Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(22. октобар 2015.)
УРОШ ЛУКИЋ, СТУДЕНТ ПЕТЕ ГОДИНЕ МАСТЕР СТУДИЈА АКАДЕМИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА УМЕТНОСТ И КОНЗЕРВАЦИЈУ

ПУТЕВИМА ФРЕСКОПИСА

„Време у коме трајемо је време поновног оживљавања цркве, црквене уметности и црквеног градитељства“
Склоност ка уметности Шапчанин Урош Лукић, студент пете године мастер студија Академије српске православне цркве за уметност и конзервацију, показао је још као дете. Један тренутак уметничког надахнућа једанаестогодишњег Уроша одвео је путем на којем и данас истрајава.
- Био сам пети разред када сам буквално преправио икону коју је мој брат Милош, тада ученик Уметничке школе, завршавао код куће. Сећам се да је практично оптужио оца да је он вршио те поправке. Тек су касније схватили да сам ја био тај који је кренуо са преправкама по своме тако да су ме пустили да је завршим до краја. Тако је настала моја прва икона Богородице. Можда је и то био један од одлучујућих момената. Глас од Господа или нешто да се баш у том тренутку начини таква икона. Колико год била аматерски одрађена она је увек драга за мене јер је прва – каже Урош.
Одрастајући у уметничкој породици, поред оца Милоја и стричева којима је сликање и цртање била највећа љубав, следом ствари и догађаја, уписује се на образовни профил препаратор културних добара – позлатар Школе за уметничке занате, данас Школе примењених уметности, где дипломира 2004. године.
- Уметничка школа ми је била „одскочна даска“ за даље. Заволевши оно што радим, захваљујући и мојим професорима, уписао сам се на Академију СПЦ и то смер - фрескопис. Студентски дани, ма колико луди и незаборавни, били су испуњени радом.
Управо та упорност, истрајан рад, жеља да се што више савлада и научи, већ у првој години омогућили су овом младом човеку да своје знање покаже на терену у пракси.
- Иако смо теоријски добро „потковани“ пракса је најважнија. Захвљујући проф. др мр Горану Јанићијевићу, од кога сам много тога научио, учествовао сам на више пројеката. Имао сам прилику да учествујем у осликавању цркве у Шашинцима, Красави, Главне Вазнесењске цркве у Крупњу. Недавно сам био и у манастиру Милешеви где смо осликавали конак у коме се зими служи литургија због немогућности да то раде у самом манастиру.
Први корак на скели пратило је несвакидашње узбуђење уз мало страха, признаје Урош, али тај тренутак ни са чим се не може упоредити.
- После три, четири дана тај страх ишчезне. Једноставно се максимално предаш раду. Тешко јесте мада све то одоздо, када сиђеш, изгледа лако. Сваки покрет прати и неизоставно осећај утрнулости врата, руке. Услови за сликање нису нимало добри због самог положаја тела али све се то преброди.
Опсежне припреме зида, одређене процедуре, праћене великим суздржавањима док се слика која подразумевају благослов за постом или разрешење, претходе раду које на крају доноси велико задовољство.
- То је један изузетан моменат кад се осетиш испуњен цео. Некако остављам печат. Што каже мој професор до другог Христовог доласка то ће остати ту. Оно што си ти урадио. Некако то сам ја. Налазим неки мир у свему томе.
Манастирски живот, испуњен духовношћу, поред даноноћног рада уз мало сна и много воље, Урошу је донео и нешто више – другу породицу.
- Прихвате нас. За тренутак постанемо породица. У једном моменту стварно створиш неку слику да си део тога, део те породице. Сви су људи коректни према нама. И монахиње и старешине. Сви желе и да помогну. Питају увек јеси ли гладан, јеси ли јео. „Немој на скелу ако ниси јео“, неизоставни су савети. Брига нека сестринска.
Породица је та која је Уроша и одвела на овај пут духовног уметничког уздизања у коме само искрена љубав и вера у себе и своје наслеђе могу да човека направе човеком.
- Породица је набитнија. Они су ме усмерили и спровели овим путем. Захваљујући оцу Милоју и мајци Данци данас сам ту где и јесам. Са три године сам знао „Оче наш“ и молитве којих се и придржавам. Некако, за разлику од многих мојих вршњака, знао сам куда и на коју страну треба да кренем без икаквог предомишљања и сумњи.
Урошева жеља је да једног дана сам ослика неку цркву следећи традицију.
- То је одувек било и биће. Ипак треба да се придржавамо неких канона, поготово кад смо у цркви. Постоје та нека одређена правила којих треба да се човек држи. Кад нешто своје урадиш, а то не функционише, ти већ улазиш у кич и неку наиву. Све више је сад тих модерних фрескописаца који раде по своме. Уопште се и не придржавају тих канона. То им сад ретко ко и замера. Све што није било нормално постало је нормално како у фрескопису тако и у осталом послу.
Данашња слика свеобухватне уметничке српске сцене нема нимало повољног утицаја ни на црквену уметност која се, под утицајем онога што данас називамо „модерним“, све више удаљава од својих прописаних канона и традиционалног фрескописања.
- Сматрам да је нагла популаризација црквене културе иницирала појаву бројних сликара ауто-дидакта који не само да су њени лоши промотери, већ ни сами не познају њена естетска утемељења. Тако се деценијама стварала квази црквена уметност, која је веома нарушила реалне естетске вредности црквене уметности, а која иначе има значајан удео у укупној култури српског народа и која нас достојно презентује широм света – истиче Урош.
Рад на рестаурацији у олтарском делу „Христа на престолу“ шабачке Цркве Светог Петра и Павла представљао је право задовољство јер очување зидног сликарства, иконостаса, фресака, реликвија и осталих предмета су Урошева животна мисија. О томе сведочи и његов матурски рад урађен у Школи примењених уметности – икона Светог Николе са житијем. Приказ дванаест слика из „Житија Св. Николе“ са патином старог, оштећењима, донели су оцену „најбољи рад“ од стране професора. Још један „знак поред пута“ Урошевог настојања да се бави оним што највише воли – очувањем српске црквене традиције оличене у уметности иконописа и фрескописа.
Урош Лукић рођен је 25. 9. 1991. године у Шапцу. По завршетку ОШ „Јанко Веселиновић“ уписује се у Школу примењених уметности, тада Школу за уметничке занате, образовни профил препаратор културних добара – позлатар, где матурира 2009. године. На Високој школи за уметност и конзервацију – Академији СПЦ у Београду дипломира 2014. године. Тренутно је пета година на мастер студијама, одсек фрескопис, Академије СПЦ.
„Потребно је имати један циљ у животу. Тежити ка њему својим радом. Остварити га и постати неки нови човек.“
„Културно наслеђе и локалног карактера је баштина аутентичне културе тог дела српског народа.“
О. Гавриловић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa