STAJANjE NA CENTRU

Na centru se stajalo, bez obzira na vremenske prilike, doba dana i noći, godišnje doba. Nebrojeno puta sam pokisao, a jedne godine su mi i prsti na nogama, od dugog stajanja, promrzli. Za nas, gimnazijalce, bila je velika čast što smo se nalazili u blizini studenata i viđenijih šabačkih momaka. Često smo viđali i zadivljeno gledali studenta treće godine elektrotehnike. Pričalo se da je imao sve desetke, a izgledao je sasvim obično, čak mu ni kosa nije opala. Stajali su samo muškarci i tačno se znalo mesto gde se koje društvo nalazi, pa nas je u slučaju preke potrebe bilo lako naći. Okupljali smo se ispred zgrade Stare županije u kojoj se nalazila Berberska zadruga iz koje su se širili mirisi losiona. Mnogi su dolazili na brijanje, iako su isto i kod kuće mogli da učine, samo da bi prvi čuli najnovije čaršijske priče. „Melić prelazi u Zvezdu! Znaš li da je Mara napustila Boru? Vuku su noćas pokrali golubove!“- širilo se kao posle bačenog kamenčića u vodu. Komentarisali smo napravljene frizure i podsmevali se visoko podšišanim glavama. Dobro se znalo ko ima najveću, a ko najmanju glavu u Šapcu.
Najzanimljivije je bilo petkom, kada je mnogo šarolikog sveta dolazilo na pazarni dan. Niko nije mogao da promakne momku naših godina koji je važio za najvećeg šereta u gradu. Alo, šešir! Čovek u narodnom odelu okretao se na sve strane, ne shvatajući šta ga je snašlo.
Pešački prelazi su bili obeleženi žutom bojom i pomenuti momak je, skakutanjem na jednoj nozi, po žutoj liniji, prelazio ulicu, a seljanka, srednjih godina, sa cegerom u ruci, iza njega je to isto činila.
Ponekad je bilo preterivanja, neugodnih situacija. I tako, jednog popodneva, kada je pored nas prolazio radnik sa čvrstom, zaštitnom kapom, neko iz društva ga je prozvao, na šta je on naglo okrenuo glavu, dok je kapa ostala u pravcu njegovog kretanja. Ljutito se udaljio usput glasno psujući.
Jednog majskog dana, našu pažnju je privukao Ciganin sa dugim brkovima koji je nemilosrdno tukao i vikao na mršavog konja, ali konj nije hteo ni da se mrdne sa mesta. Psovao je Ciganin na svom jeziku, drmao kajasima iz sve snage, ali ništa nije vredelo. Na kraju je, sav obliven znojem, viknuo: ,,’Ajde, majmune jedan!“
Krijući se od starijih, povremeno smo odlazili na „meku“ rakiju i zavlačili se u boksove kafane „Zeleni venac“ pušeći cigarete jednu za drugom. Priželjkivali smo da nas posluži konobar, koji nikad nije mogao da zapamti porudžbinu, pa je, jednom prilikom, umesto naručenog vinjaka, doneo palačinke.
Dok se život zahuktavao, kao veliki točak parobroda, stajanje na centru sve više nam je nedostajalo.