastiru.
Prvi korak na skeli pratilo je nesvakidašnje uzbuđenje uz malo straha, priznaje Uroš, ali taj trenutak ni sa čim se ne može uporediti.
- Posle tri, četiri dana taj strah iščezne. Jednostavno se maksimalno predaš radu. Teško jeste mada sve to odozdo, kada siđeš, izgleda lako. Svaki pokret prati i neizostavno osećaj utrnulosti vrata, ruke. Uslovi za slikanje nisu nimalo dobri zbog samog položaja tela ali sve se to prebrodi.
Opsežne pripreme zida, određene procedure, praćene velikim suzdržavanjima dok se slika koja podrazumevaju blagoslov za postom ili razrešenje, prethode radu koje na kraju donosi veliko zadovoljstvo.
- To je jedan izuzetan momenat kad se osetiš ispunjen ceo. Nekako ostavljam pečat. Što kaže moj profesor do drugog Hristovog dolaska to će ostati tu. Ono što si ti uradio. Nekako to sam ja. Nalazim neki mir u svemu tome.
Manastirski život, ispunjen duhovnošću, pored danonoćnog rada uz malo sna i mnogo volje, Urošu je doneo i nešto više – drugu porodicu.
- Prihvate nas. Za trenutak postanemo porodica. U jednom momentu stvarno stvoriš neku sliku da si deo toga, deo te porodice. Svi su ljudi korektni prema nama. I monahinje i starešine. Svi žele i da pomognu. Pitaju uvek jesi li gladan, jesi li jeo. „Nemoj na skelu ako nisi jeo“, neizostavni su saveti. Briga neka sestrinska.
Porodica je ta koja je Uroša i odvela na ovaj put duhovnog umetničkog uzdizanja u kome samo iskrena ljubav i vera u sebe i svoje nasleđe mogu da čoveka naprave čovekom.
- Porodica je nabitnija. Oni su me usmerili i sproveli ovim putem. Zahvaljujući ocu Miloju i majci Danci danas sam tu gde i jesam. Sa tri godine sam znao „Oče naš“ i molitve kojih se i pridržavam. Nekako, za razliku od mnogih mojih vršnjaka, znao sam kuda i na koju stranu treba da krenem bez ikakvog predomišljanja i sumnji.
Uroševa želja je da jednog dana sam oslika neku crkvu sledeći tradiciju.
- To je oduvek bilo i biće. Ipak treba da se pridržavamo nekih kanona, pogotovo kad smo u crkvi. Postoje ta neka određena pravila kojih treba da se čovek drži. Kad nešto svoje uradiš, a to ne funkcioniše, ti već ulaziš u kič i neku naivu. Sve više je sad tih modernih freskopisaca koji rade po svome. Uopšte se i ne pridržavaju tih kanona. To im sad retko ko i zamera. Sve što nije bilo normalno postalo je normalno kako u freskopisu tako i u ostalom poslu.
Današnja slika sveobuhvatne umetničke srpske scene nema nimalo povoljnog uticaja ni na crkvenu umetnost koja se, pod uticajem onoga što danas nazivamo „modernim“, sve više udaljava od svojih propisanih kanona i tradicionalnog freskopisanja.
- Smatram da je nagla popularizacija crkvene kulture inicirala pojavu brojnih slikara auto-didakta koji ne samo da su njeni loši promoteri, već ni sami ne poznaju njena estetska utemeljenja. Tako se decenijama stvarala kvazi crkvena umetnost, koja je veoma narušila realne estetske vrednosti crkvene umetnosti, a koja inače ima značajan udeo u ukupnoj kulturi srpskog naroda i koja nas dostojno prezentuje širom sveta – ističe Uroš.
Rad na restauraciji u oltarskom delu „Hrista na prestolu“ šabačke Crkve Svetog Petra i Pavla predstavljao je pravo zadovoljstvo jer očuvanje zidnog slikarstva, ikonostasa, fresaka, relikvija i ostalih predmeta su Uroševa životna misija. O tome svedoči i njegov maturski rad urađen u Školi primenjenih umetnosti – ikona Svetog Nikole sa žitijem. Prikaz dvanaest slika iz „Žitija Sv. Nikole“ sa patinom starog, oštećenjima, doneli su ocenu „najbolji rad“ od strane profesora. Još jedan „znak pored puta“ Uroševog nastojanja da se bavi onim što najviše voli – očuvanjem srpske crkvene tradicije oličene u umetnosti ikonopisa i freskopisa.
Uroš Lukić rođen je 25. 9. 1991. godine u Šapcu. Po završetku OŠ „Janko Veselinović“ upisuje se u Školu primenjenih umetnosti, tada Školu za umetničke zanate, obrazovni profil preparator kulturnih dobara – pozlatar, gde maturira 2009. godine. Na Visokoj školi za umetnost i konzervaciju – Akademiji SPC u Beogradu diplomira 2014. godine. Trenutno je peta godina na master studijama, odsek freskopis, Akademije SPC.
„Potrebno je imati jedan cilj u životu. Težiti ka njemu svojim radom. Ostvariti ga i postati neki novi čovek.“
„Kulturno nasleđe i lokalnog karaktera je baština autentične kulture tog dela srpskog naroda.“
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
